Sabrana pisma iz tuđine 112. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 112. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KA­KVA­ JE RAZ­LI­KA IZMEĐU BRI­TAN­SKOG LOVA NA ME­DI­JU­ME I NAŠEG LOVA NA ME­MO­A­RI­STE

Dva ­su sa­f­a­ri­ja u toku, prvi u Bri­ta­ni­ji, dru­gi u Ju­go­sla­vi­ji.

Još od de­mon­taže Impe­ri­je, oseća se ovde na­ci­o­nal­na po­tre­ba za ve­zom s onom dru­gom, ne­po­zna­tom di­men­zi­jom stvar­no­sti. Po­š­to je živuća po­sta­la sve ne­lagod­ni­ja i ne­po­u­zda­ni­ja, Bri­tan­ci se okre­nuše ono­stra­nim si­la­ma za pomoć. Spi­ri­tu­a­listička dru­štva, sek­te, ško­le, rodoljub­no su na­sto­ja­le da En­gle­ze sta­ve u do­dir s uteš­ni­jom stra­nom lične i na­rod­ne­ sud­bi­ne. Po­tre­ba­ je ­ur­gent­na u do­ba­ la­bu­ri­stičkih mandata, kad ob­u­zi­ma i po­slo­vično tre­zve­ni Siti koji se u nor­mal­nim pri­li­ka­ma, za to­ri­jevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kom­pju­te­ri­ma u di­rekt­noj­ ve­zi s ber­za­ma sve­ta. Međutim, od 1987. oseća se u En­gle­skoj na spi­ri­tu­a­listčkom tržištu opa­san de­fi­cit u tre­ni­ra­nim me­di­ju­mi­ma, bez ko­jih je ne­ki­ja, ko­mu­ni­ka­ci­ja s mr­tvi­ma, ne­mo­guća. Tada je pred­sed­nik Spi­ri­tu­a­li­stičkog društva g. Teri Gor­don re­zig­ni­ra­no iz­ja­vio da je „pro­fe­si­o­nal­ni stan­dard me­di­ju­ma svu­da u opa­dan­ju“. Briljant­nih po­sred­ni­ka ­s taj­na­ma lim­ba­ No­re Ble­kvud, EnTvig, Do­ris­ Sto­uks više nema. Zem­lja se ba­ci­la u lov na sveže me­di­ju­me koji će joj ka­za­ti kako da se obo­ri ka­mat­na sto­pa a ne poveća in­fla­ci­ja, sačuva na­rod­no zdrav­lje džabe, kako da se osta­ne u Evro­pi a u nju ne uđe, te, na ličnom pla­nu, kako da se sa što man­je rada više za­ra­di, nada koja nas spa­ja s Bri­tan­ci­ma ­a ­be­zna­dežno­ u­dal­ju­je ­o­d Ja­pa­na­ca. Dru­š­tvo ­je ­u od­go­vor­ na očajnički na­ci­o­na­lni va­paj za do­brim ve­sti­ma povećalo broj kla­sa spi­ritu­a­li­stičke pre­pa­ran­di­je i na nji­ma se već 1987. tre­ni­ra­lo 150 bu­du­ćih me­di­ju­ma. Očeku­je se da oni, kad pri­rod­ni dar usa­vr­še, sta­ve Bri­ta­ni­ju, na­rod i građane, u ne­po­sred­nu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo, okre­nu­ u ­svo­ju ko­rist

U mo­joj zem­lji stvar je ne­š­to drukčija, ali je vera u nat­pri­rod­no po­du­dar­na. Prem­da bi, pre­ma tre­zve­noj oce­ni stan­ja, val­ja­lo da nas budućnost bri­ne više od prošlo­sti, jer juče i pre­kjuče smo (kako ko do­du­še!) ba­rem prežive­li, a su­tra i pre­ko­su­tra nas tek očeku­je, naši nas me­di­ju­mi, za ko­ji­ma smo takođe u div­ljem lovu, ne­pre­sta­no toj pro­šlo­sti vraćaju. Samo se oni ne zovu, kao svu­da u sve­tu, me­di­ju­mi već me­moaristi. (Zovu se, takođe, i pi­sci dnev­ni­ka, uspo­me­na, sećanja, po­ne­kad čak i is­to­ričari.) Jed­ni nas do­vo­de u vezu sa slav­nim mr­tvaci­ma, čije su moći preživ­lja­van­ja po­ve­snog kol­ca vam­pir­ski ne­o­gra­ničene; dru­gi s mi­nu­lim događaji­ma, u srp­skom pre­vo­du za­blu­da­ma, gre­ška­ma, pro­ma­š­a­ji­ma; treći s ulo­gom iz­ve­snih ka­da­ve­ra, živih i mr­tvih, u nji­ho­vom kre­i­ran­ju. Dru­ga je raz­li­ka što za njih ne po­sto­je, kao ovde, naročite ško­le. Za neke i ni­ka­kve, i to ­je ­do­bro­ jer ­je­ po­zna­to ko­li­ko znan­je oštećuje dar. Oni­ sve to po­stižu nat­pri­rod­nim si­la­ma. Treća je raz­li­ka u tome što su me­di­ju­mi u Bri­ta­ni­ji re­dov­no dame, a kod nas uglav­nom go­spo­da, u srp­skom kla­snom žar­go­nu - dru­go­vi. Četvr­ta je što su me­di­ju­mi ovde ma­hom obični lju­di, bol­ji u ar­kan­skom po­zi­vu uko­li­ko su običniji, a kod nas držav­ni­ci, po­li­tičari, voj­nici, po­li­caj­ci - ne­o­bični, da­kle, lju­di - i na po­slu ko­mu­ni­ka­ci­je s prošlošću i budućnošću gori, bo­jim se, uko­l­i­ko su neobičniji. I po­sled­nja, što ostrv­ski me­di­ju­mi po­ne­kad upo­zo­ra­va­ju šta da se ne radi, a naši, po­lu­o­strv­ski, šta ni­smo sme­li ra­di­ti, a ipak smo, zna se zašto, ra­di­li.

Re­ko­smo da ­je­ jed­na od naj­u­spe­š­ni­jih bri­tan­skih me­di­ju­ma Do­ris Sto­uks. Ne znam ­šta­ je ­sve čini­la­ i ­ka­kvi­m je ­moćima ­ra­spo­la­ga­la ­da ­stek­ne sla­vu vi­dovn­ja­ka, ali znam šta čine naši me­di­jum-me­mo­a­risti da stek­nu svo­ju. Srp­ski po­li­tički me­di­jum, uz ob­red­nu jag­njeću dro­gu, za­li­ve­nu cr­nim ob­red­nim vi­nom, ob­ja­šn­ja­va nam ka­ko ­je nje­gov na­rod iz­gu­bio ne­za­vi­snost, ste­kav­ši u za­me­nu hva­lu i to se ove ve­li­ko­du­šno od­re­kao. Dru­gi nam ot­kri­va ne samo kako smo nego i za­što smo iz­gu­bi­li Ko­so­vo, za­š­to smo, dok se on o nje­mu sta­rao, mo­ra­li da ga iz­gu­bi­mo. Treći nam priča kako smo za dl­a­ku pro­mašili da po­sta­ne­mo dru­gi Mi­sir kad se Pa­ra­te­tis, novo pa­non­sko more ko­jim su vla­sti sme­ra­le da nas po­to­pe, povuče. Srp­ski ge­ne­ral­ski ezo­te­rik koji je, men­ja­jući za­ni­man­ja, od ofi­ci­ra po­stao „luđak za uklan­jan­je“, a od luđaka me­mo­a­rist za pošto­van­je, iz­ve­š­ta­va nas za­što je bio i jed­no i dru­go, pa po­stao ne­što treće, a usput i o mi­stičnom umeću raz­li­ko­van­ja lažnih od pra­vih dra­gu­lja. Vi­so­ki po­li­cij­ski me­di­ju­mi, čiji su gre­ho­vi volšebno po­sta­li tuđi, in­for­mi­šu nas ko je koga među par­tij­skim ka­ma­ra­di­ma a ko koga nije pri­slu­š­ki­vao, us­put da to ni­po­što nisu pi­sci me­mo­a­ra. Služeći se magičnim ge­ne­a­lo­š­kim kar­ta­ma po­li­tičke moći, žur­na­li­stički me­di­ju­mi užur­ba­no tra­ga­ju za narod­nim bla­gom ko­je ­je­ ne­sta­lo ­to­kom ­du­ge, zadušničke­ na­ci­o­nal­ne­ noći. Ima i onih što po­no­vo is­pi­tu­ju ba­li­stičke pu­tan­je u ratu is­pa­lje­nih me­ta­ka, koji su, ume­sto da se za­u­sta­ve u pr­si­ma ne­pri­ja­tel­ja, za­vr­ši­li u leđima pri­ja­tel­ja. I onih što pu­tem spi­ri­ti­stičke veze s mr­tvi­ma sa­zna­ti žele ko je sve o Go­lom oto­ku znao, jer je očigled­no da među živi­ma ta­kvih zna­la­ca nema.

Bri­tan­ci sa­zna­ju budućnost, mi pro­šlost. I tu je, nažalost, naj­veća raz­li­ka u nji­ho­vu ko­rist. Ovdašnji se me­di­ju­mi u pro­ri­can­ju su­tra­šn­ji­ce uglav­nom so­li­da­ri­šu. Naši se me­mo­ar-me­di­ju­mi ni u čemu ne slažu. Nema ni­jed­ne isti­ne na ko­joj bi se nji­ho­va pa­ra­nor­mal­na ot­krića iz­mi­ri­la. Kao da pro­riču a ne pričaju pro­šlost. Kao da nisu uče­stvo­va­li u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.

Nama je­ste.