Sabrana pisma iz tuđine 141. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 141. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NE­HA­JU I CEPIDLAČENJU

Ima u po­na­šan­ju En­gle­za go­spod­skog ne­ha­ja koji im­po­nu­je i kad mu po­sle­di­ce ni u živo­tu građana ni u po­ve­sti na­ci­je nisu slav­ne, pa i gor­de do­sled­no­sti u tom ne­ha­ju. Su­vi­šno je na­vo­di­ti uzor­ke po­li­tičke ne­bri­ge iz pred­i­sto­ri­je Dru­gog svet­skog rata. Go­spod­ska je in­do­len­ci­ja ovo Ostr­vo, a s njim i „osta­tak sve­ta“, koštala više od čuve­ne ger­man­ske ra­di­no­sti, pred­u­zim­lji­vo­sti, čak i naci­stičke su­ro­vo­sti. Za ovu je pri­li­ku do­vol­jan od­nos Whi­tehal­l-a pre­ma po­ra­stu kri­mi­na­li­te­ta u zem­lji.

Na kon­fe­ren­ci­ji Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je, pre tri go­di­ne, on­da­šnji je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va g. Da­glas Hard, po­vo­dom pli­me op­sce­nih lo­ka­l­ni­h u­bi­sta­va, sa­mo­u­ve­re­no ­o­bećao: „Na­por­no­ sam tražio ­put­ da­ bez dra­stičnih iz­me­na u za­ko­nu za­do­vol­jim in­te­res i po­li­ci­je i jav­no­sti. Po­lo­vične mere su bes­ko­ri­sne. Zbog toga ću od Par­la­men­ta tražiti da kri­vičnim­ de­lom pro­gla­si ­po­se­do­van­je­ noža na ­jav­nom ­me­stu ­be­z do­brog raz­lo­ga ili le­gi­tim­nog au­to­ri­te­ta“.

Po­mi­slićete da su ubi­stva, koja su pro­vo­ci­ra­la mi­ni­stra na ova­ko „ra­di­kal­ne“ mere, počin­je­na nožem, našim na­ci­o­nal­nim sred­stvom za rešavanje ne­spo­ra­zu­ma. Nisu. Sva su izvršena va­tre­nim oružjem. Je­dan En­glez je ušetao u jed­nu bri­stol­sku fa­bri­ku i pu­škom sma­kao dvo­ji­cu rad­ni­ka. Ni­ka­kav raz­log­ za ovaj pri­vat­ni građan­ski rat nije ob­na­ro­do­vao. Ako ga je i bilo, ostao je on, kraj zvezdanog neba i mo­ral­nog za­ko­na, du­bo­ko za­pre­ten u nje­go­vom eg­zo­tičnom umu. Tome je pret­ho­di­lo, takođe ne­mo­ti­vi­sa­no, sad već le­gen­dar­no, ma­sov­no mi­tral­ji­ran­je u Hanger­for­du i vi­še­stru­ki po­kolj što ga je samo iz nje­mu zna­nih raz­lo­ga i opet va­tre­nim oružjem oba­vio iz­ve­sni g. Ra­jan. Od­go­vor vla­de bio je brz i oštar: za­bra­niće se noževi. Kao „do­bar raz­log“ po­se­do­van­ja noža na jav­nom me­stu neće biti to­le­ri­sa­na ni nje­go­va upo­tre­ba za tranžiranje mesa na po­ro­dičnom iz­le­tu. U međuvre­me­nu će si­stem iz­da­van­ja dozvo­la ­za no­šenje va­tre­no­g o­ružja, iz­ ko­jeg ­su ­sva ubi­stva izvršena, da naj­zad iza­zo­vu za­bra­nu sa­svim dru­gog i ne­vi­ni­jeg, osta­ti neizmenjen. Za­kon će bra­ni­ti da sečete hleb na uli­ci ali će dopuštati da pre­ko mi­li­on građana po­se­du­je oružje kod kuće, da po­slu­je 2 400 rad­nji za pro­da­ju re­vo­lve­ra i pu­š­a­ka i da u zem­lji radi 8 000 „pi­štoljs­kih klu­bo­va“, u ko­ji­ma ­se ­En­gle­zi vežbaju da s raz­lo­gom ili bez nje­ga ubi­ja­ju jed­ni dru­ge.

Ako pri­mer do­ka­zu­je en­gle­ski ne­haj, te ga ovom pri­li­kom pre­vo­di i pre­ko ivi­ce ra­zu­ma, u dru­gim, man­je­ značaj­nim, pa i sa­svim fri­vol­nim slučaje­vi­ma, En­gle­zi su cepidlački preosetljivi. Te­š­ko ­je de­fi­ni­sati pri­ro­du tog sen­zi­bi­li­te­ta. U krup­nim, sud­bo­no­snim događaji­ma često ne­o­se­tlji­vi, u naj­bol­jem slučaju uzdržljivi, u ma­lim, bez­načaj­nim po­ka­zaće se kao te­ški sit­ničari. Neće pra­viti pi­ta­nje od to­ga ­š­to se pri štraj­ku ru­da­ra da­ni­ma smr­za­va­ju, za štraj­ka elek­tričara žive u mra­ku kao kr­ti­ce ili, dok železničari štraj­ku­ju, sa­ti­ma na vo­zo­ve čeka­ju, ali će neka bez­načajna pra­va sve do suda, gro­ba, a ne­kad i pre­ko nje­ga, fa­natično bra­ni­ti. Ako se na vrhu be­o­grad­skog ne­bo­de­ra, pošto je lift kao i obično po­kva­ren, sporečkamo s En­gle­zom oko broja pre­val­je­nih ste­pe­ni­ka, onaj ko će sići da ih pre­bro­ji biće sva­ka­ko on. Neće, jad­nik, zna­ti da nam time niš­ta ne do­ka­zu­je, da ćemo i dal­je mi­sli­ti da smo u pra­vu mi. Jer se naš krun­ski ar­gu­me­nt ne na­la­zi u bro­ju ste­pe­ni­ka nego u količini na­š­eg sa­mol­ju­blja.

Do­bar ­de­o ­pi­sa­ma čita­la­ca­ no­vi­na­ma ­sa­drži is­prav­ku ire­le­vant­nog po­da­tka ili ospo­ra­va nevažnu tvrd­nju na bazi verodostojnijih fa­ka­ta, ot­kri­ve­nih po­sle du­gih i mučnih ko­pan­ja po ar­hi­va­ma. Upr­kos pri­zna­tim me­ta­fo­ričnim uslov­nostima, ra­ci­o­nal­ne ko­rek­tu­re domaćih ma­ni­ja­ka pre­ci­zno­sti nije pošteđena ni po­e­zi­ja. Te­ni­son je 1842. u po­e­mi „Vision of ­Sin“ (Vi­zi­ja gre­ha) is­pi­sao stih:

 

„Every mi­nu­te dies a man,

Every mi­nu­te one is born.“

„Sva­kog mi­nu­ta umi­re čovek,

Sva­kog mi­nu­ta rađa se po je­dan“.

 

Sme­sta je g. Čarls Be­bidž, za koga Eng­le­zi ve­ru­ju - a šta bi oni dru­go? - da je sto go­di­na pre pro­na­la­ska kom­pju­te­ra nje­gov pra­vi pro­na­la­zač, pre­sa­vio ta­bak i na­pi­sao pe­sni­ku pi­smo, u kome je, upr­kos even­tu­al­noj po­et­skoj le­po­ti, uka­zao na be­smi­sle­nost sti­ha. Za novo iz­dan­je po­e­me Te­ni­so­nu je lju­ba­zno ali odlučno sa­ve­to­va­no da za­pe­va:

 

„Sva­kog mo­men­ta umi­re čovek,

Sva­kog mo­men­ta 1 i 1/16 je rođena“.

 

Pri­ložen je ma­te­matički dokaz: da je pe­snik u pra­vu, da nje­gov stih izražava stva­ran sta­ti­stički odnos mor­ta­li­te­ta i na­ta­li­te­ta u sve­tu, čovečan­stvo bi ima­lo uvek isti broj živih lju­di. Pre­ci­zni Be­bidž ni ovom in­ter­ve­nci­jom u Te­ni­so­nov pe­snički mur­dar­luk ­ni­je­ za­do­vol­jan pa ­pi­smo za­vrš­a­va pri­med­bom u postskriptumu: „Strikt­no rečeno ni to ni­je ­tačno. Stvar­na ci­fra to­li­ko je u raz­lom­ku duga da u je­dan stih ne bi sta­la, ali ve­ru­jem da je broj je­dan i jed­na šesnaestinka do­vol­jno aku­ra­tan za po­e­zi­ju.“

Kako se ove pro­ti­vrečne oso­bi­ne an­glo­sak­son­skog na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra slažu? Kako u istom men­tal­nom pro­sto­ru udob­no me­sto na­la­zi ce­pi­dlačka bri­ga oko em­pi­rij­ske tačno­sti bro­ja u jed­nom za En­gle­ze ire­le­vant­nom sti­hu i va­pi­juća ne­bri­ga nji­ho­vih za­ko­na pre­ma bro­ju pu­š­a­ka i re­vol­ve­ra iz ko­jih se na te iste En­gle­ze bez raz­lo­ga puca?

 

Sabrana pisma iz tuđine 140. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 140. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

BRI­TAN­SKA PO­LI­TI­KA I PAR­TI­JA GOL­FA

Da se po­li­ti­ka kao ve­š­ti­na poređuje s većinom mo­der­nih spor­to­va, nije teško do­ka­za­ti. Nje­ne su mo­tor­ne sile, kao u sva­kom spor­tu - bor­ba, tak­mičenje, grčki agon. Po­li­ti­ka je na­lik šahu po mogućno­sti pred­viđanja stra­te­gi­je pro­tiv­ni­ko­vih po­te­za i tak­tičkoj kom­bi­na­to­ri­ci koja angažuje in­te­li­ge­n­ci­ju, a kad ova otkaže, ako je kor­pu­lent­ni­ji i jači, part­ner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči bok­su ili rvan­ju, s tim da po­de­le na ka­te­go­ri­je ne po­sto­je, a svi su udarci, za­hva­ti, tri­ko­vi, čisti kao i prl­ja­vi, do­puš­te­ni. S ma­ra­to­nom ima slično­sti po tome što je trka is­cr­plju­juća. No, od nje­ga se i raz­li­ku­je. Cilj ma­ra­to­na uvek se vidi, cilj po­li­ti­ke ređe. U sport­skom se učestvu­je peške, u po­li­tičkom se povlašćene na­ci­je voze. Po­li­ti­ka pod­seća i na mačevan­je ali s raz­ličitim ra­pi­ri­ma, na di­zan­je te­go­va ali raz­ličitih te­re­ta i na te­ni­ski meč u kome re­ke­ti nisu isti, ni pro­stor s obe stra­ne mreže pod­jed­nak. Na međuna­rodnoj are­ni po­re­di se s fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj sva­ki igrač igra za sebe ili se po­ne­kad s dru­gi­ma udružuje, pri čemu se pra­vi­la stal­no men­ja­ju a da o tome svi su­de­o­ni­ci nisu pret­hod­no oba­ve­š­te­ni.

Na­šao sam u bri­tan­skoj po­li­ti­ci sve po­bro­ja­ne pa­ra­dig­me, i jed­nu vi­š­e. ­Jed­nu koju ni­sam mo­gao pri­pi­sa­ti dru­gim­ zem­lja­ma. To je poređenje s gol­fom.

Ne­ka­da ­je bri­tan­ska po­li­ti­ka pod­sećala na lov. Lo­vi­le su se pre­komor­ske te­ri­to­ri­je, tr­go­vačke kon­ce­si­je, voj­ne baze, di­plo­mat­ski ustup­ci, pa ako sve to iz­o­sta­ne i državna mreža osta­ne pra­zna – mo­ral­ne prednosti. Mo­ral­ne pred­no­sti same za sebe ni­kad nisu mno­go vre­de­le. One su­ značile ne­što ­je­di­no ­a­ko ­su se ka­sni­je mo­gle raz­me­ni­ti za neku stvar­nu do­bit. Ako se Bri­ta­ni­ja, na pri­mer, mo­ra­la na te­ri­to­ri­ji svo­jih ko­lo­ni­ja odreći rop­stva, stičući njime iz­ve­stan mo­ra­lni imunitet, vredeo ­je ­on ­sa­mo ako ga je mo­gla na­platiti pre­tva­ran­jem bivših ro­bo­va u sl­u­ge. Dok je im­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Bri­tan­skog carstva, pod ge­slom „Uhva­ti ih žive!“, na­li­ko­va­la sport­skom lovu na div­lje zve­ri, ka­sni­je, u ka­ve­zu hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je pri­pi­tom­lje­ne i naučene cir­ku­skim ve­šti­na­ma građan­skog života, sa­vre­me­na postimperijalna po­li­ti­ka Ve­li­ke Bri­ta­ni­je pod­seća na par­ti­ju gol­fa.

Sve­de­na na suštinu, ova se ­ek­strem­no uz­bu­dlji­va i di­na­mična igra, ugođena en­gle­skom tem­pe­ra­men­tu i pej­zažu, sa­sto­ji od po­ku­š­a­ja da se jed­na lop­ti­ca sa što man­je uda­ra­ca ute­ra u jed­nu rupu. Da bi se zna­lo gde­ je rupa, iz­nad nje ­je po­bo­de­na za­sta­vi­ca. Od­o­zgo ro­min­ja kiša, no nije obavezan deo igre. Ki­ša ­je tipično ­en­gle­ski do­da­tak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sum­nji­vog, za­do­voljstva što ga u golf možete neovlašćeno pro­kri­jumčariti. Naj­požel­jni­je je lop­ti­cu u rupu ute­ra­ti pr­vim udar­cem, pa otrčati kući, osu­š­i­ti se i pre­du­hit­riti ne­iz­bežnu pne­u­mo­ni­ju. Tako se nešto ne događa. Možda bi se do­go­di­lo da je te­ren za igru pro­jek­to­vao Evro­plja­nin koji se mučnom pro­bi­jan­ju kroz mra­znu stvarnost nije učio po ­en­gle­skim pri­vat­nim ško­la­ma gde ­je te­le­sna izdržljivost na većoj ceni od izdržlji­vo­sti in­te­l­i­ge­n­ci­je i gde do­bro pogođen kri­ket uda­rac više vre­di od sva­kog la­tin­skog ne­pra­vil­nog gla­go­la. Evro­plja­nin bi ga mo­de­li­rao kao rav­nu pi­stu. Kom­po­no­vao ga je En­glez, pa je zem­lji­šte tako za­mi­šl­je­no da­ vam one­mo­gućuje sva­ki brz uspeh, osim ako se tiče gu­bit­ka zdrav­lja.

Golf igra­li­š­te ­je, kao i te­ren en­gle­ske po­li­ti­ke, puno pre­pre­ka svih vr­sta i ob­li­ka: ja­ru­ga, brežulja­ka, ši­pra­ga, močvara, pa se pre­težan, za en­tu­zi­ja­ste naj­za­bav­niji, deo igre sa­sto­ji u tra­ganju za iz­gu­blje­nim lop­ticama. Naj­vi­še­ vre­me­na i bri­tan­ske vla­de pro­vod­e u po­tra­zi za iz­gu­blje­nim lop­ti­ca­ma stra­načkih pro­gra­ma, koje su pre­ci­znim udar­ci­ma šta­pa pogre­š­nih od­lu­ka, ume­sto ka cil­ju, po­sla­te u bes­tra­gi­ju ne­kog po­litičkog ćor­so­ka­ka. Na­rod, na­lik pa­si­o­ni­ra­nim lju­bi­tel­ji­ma gol­fa, pra­ti vla­di­ne igrače kroz du­bo­do­li­ne, ši­pra­ge i močvare s­tra­načkih za­bl­u­da, bi­jen po­ve­snim olu­ja­ma i vlažen isto­rij­skim pro­va­la­ma obla­ka. Par­ti­ja se prekida tek kad svi­ma po­sta­ne očigledno da vla­da za­gu­blje­nu lo­pticu svo­je po­li­ti­ke uo­pšte ne može da nađe. Za­men­ju­je ­je dru­gi igrač, dru­ga vla­da, s lop­ti­com svog pro­gra­ma, ali i ta će ubr­zo ne­stati u gu­stom šipražju domaće ili svetske po­li­tičke kon­fu­zi­je.

Go­lf je, da­kle, eng­le­ski sport koji je po­stao pa­ra­dig­mom za umeće na­ci­o­nal­ne ­po­li­ti­ke. Pi­ta­o­ sam­ se ­ko­ji ­od na­ših na­rod­nih spor­to­va tu čast pri­težava. Po­mo­gao mi je drug Živo­rad dok smo još bili u pri­ja­teljstvu, dok na antivladinim demonstracijama u Beogradu, 13. juna1990, is­pod čet­ničke blu­ze nije iz­vu­kao po­li­cijski pen­drek. Na selu, u ra­noj agrar­noj mla­do­sti, valj­da ­pod uti­ca­jem na­rod­nih pe­sa­ma, naj­ra­di­je­ se­ i­gra­o ­vi­te­ških iga­ra. Ne­kom od dečaka zavežu oči ma­ra­mom pa ga u krug za­vr­te da iz­gu­bi ori­jen­ta­ci­ju. Po­tom ga dru­go­vi, je­dan po ­je­dan, pe­sni­ca­ma sa svih stra­na gru­va­ju. Viteška za­ba­va tra­je dok žrtva ne po­go­di od ko­ga ­je uda­rac do­bi­la.

Po­te­škoće en­gle­skog gol­fa leže pre­težno u ne­po­god­no­stima zemlji­š­ta na kome se igra. Po­te­š­koće sporta kao našeg nacionalnog političkog pra­u­zo­ra, pre sve­ga, su u ne­po­stojano­sti pra­vi­la. Igra s jed­nom žrtvom, na­i­me, može se i pro­dužiti. „Sle­pom dečaku“ se ne mora pri­zna­ti ko ga je udario.

Bri­tan­ska pol­itika slična je gol­fu. Ako u ulo­zi „sle­pog dečaka“ za­mi­sli­mo na­rod, a u su­i­gračima nje­go­ve vođe, po­go­di­ti nije te­š­ko čemu je slična naša.

 

London, 27. I 1991.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 139. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 139. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAKO SE PU­TEM SUDA (EN­GLE­SKOG) OTRE­STI

RAD­NIČKE KLA­SE

Da to vi­di­mo mo­ra­mo otvo­ri­ti bri­tan­ske no­vi­ne, što zbog čar­šavskog for­ma­ta, uz znat­nu veštinu, zah­te­va uvek i fizički na­por. Čak i ako vas osta­ve ne­o­ba­ve­šte­nim o većini značaj­nih događaja, na šta ste im kad za njih sa­zna­te za­hval­ni, ni­po­š­to vas neće pre­pu­sti­ti mra­ku u po­gle­du vaše lične i na­ci­o­nal­ne ire­le­van­ci­je. Prošle­ je­se­ni ka­d je možda prvi put po­sle 1948. Ju­go­sla­vi­ja za­služiva­la pažnju ko­men­ta­to­ra, o njoj ste u ov­da­šn­joj štam­pi mo­gli naći samo ret­ke, krat­ke, ma­hom smu­še­ne ili sa­svim netačne iz­ve­š­ta­je. Po­gre­šna ge­o­gra­fi­ja mešala se u nji­ma s ne­is­tini­tom isto­ri­jom, ne­in­for­mi­sa­nost sa zlom vol­jom. Ako nas uo­pšte ima, mada je najčešće bol­je da nas nema, str­pa­ni smo u fu­sno­tu ru­bri­ke „News di­gest“, u ko­joj „San­dej Tajms“ ob­ja­vl­ju­je do ko­sti sva­re­ne iz­vo­de iz ­svet­ske i domaće kon­fu­zi­je. 28. ok­to­bra 1990, re­ci­mo, društvo će nam pra­vi­ti po­ku­šaj otva­ran­ja bri­tan­ske am­ba­sa­de u Te­he­ra­nu, za­man­dal­je­ne po­sle Ruždi­je­ve afe­re; na­iv­ni apel se­na­to­ra Edvar­da Ke­ne­di­ja da se ubr­za re­vi­zi­ja pro­ce­sa šesto­ri­ci ne­vi­nih Ira­ca, osuđenih za te­ro­ri­stičke aten­ta­te u Bir­min­ge­mu; ne­zna­nac koji je teško ra­nio dvo­ji­cu lju­di zato što su mu, dok je spa­vao, obri­ja­li obr­ve; šesto­go­di­šn­ji Majkl Vud nađen ubi­jen u po­to­plje­nom­ maj­da­nu i ploča leda ispala iz aviona da probuši krov jedne kuće u Don­ka­ste­ru.

Domaćim no­vi­na­ma ­je ­ta­da ­do­mi­ni­ra­o ­stra­h od nemačkog uje­dinjen­ja, iza­zvan en­gle­skom lju­bav­lju pre­ma pred­no­sti­ma što ih je ga­ranto­va­la raz­je­din­je­na Nemačka kao, za srećnih vre­me­na „rav­no­teže sila“, mržnjom is­par­ce­li­sa­na Evro­pa; kri­za u Zali­vu, iza­zva­na lju­bav­lju g. Sadama Hu­se­i­na pre­ma ku­vaj­tskoj naf­ti i kri­za Evrop­ske za­jed­ni­ce, iza­zva­na lju­bav­lju gđe Tačer pre­ma bri­tan­skom su­ve­re­ni­te­tu. Nemački kan­ce­lar Kol ­je­ ve­ro­vao u sna­gu ger­man­ske rase, irački pred­sed­ni­k u sna­gu ira­č­kog oružja, bri­tan­ski pre­mi­jer, po tra­di­ci­ji, u sna­gu en­gle­skog okle­van­ja i mo­ne­te. Šta ­je jače - rasa, oružje ­ili ­fun­ta ­ko­ja ­o­kle­va­ - vi­dećemo ­u­sko­ro.

U međuvre­me­nu, bri­tan­ske se no­vi­ne bave važni­jim stva­ri­ma. Na pr­vom me­stu to je, raz­u­me ­se, ari­sto­kra­ti­ja. U pri­ka­zu po­svećenom knji­zi Pi­te­ra Akroj­da Pro­pa­dan­je i pad en­gle­ske ari­sto­kra­ti­je, do­zna­je­mo da je ova po­sle Dru­gog svet­skog rata „iz­gu­bi­la sve što joj je još pre­o­sta­lo od po­ve­ren­ja u sebe, svo­ju kla­su, nje­nu svr­hu i nje­nu budućnost“. Do­zna­jemo, takođe, da je erl Nel­zon, po­to­mak Na­po­le­o­no­vog po­bed­ni­ka kod Tra­fal­ga­ra, po­li­ca­jac, lord Norčesk za­na­tli­ja, kon­te­sa od Mara tr­go­vački agent, lord Ka­nin­gem pro­da­vac u de­li­ka­te­snoj rad­nji, lord­ Te­vi­ot konduk­ter au­to­bu­sa. Ma ko­li­ko ovi pro­le­ter­ski, u naj­bol­jem slučaju malograđan­ski po­slov­ni angažmani, u poređenju sa zem­ljo­po­sed­ni­štvom ili ren­ti­jer­stvom, bi­zar­no zvučali i go­vo­ri­li o kla­snoj de­gra­da­ci­ji en­gle­skog plem­stva, sve­doče oni i o nje­go­voj žila­vo­sti. U sva­kom slučaju, en­gle­ski je pa­tri­ci­jat praktičniji od evrop­skog. Evrop­sko je ple­m­stvo bur­ne, prevrat­ne građan­ske re­vo­l­u­ci­je dočeka­lo na nož i zato je pod nož do­š­lo. Svo­ju tihu, evo­lu­tiv­nu građan­sku re­vo­lu­ci­ju en­gle­sko dočeku­je na ber­zi rada.

S nje, u međuvre­me­nu, rad­ni­ci kao kla­sa odlaze. Reč je o spo­ru po­sto­ji li ili ne po­sto­ji bri­tan­ska rad­nička kla­sa. Ne vode ga rad­ni­ci koji, da bi žive­li, mo­ra­ju da rade, po­sto­ja­la ona ili ne. Te­ra­ju ga bes­po­sle­ni ari­sto­kra­ti­ ko­ji­ pre­ma g. Akrojdu ­pro­pa­da­ju. Ume­sto ­da vode­ svo­ju­ slav­nu zem­lju, voze nje­ne po­ha­ba­ne au­to­bu­se i pro­da­ju nje­ne gro­zne kolače. Na ­jed­noj­ je­ stra­ni­ Le­di­ Por­ter, predsednik lon­don­ske­ o­pš­ti­ne­Ve­smin­ster, po­zna­ta po po­kret­nosti jezi­ka, na dru­goj voj­vo­da od­ Ve­smin­ste­ra, po­znat po ne­kret­ni­na­ma. Reč je o 532 sta­na u elit­nom delu Lon­do­na koje je voj­vo­da 1937. unaj­mio op­šti­ni „kao do­mo­ve ­za rad­ničku kla­su“, a op­šti­na želi da ih pro­da, ne vodeći bri­gu o kla­sn­oj pri­pad­no­sti ku­pa­ca. Tvr­deći da rad­nička kla­sa u Bri­ta­ni­ji više ne ­po­sto­ji, Ledi Por­ter želi da iz ugo­vo­ra o naj­mu uklo­ni kla­u­zu­lu koja je pri­zna­je i tako sprečava pro­da­ju sta­no­va oni­ma što joj so­ci­jal­no ne pri­pa­da­ju (ali im pri­pa­da lova); vojvoda od Ve­smin­ste­ra tvr­di da ona po­sto­ji te je „zaštit­na kla­u­zu­la“ i dal­je nužna. O tome po­stoji li ili ne po­stoji bri­tan­ski pro­le­ta­ri­jat neće odlučiva­ti, kao u ha­o­tičnoj Evro­pi, ne­pred­vi­dlji­va isto­ri­ja već do­sta pred­vi­dljiv bri­tan­ski sud. Jav­nost se, kao i uvek, po­de­li­la. Lord Te­vi­ot, bivši kon­duk­ter autobusa, drži da rad­ničke kla­se nema od kada su sve kla­se spa­le na dijetalne en­gle­ske se­ndviče za ručak. Dra­ma­tičar Mor­ti­mer drži da je pro­le­ta­ri­jat dra­ma­tično do­ku­su­ri­la Tačerka: „Sre­di­ne nema. Ili pri­pa­da­te sred­njoj kla­si ili spa­va­te u kar­ton­skoj ku­ti­ji.“ Kakvi rad­ni­ci“, uz­vi­ku­je jed­na kon­tesa, „kad nig­de ne mogu da nađem po­slu­gu?“ Od ove će go­di­ne, uo­sta­lom, rad­nička kla­sa i ofi­ci­jel­no ne­sta­ti. U držav­nim do­ku­men­ti­ma kla­snu će pri­pad­nost za­men­iti za­ni­man­je, obra­zo­van­je i „život­ni stil“. Nije rečeno kako će se ovaj de­fi­ni­sa­ti. Kako opi­sa­ti život­ni stil koji pod­razumeva le­to­van­je na Ba­ha­mi­ma, ja­sno ­je. Ali šta ćemo s život­nim sti­lom „umi­ran­ja od gla­di“?

Evan­ge­li­stička­ cr­kva, u me­đu­vre­me­nu, je usta­la pro­tiv ­tra­di­ci­o­nalnog pra­zno­van­ja Za­du­š­ni­ca. Ro­di­tel­ji­ma iz Hem­šaj­ra ni ovo nije do­voljno. Zah­te­va­ju da se iz ško­la pro­te­ra­ju i osta­le teme koje „otva­ra­ju put Sa­ta­ni“, među nji­ma: oste­o­pa­ti­ja, hip­no­za, gra­fo­lo­gi­ja, rat­ne­ veštine, joga, ori­jen­tal­ni ćili­mi, Ci­ga­ni, Bitlsi, učen­je o evo­lu­ci­ji, Fran­cu­ska i Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja, kom­pju­ter­ske igre i aku­punk­tu­ra. Rad­nička kla­sa nije pomenuta. Nije bilo nužno. Vi­de­li smo da ona u Bri­ta­ni­ji više ne po­sto­ji. Kod nas po­sto­ji. Vi­de­li smo je. Osta­je joj samo da je čuje­mo.

 

Sabrana pisma iz tuđine 138. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 138. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

DŽON KER­NKROS I EN­GLE­SKA ŠPI­JUN­SKA NU­ME­RO­MA­NI­JA

Bog nije uho­di­o­ A­da­ma i tako sa­znao da se on o nje­go­vu za­po­vest u Ede­nu ogrešio. Znao je to i da ga po­taj­no ne pra­ti, da mu, u pro­fe­sional­nom špi­jun­skom žar­go­nu rečeno, ne bude „rep“. Je­vre­jin Jošua Ben Na­vin, iako bo­gom obil­no na­dah­nut, već nije tu moć po­se­do­vao: u Ha­nan je sa Si­na­ja oda­slao agen­te da pre na­pa­da iz­me­re de­blji­nu je­ri­hon­skih grad­skih zi­di­na. Od Iz­ra­iljca Jo­šue Ben Na­vi­na do Engle­za Džona Ker­nkro­sa proš1o je hil­ja­de go­di­na a pri­ro­da se naj­sta­ri­jeg za­na­ta na sve­tu, dru­gog po­sle pro­sti­tu­cije, nije iz­me­ni­la. (Ni pro­sti­tu­ci­je, uo­stalom.) Nje­gov je cilj istina. Ako je fi­l­o­sof­ska, kad do nje dođe So­krat, tako je i zo­ve­mo; zo­ve­mo je isti­nom. Ako se nje do­ko­pao Zor­ge, zo­ve­mo je špi­jun­skom in­for­ma­ci­jom. Do fi­lo­sof­ske isti­ne stiže se obično pu­tem dru­ge isti­ne. Do špi­jun­ske uvek pu­tem neke laži. Šta smo iz­ve­snim fi­lo­sof­skim isti­na­ma do­bi­li, ne­iz­ve­sno ­je. Ali­ je ­i­zve­sno­ da­ su mno­ge ­bit­ke do­bi­je­ne blagodareći pret­hod­nim obavještenjima uho­da. Mno­gi su prego­vo­ri uspe­li samo zato što je pre­ko špi­ju­na jed­na stra­na zna­la do­kle je kon­ku­rent­ska sprem­na da ide u po­pu­š­tan­ju. Ia­ko­ je cilj fi­lo­so­fi­je i špi­junaže, kao po­sred­ni­ka isti­ne, po­du­da­ran, fi­lo­so­fe sma­tra­mo časnim, povre­me­no pa­met­nim, po­ne­kad na­stra­nim, pa i su­lu­dim, a špijune, takođe pa­si­o­ni­ra­ne tra­gače za isti­nom, uvek pa­met­nim i ni­kad lu­dim, ali ih uvek po­ma­lo pre­zi­re­mo.

U En­gle­skoj fi­lo­so­fi nisu na ceni, osim ako im shva­tan­je sve­ta nije eks­tra­va­gant­no ili bar du­ho­vi­to. Cene se špi­ju­ni, čak i kad su tuđi. Pre sve­ga svo­ji koji za tuđe rade. Sto­ga ­je špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja (patološka ne­spo­sob­nost da se sta­ne u nji­ho­vom bro­jan­ju) i lov na špi­ju­ne ma­so­van na­rod­ni sport. Ni­š­ta man­je po­pu­la­ran od do­stav­ljan­ja u So­vjet­skom Sa­ve­zu pred­gor­bačov­lje­ve ere. Raz­li­ka je što Evro­plja­ni za oba­ve­štaj­ci­ma jure dok još de­lu­ju a En­gle­zi kad su ovi u pen­zi­ji, neki već i u gro­bu. Evro­plja­ni love sa­da­šn­je, En­gle­zi isključivo biv­še špi­ju­ne. Dru­ga je raz­li­ka što se evrop­ska kontrašpijunaža bavi eli­mi­na­ci­jom tuđih špi­ju­na, a britan­ska, kad je uspe­la, nji­hovom se­rij­skom pro­iz­vod­njom. Udruženi, ovi pa­ra­dok­si tvo­re našu temu.

Vla­da uve­ren­je da je en­gle­ska viša sred­nja kla­sa između ra­to­va ga­ji­la bi­zar­nu po­tre­bu da s pod­jed­na­kom ažur­nošću ma­nu­fak­tur­no pro­du­ku­je ­i­zdajni­ke ­i ­he­ro­je. Ne­ zna ­se ­je­su ­li­ he­ro­ji ­i­z re­do­va džentl­me­na tu da po­pra­ve obes­hra­bru­jući uti­sak što su ga na mo­ral na­ci­je ostav­lja­li iz­daj­ni­ci iz bol­jih kuća, ili su go­spod­ski iz­daj­ni­ci do­la­zili da po­kva­re ma­lo­građan­sko za­do­voljstvo En­gle­za­ svo­jim he­ro­ji­ma. U sva­kom slučaju, uz ma­zo­hi­stičko sla­do­strašće, je­dan za dru­gim, ot­kri­va­na su, po en­gleskom pra­vi­lu sa­svim slučajno, u domaćim taj­nim službama zlat­na deca razočaren­ja u ka­pi­ta­li­stičku ci­vili­za­ci­ju; među oni­ma, da­kle, oni koji su, ima­jući od nje naj­vi­še ko­ri­sti, naj­bol­je­ zna­li n­je­ne mo­ral­ne ne­do­stat­ke. Re­dom su pali Bardžes, Ma­klin, Fil­bi, Blant. Prvi, dru­gi, treći i četvr­ti čovek ru­ske oba­ve­štaj­ne omče oko vra­ta Ve­li­ke Bri­ta­ni­je.

Ma­kar i zbog na­cio­nal­nog po­no­sa dru­gi ovde sta­ju. Ne traže pe­tog. Zna­ju da po­sle nje­ga do­la­zi šesti, sed­mi, i da tome kra­ja nema. Peti, dvadesetpet, zar je važno kad je neko bio prvi? Za En­gle­ze je­ste. Lov na­ do­maće špi­ju­ne go­di­na­ma se na­stav­ljao i u nje­mu je s naj­mor­bidni­jim pret­po­stav­ka­ma, kao na na­rod­noj lu­tri­ji, učestvo­va­la cela na­ci­ja, ia­ko­ je prak­tičan­ značaj even­tu­al­no­g ot­krića dav­no­ bio is­cr­pljen. Ni­je­dan od hi­po­te­tičnih iz­daj­ni­ka nije više mo­gao biti u službi; ni Ru­si­ma, ni bilo kome, do gro­ba­ri­ma, od ko­ri­sti. En­gle­zi­ma to nije sme­ta­lo. Ko­ri­stan po­sao male gru­pe En­gle­za pre­tvo­rio se u zaba­vu svih.

Kad je Gor­bačov, 1984, prvi put kon­fe­ri­sao s go­spođom Tačer za­pan­jio se ko­l­i­ko je do­bro in­for­mi­sa­na o stan­ju u So­vjet­skom sa­ve­zu. Na­rav­no da je bila in­for­mi­sa­na kad su nje­na oba­ve­šten­ja po­ti­ca­la iz istog špi­jun­skog iz­vo­ra kao i nje­go­va. Tvr­du damu en­gle­ske po­li­ti­ke je za sa­sta­nak s me­kim vođom so­vjet­ske pri­pre­mio funk­ci­o­ner KGB-a Oleg Gor­di­jev­ski, već tri­na­est go­di­na na bri­tan­skom plat­nom spi­sku. On je u knji­zi KGB - Priča iz­nu­tra otvo­rio novu se­zo­nu lova na Pe­tog ru­skog čove­ka u bri­tan­skoj tajnoj službi. Po­š­to su u pret­hod­nim lovačkim se­zo­na­ma fi­gu­ri­ra­li broj­ni ve­le­i­zdaj­nički kan­di­da­ti, on je za ovu run­du opš­te­na­rod­ne špi­jun­ske tom­bo­le pred­ložio g. Džona Ker­nkro­sa, osamde­se­to­go­di­šnja­ka koji na Jugu Fran­cu­ske kre­še ruže, del­je ama­ter­ske po­e­me, mi­sli da pre­vo­di Ra­si­na i u slo­bod­nom vre­me­nu umi­re.

Zna li Gor­di­jev­ski u ko­joj je meri nje­gov iz­bor po­go­dio bri­tan­ske na­ra­vi i na­vi­ke, ko­li­ko mu je zva­nična En­gle­ska za­hval­na? Ot­kri­ve­ni, Bardžes i Ma­klin pa­tri­ot­ski su ute­kli i spa­sli vla­du ne­vo­lje da po­vo­dom njih ne­što pred­u­zi­ma. Fil­bia se, usled na­iv­nog en­tu­zi­ja­zma ne­ko­li­ci­ne mla­dih idi­o­ta u službi, za dla­ku nisu do­ko­pali i po­no­vo se u ne­kom sud­skom mul­ju našli. Pro­kle­tog Blan­ta mo­ra­li su uhva­titi, nisu ima­li kud! Ma­ga­rac nije hteo da beži! Na sreću, spo­ra­zum­no sa Dvorom, za koji je mimo Rusa ra­dio, na vre­me su ga pod ćilim gurnu­li. Kernkros je hva­la mi­lo­sti­vom Bogu, van zem­lje i van do­ma­ša­ja prav­de.

Gor­di­jev­ski nije bio na­i­van. Znao je kako će ugo­di­ti sport­skom duhu po­slo­da­va­ca, a ne za­po­sli­ti ih više nego što žele. Znao je, takođe, da se u en­gle­skom lovu na špi­ju­ne zver ne ubi­ja, samo za al­bum fo­to­gra­fi­še. Mi smo u tom po­gle­du na kon­ju, mada je pi­tan­je za koga i taj radi. Kod nas su, iz­gle­da, svi za ne­kog ra­di­li, sa­mo ­je pi­tan­je gde, kada, kako. I ko će im štam­pa­ti is­po­ve­sti.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 137. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 137. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

DUH SI­BIL PEN I EVROP­SKA EKO­NOM­SKA ZA­JED­NI­CA

Pi­ta­te ­se­ ka­kve ­ve­ze ima duh da­dil­je Edvar­da­ VI koji ne muči ni­kog, već mir­no­ vr­ti fan­tom­sko vre­te­no, i duh Uje­din­je­ne Evro­pe ko­ji muči gđu Tačer? Do­pu­sti­te mi da vezu us­po­sta­vim.

Pro­šle su Za­du­šni­ce, naj­kob­ni­ja noć go­di­ne, kad naličje sve­ta napušta le­glo zla pod našim pe­ta­ma i vraća se u život da ga te­ro­riše, a pri­družuju mu se vešci i ve­šti­ce koje se­o­ba u pa­kao tek čeka. Ov­da­šnja deca pra­znu­ju Za­du­šni­ce pre­o­de­va­jući se u ono­stra­na straši­la i lo­ja­ni­cama ra­sve­tlje­ne ti­kve kro­jeći u de­mon­ske gla­ve. Evan­ge­li­sti su po­kre­nu­li kam­pan­ju da druženju s đavo­lom ma­lih En­gle­za sta­nu na put. Po ško­la­ma i in­ter­na­ti­ma del­jen je le­tak na kome piše: „Ne na­se­daj­te ve­ro­van­ju da su Za­du­šni­ce be­za­zle­na za­ba­va. Po­sto­je pra­ve­ ve­š­ti­ce u ovoj­ zem­lji. One ne nose šil­ja­te šešire, ne jašu na dr­ve­nim me­tla­ma ali služe Sa­ta­ni. O Za­du­šni­ca­ma se mole đavo­lu i uživa­ju u zlu. Sa­ta­na hoće da su Zadušnice nje­gov dan. Ako u nje­mu učestvu­je­te, možete mu se za uvek pri­družiti“.

Dru­ge­ zem­lje ot­por zlu po­zdrav­lja­ju. Možda bi i Bri­ta­ni­ja to učini­la da ­je­ reč o ma­sov­nom usel­ja­van­ju obo­je­nih iz A­froazi­je ili o ne­vol­ji što joj pre­ti od Evro­pe. Ali zlo na koje uka­zu­je evan­ge­li­stička cr­kva omi­l­je­no je zlo ove ze­ml­je. I kad su se evan­ge­l­i­sti po­bu­ni­li pro­tiv veštica, En­gle­zi se po­bu­niše pro­tiv evan­ge­li­sta. Na­zva­li su ih fa­na­ti­ci­ma, su­je­ver­nim bu­da­la­ma, „ubi­ca­ma dečije ra­dosti“. Od­ri­can­je od Za­du­šni­ca je, vele, be­smi­sle­no. Ako đavo, i to ­je ­ve­ro­vat­no, ne po­sto­ji, od­bra­na od nje­ga ­je suvišna; ako po­sto­ji, uza­lud­na ­je. Po­sto­ja­li ili ne po­sto­ja­li de­mo­ni, En­gle­zi ne pri­sta­ju da decu liše za­ba­ve u ko­joj su i sami u nji­ho­vim go­di­na­ma uživa­li. De­lu­je, raz­u­me se, i du­blji raz­log. Više nego ije­dan ci­vi­li­zo­van na­rod, En­gle­zi obožava­ju mi­ste­ri­je, ovo­ze­maljs­ke (kri­mi­nal­ne) i ono­zemaljske (de­mon­ske). Mi se svo­jih du­ho­va pla­ši­mo, En­gle­zi su u nji­ho­ve zal­ju­blje­ni. Rađe se odriču živih ir­skih ka­to­li­ka no mr­tvih pro­te­stant­skih utva­ra.

Vele da je ar­hetipski ka­rak­ter na­ro­da u ne­po­sred­noj vezi s ka­rakte­rom i smi­slom nje­go­vih le­gen­di. Mi­t je ko­di­ra­na isti­na o et­no­su u kome se ro­dio. Srp­ske baj­ke pre­pu­ne su priča o đavo­lu i o tome kako ga je Sr­bin nad­mu­drio, pa se na kra­ju ne zna ko je u fa­bu­li đavo - đavo ili Sr­bin? Mno­go­ ve­sti ima­mo i o vam­pi­ri­ma ili upiri­ma, o ko­ji­ma su­ za­o­sta­li En­gle­zi sa­znali ­te­k u­ XIX ­ve­ku. One­ su uvek ­bi­ra­no ­je­zi­ve. Kr­vo­pij­stvo, uo­sta­lom, ni­kad­ ni­je­ ve­se­lo. Ni u po­ve­sti, ni­ u­ priči. Po­naj­man­je­ je ­mo­guće na­ na­šim. vam­pi­ri­ma pro­spe­ri­ra­ti. Me­sta na ko­ji­ma se kreću, do­mo­vi u koje za­la­ze, teško se ili ni­ka­ko pro­da­ju. Nije tako u Bri­ta­ni­ji. Kući za koju se dokaže da, upr­kos do­tra­ja­log iz­gle­da i en­gle­ski skrom­nog kom­fo­ra, po­se­du­je te­ri­to­ri­jal­nog, kućnog duha, skače cena sra­zmer­no ka­kvoći i količini nje­go­ve utvar­ne ak­tiv­no­sti.

Ot­kud po­mir­ljiv od­nos pre­ma nečemu što iza­zi­va od­boj­nost i gro­zu? On nije to­li­ko u ra­ci­o­nal­no­sti, srčano­sti ili rav­no­dušno­sti En­gle­za, ko­li­ko u ne­pred­u­zim­lji­vo­sti, po­mir­lji­vo­sti, len­jo­sti, da ne kažem pro­fe­sional­noj im­po­ten­ci­ji nji­ho­vih du­ho­va, o čemu je pi­sao i Oskar Vajld. U En­gle­skoj ni du­ho­vi svoj po­sao ne rade kako val­ja. Kad se uvređeni nemački spiri­ti­sta, go­di­nu iz­gu­biv­ši u en­gle­skoj po­sed­nu­toj kući a da nje­nog duha ni vi­deo nije, samo ga po­ne­kad čuo, ras­pi­tao za raz­log, do­bio je od ne­vi­dlji­vog domaćina od­go­vor: „Ja sam go­spo­din, za ime Boga! Ne možete očeki­va­ti da ne­što ra­dim!“ Za raz­li­ku od srp­skih vam­pi­ra, ne­u­mor­nih u zlu, en­gle­ske Mračne sile, predstavljene lo­kal­nim i na­ci­o­nal­nim sa­bla­sti­ma, be­za­zle­ne su; bez­o­pa­sni­je, iz­gle­da, i od evange­li­sta, pa nije čudo što se ne štite evan­ge­li­sti od de­mo­na nego de­mo­ni od evan­ge­li­sta.

Poučan je pri­mer go­spo­di­na iz 1600, koji je pre no što se zademo­nio bio ko­rum­pi­ra­ni činov­nik ma­gi­stra­ta ne­gde u Korn­vo­lu. Po­sle smr­ti po­zvan je iz gro­ba da po­sre­du­je u imo­vin­skoj par­ni­ci, iz koje je, kri­vo­tvo­reći do­ku­men­ta, samo on iz­vu­kao ko­ri­sti. Kad je nje­gov duh raz­ja­snio stan­je, su­di­ja ga za­mo­li da se vra­ti u grob. Duh iz­ja­vi da je već i di­zan­je iz mr­tvih do­vol­jno te­gob­no i da se za vraćanje jed­no­stav­no ne oseća spo­sob­nim (a biće ni ras­po­loženim). Po­zva­še sve­šte­ni­ka. Ka­ko­ bi se dr­ski duh osu­je­tio da čini pi­zme, na šta je oba­ve­zan, za­po­slen je da šupljom školj­kom isušuje jezero za koje se znalo da nema dna. Pi­tam­ vas da li bi ije­dan srp­ski vam­pir na tako pro­stački trik, na ta­kvo poniženje nje­go­ve ra­sne in­te­li­gen­ci­je pri­stao?

„Knoc­kers“ („kucači“), du­ho­vi en­gle­skih rud­ni­ka, ne samo što rudarima ne ude, već ih ku­can­jem o ka­men do­vo­de do bo­ga­tih žila, a nal­ju­titi ih može je­di­no zviždan­je. I najčuve­ni­ji en­gle­ski fan­to­mi, kao duh En Bo­len, su­pru­ge Hen­ri­ja VIII, koja se do me­sta ro­đen­ja do­vo­zi u astral­nim kočija­ma, držeći odsečenu gla­vu u kri­lu, ho­me­o­pat­ski su - kao i nji­ho­vi još živi su­građani, uostalom - do­zi­ra­ne ima­gi­na­ci­je i en­gle­ski se kon­venci­o­nal­no ponašaju. Osim Si­bil Pen, utvar­ne da­dil­je kral­ja Edvar­da­ VI, koja na svom fan­tom­skom vre­te­nu pre­de vunu, nije pri­mećeno da ije­dan ostrv­ski duh ne­što ko­ri­sno radi. En­gle­ski se du­ho­vi za­do­vol­ja­va­ju mirolju­bi­vim flu­id­nim projek­ci­ja­ma. Po­vre­me­no čegr­tan­je lan­ci­ma, uz nešto pro­ma­je, naj­više je što se od njih može očeki­va­ti.

Ali, ako to jav­ljan­je, za­hval­ju­jući, re­ci­mo, ja­pan­skom za­ku­pu, jed­nog dana bude ko­mer­ci­ja­li­zo­va­no, a ne samo kao do sada s gle­di­š­ta spo­re na­u­ke ne­o­bja­šn­ji­vo, du­ho­vi će biti je­di­ni domaći pro­iz­vod ko­jim će Bri­ta­ni­ja, pos­le Za­duš­ni­ca 1992, kon­ku­ri­sa­ti „in­du­strij­skim du­ho­vi­ma Evro­pe“.

Samo, za­bo­ga, mo­ra­ju se na­go­vo­ri­ti da ne­što rade!

 

Sabrana pisma iz tuđine 136. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 136. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

„ZIVA BOM­BA“ I KAKO JE NA­PRA­VI­TI

U pro­šlom ratu, ja­pan­ske ka­mi­ka­ze - sa­mo­u­bi­ce u avi­o­ni­ma -za­da­le su ame­ričkoj pa­ci­fističkoj flo­ti teške gu­bit­ke u ljud­stvu i ma­te­ri­ja­lu. S neba se na bro­do­ve VI flo­te ob­ru­ša­vao „božan­ski ve­tar“ ja­pan­skog pa­tr­i­ot­skog fa­na­ti­zma, u očaj do­vo­deći z­a­pad­njačku od­bra­nu a u sum­nju za­pad­njački ra­zum. Ma šta se o sa­mo­u­bi­lačkoj tak­ti­ci mi­sli­lo s gle­di­šta sa­vre­me­nog shva­tan­ja hu­ma­nosti i ne­o­tuđivih lju­skih pra­va, od ko­jih je pra­vo na su­ve­re­no ras­po­la­gan­je vla­sti­tim živo­tom naj­sve­ti­je, do­bro­vol­jna smrt u ratu ste­kla ­je u svo­joj do­mo­vi­ni, Ja­pa­nu, vitešku sla­vu, a na Za­pa­du, u vi­so­kim voj­nim kru­go­vi­ma, iza­zva­la ne­vi­te­šku za­vist. Običan, mo­bi­lisan, re­gru­tova­n voj­nik, iz sta­tističkog pro­se­ka ko­jim se pune sve ar­mi­je hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je, ma ko­li­ko kod kuće va­tren ro­dol­jub, ret­ko se u rovu od­lu­č­ivao na po­du­hvat iz ko­jeg nema po­vrat­ka. I na be­za­zle­ne rat­ne za­dat­ke do­bro­vol­jci su se određiva­li.

24. ok­to­bra 1990. i hrišćan­ska je Evro­pa ste­kla „sa­mo­u­bi­ce za na­ci­o­nal­nu stvar“. Što sa­mo­u­bi­ce nisu u stro­gom smi­slu reči do­bro­vol­jne - nisu to, za­pra­vo, ni u jed­nom smi­slu - dru­go je pi­tan­je i spa­da u psi­ho­pa­to­lo­gi­ju na­šeg pro­sve­će­nog sto­leća.

Već go­di­na­ma u Se­ver­noj Ir­skoj tin­ja, po­ne­kad i be­sni, ne­mi­losr­dan građan­ski rat, kome smo se u ovim ko­men­ta­ri­ma više puta vraćali, sve dok nam Ko­so­vo nije od­vu­klo pažnju i ba­ci­lo nas u ko­tao vla­sti­tih na­ci­o­nal­nih bri­ga. 280 mil­ja du­gu ­gra­ni­cu pre­ma Re­pu­bli­ci Ir­skoj nad­zi­ru 18 kon­trol­nih po­sta­ja koje vrše pre­gled vo­zi­la u oba sme­ra. Po­sta­je su bile for­ti­fi­ko­va­ne na kla­sičan način, koji, ako se u ob­zir uzme rutinska en­gle­ska ne­bri­ga i jed­na­ko ru­tin­ska za­griženost Ira­ca, ne­ra­zum­lji­vim čini fa­kat da po­je­di­načni ata­ci Irske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je nisu da­va­li do­bre re­zul­ta­te. Onda je na kon­trol­nu sta­ni­cu u okru­gu Ti­ron, 14. de­cem­bra 1989, iz­ve­den ko­man­do­ski pre­pad dva­na­e­sto­ri­ce pro­vo­sa, skri­ve­nih u tran­spor­te­ru, pu­nom br­zi­nom ute­ra­nom u en­gle­sku bazu. Gra­nični su punk­to­vi­ jo­š sa­ve­sni­je­ u­tvrđeni i čeličnim bra­ni­ci­ma ­za­š­tićeni­ od na­pa­da au­to­mat­skim oružjem. Sa stra­ne Ira­ca, od­go­vo­re­no je pro­va­la­ma automo­bi­la pu­nih eks­plo­zi­va s najsme­li­jim pri­pad­ni­ci­ma IRA. Ni to nije uspe­va­lo. Eng­le­ska ­si­gur­no­sna služba ­je ­u­spa­va­na, prem­da, isti­ni­ za ­vol­ju, ni­kad i nije bila naročito bud­na. De­fi­ni­tiv­no se oslo­ni­la na tre­zve­nu pret­po­stav­ku domaćih an­ti­te­ro­ri­stičkih eks­pe­ra­ta, čuve­nih po tome što na tre­nin­zi­ma za­bo­rav­lja­ju bom­be koje su sami u put­ničkim avi­o­ni­ma sa­kri­li, da sva­ki nor­ma­lan na­pa­dač ima dva podjed­na­ko važna cil­ja: što više En­gle­za ubi­ti i pri tom prežive­ti. Tu je eks­per­tiza pro­mašila. Is­hod ne­po­ve­ren­ja u zle po­ten­ci­ja­le ljud­ske in­te­li­gen­ci­je, naročito ako je iznervi­ra­na višim ide­a­lom, bio je 24. ok­to­bra 1990.: 3 si­mul­ta­na pre­pa­da na en­gle­ske voj­ne baze, 7 mr­tvih, 47 ran­je­nih voj­ni­ka i građana, po­sta­ja u Lon­don­de­riju uni­š­te­na a 71 kuća u oko­li­ni teško oštećena.

Šta se do­go­di­lo? Da li su se en­gle­ski an­ti­te­ro­ri­stički eks­per­ti, kao i obično, pre­va­ri­li? Da li su pri­pad­ni­ci Ir­ske re­pu­bli­kan­ske armi­je pre­ko noći po­sta­li veći ro­dol­ju­bi nego što su do­sad bili - a i do­sad behu to mal­ko suviše - pa odlučili da u ratu s mr­skim en­gle­skim oku­pa­to­ri­ma pre­zru vla­sti­te živo­te i pri­sta­nu na ja­pan­sko ka­mi­ka­ze-sa­mo­u­bi­stvo za na­ci­o­nalnu stvar?

Ne, nisu oni pre­zre­li svo­je živo­te. Pre­zre­li su tuđe. Četvo­ri­ca ma­ski­ra­nih, na­o­ružanih lju­di iz­vu­kla je iz kuće četr­de­se­to­go­di­šn­jeg građevin­skog rad­ni­ka, uce­ni­la ga živo­tom žene i tro­je dece, pri­ve­za­la za se­di­š­te ka­mi­o­ne­ta s to­va­rom od 630 kg. eks­plo­zi­va i pri­mo­ra­la da pu­nom br­zi­nom pr­o­va­li u bazu Ko­skvin tačno u vre­me kada je živa bom­ba tem­pi­ra­na­ da ­ek­splo­di­ra. Ona ga je raznela zajedno sa šest vojnika. Dru­ga dva pri­nud­na­ do­bro­vol­jca be­hu­ srećnija. Jedan je, južno­ od­ Nju­ria, uspeo da se iz kola izvuče i upo­zo­ri voj­ni­ke pre nego što­ će ­bom­ba eks­plo­di­ra­ti. U trećem slučaju, u Oma­nu, takođe u okru­gu Ti­ron, ot­ka­za­o­ je de­to­na­tor na eks­plo­zi­vu.

Ja­pan­ce smo sma­trali var­va­ri­ma zato što, da bi ne­pri­ja­tel­ju svo­je do­mo­vi­ne uda­rac na­ne­li, svo­je avi­o­ne, i sebe u nji­ma, pre­tva­ra­hu u žive bom­be. Za­bo­ra­vi­li smo da njih na to niko nije pri­mo­rao. Za se­di­š­te žive bom­be pri­ve­za­lo ih je ro­dol­ju­blje, sprem­nost na po­sled­nju žrtvu i, jamačno, naročiti od­goj ko­me ­je ­Za­pad, kod svo­jih pa­tri­o­ta, često mo­gao su­prot­sta­vi­ti samo pri­nu­du.

Pri­pad­ni­ci pro­svećene hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je ne ve­zu­ju za te bombe sebe. Ve­zu­ju dru­ge, ne­vi­ne lju­de. Žene do­bro­vol­jnih ja­pan­skih samo­u­bi­ca, dok ­su im muževi vi­te­ški le­te­li u smrt, gle­da­hu slo­bod­no pre­ma moru u kome će ovi u og­nju ne­sta­ti. Žene, čije su muževe ir­ski pa­tri­oti iza­bra­li da ume­sto njih „do­bro­vol­jno“ umru, mo­ra­ju da gle­da­ju u puščane cevi nji­ho­vih ma­ski­ra­nih ubi­ca.

Ko je tu var­va­rin?

U prošloj emi­si­ji sam vas uve­ra­vao kako je je­di­na do­bra stra­na tuđine rav­no­dušnost s ko­jom pri­ma­mo nje­ne na­ci­o­nal­ne nev­olje; čini se kao da tom za­ključku ovaj ko­men­tar pro­ti­vreči. Ne čini se, na­i­me, da sam pre­ma ma­sa­kru u Se­ver­noj Ir­skoj to­li­ko rav­no­du­šan ko­li­ko položaj stranca, tuđina i go­sta do­pu­šta.

Samo, pi­tam se da li bi moja angažova­nost bila to­li­ka, moj otp­or te­ro­ri­zmu ta­ko ­ja­san da je ostao na iz­ve­snim apstrakt­nim hu­ma­ni­stičkim načeli­ma, koja uo­sta­lom svi de­li­mo, da na­dah­nut nije i stra­hom od mogućno­sti da naše Ko­so­vo po­sta­ne bal­kan­ski Al­ster?

 

Sabrana pisma iz tuđine 135. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 135. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

BLA­GO­SLO­VE­NA DO­SA­DA PO­STO­JAN­JA ILI PO­VRA­TAK

EN­GLE­SKOJ I EN­GLE­ZI­MA

 

Kad sam pi­sao pred­go­vor za dru­gu knji­gu ovih radio komentara, ob­jav­lje­nu 1989. pod na­slo­vom Nova pi­sma iz tuđine, br­zo­ple­to prizna­doh da mi je, po­sle dve de­ce­ni­je pa­ra­zit­skog življen­ja u Bri­ta­ni­ji, an­glo­sak­son­ska ci­vi­li­za­ci­ja, naj­zre­li­ja u hrišćan­skom sve­tu - prem­da iz­nu­đe­nim tak­mičen­jem za me­sto pod eko­nom­skim sun­cem po­stin­dustrij­ske ere po­ne­što po­re­mećena i razg­lav­lje­na - po­sta­la pri­lično do­sadna; da ­sam ­se, učma­o­ na­ me­kim ­pe­ri­na­ma ­te­hnološkog ­kom­fora, uspa­van sin­te­tičkim gra­đan­skim kon­ven­ci­ja­ma, ne­za­hval­no uželeo pri­rod­nog ha­o­sa ne­pa­tvo­re­ne an­tro­po­loške i dru­štve­ne div­lji­ne, u ko­joj sve sta­ze nisu pre­se­da­ni­ma ras­krčene, a i kad je­su, već po­sle prve upo­tre­be, za­ra­sta ih mla­do, buj­no ras­tin­je ničim ne­o­graničene, ničemu oba­ve­zne im­provi­za­ci­je. Po­ve­rio sam čita­o­ci­ma kako sam pre­star za se­lid­bu u dru­gu tuđu zem­lju, neku koja obećava da će u ori­gi­nal­no­sti od­me­ni­ti ne­u­po­re­di­vu Bri­ta­ni­ju. Pre­star i sit pred­vi­dlji­vih iz­ne­nađenja.

Srećom, po­te­koh ­s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va čuda, na ­ko­me ­je ­o­du­vek, još od zlat­nih pro­to­he­len­skih vre­me­na, sve moguće, pa i ono što ­je, kako odu­šev­lje­no re­koh, a sad se ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim ostalim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Po drev­nom mit­skom načelu da ono što ubi­ja i život­ da­je, sačuva­la me je mo­ja­ zem­lja, dojuče zva­na Ju­gos­lavija, od su­tra ko zna kako. Sačuva­la je i ove emi­si­je. Jer, ta­man po­to­nuh u hi­be­rni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a o­na ­se, ta čude­sna zem­lja, pre­nu iz po­lu­ve­kov­nog vam­pir­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­de opet građan­ski živa, za­bav­na, bur­na, bučna, a iz­nad sve­ga ne­pred­vi­dlji­va, osta­jući u me­đu­vre­me­nu, kao i uvek, ori­gi­nal­na. Sto­ga sam njoj i nje­nim ne­is­crp­nim ino­va­ci­ja­ma po­svećivao više pažnje nego što na­me­na ovih ko­men­ta­ra nalaže. Angažovan sam, na­i­me, da vama go­vo­rim o nji­ma, a ne o nama.

Po­tom sam i živeo u ono­me što se zove – kako kad, kako gde – „de­mo­kra­ti­za­cijom“, „is­pra­v­ljan­jem za­blu­da pro­šlo­sti“, „ula­skom u Evropu“, „oslo­bođen­jem od bol­jše­vičke ti­ra­ni­je“ ili dru­gim eu­fe­mi­zmi­ma, a što je, u stva­ri, mu­ko­tr­pan po­vra­tak dva­de­se­tak mi­li­o­na ispaćenih lju­di iz eks­pe­ri­men­tal­ne la­bo­ra­to­ri­je naučnog so­ci­ja­li­zma u pri­rod­ne to­ko­ve svo­je, re­vo­lu­ci­jom na­sil­no pre­ki­nu­te, građan­ske i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Ali, ni­sam u Be­o­gra­du, kao ovde u Lon­do­nu, bio rav­no­du­šan gost. Bio sam za­bri­nut domaćin.

Ko­li­ko sam ono što se u mo­joj zem­lji zbi­va shva­tio, ne znam. A i što je­sam, man­je se tiče zem­lje nego mene. Raz­u­meo sam, na­i­me, da do­sa­da, jed­no­li­kost, mo­no­to­ni­ja, ukrat­ko bla­go­slo­ve­no ne­de­ša­van­je, u najgo­rem slučaju de­ša­van­je koje se čove­ka ne­po­sred­no, lično ne tiče, po­se­du­je znat­ne pred­no­sti nad ne­iz­ve­snim stan­jem u kome vam i naj­man­ja pro­me­na iz te­mel­ja men­ja život u sme­ru za koji se ničim ne možete pri­pre­mi­ti, a najčešće od nje­ga ni od­bra­ni­ti. U du­bo­koj jami, sa­mom, čove­ku je do­sad­no, no to ne znači da će je, tek zbog društva, zbog bek­stva od samoće, men­ja­ti za jamu punu otrov­nih guja.

Tuđina nema mno­go do­brih stra­na. Osim onih koje, da bi­smo ­je la­kše pod­ne­li, po nuždi pro­glašava­mo do­brim, vi­dim sa­mo ­jed­nu ne­sumnji­vo po­vol­jnu. Sve što se u njoj događa dru­gi­ma, vas se ne ti­če, ili ne mo­ra­ da ­se ­tiče. To ­je­ u­go­dan ne­u­tra­lan položaj ko­ji­ vam u do­mo­vi­ni­ ni­je do­pu­š­ten. Ako ga ovde za­u­zme­te na­zvaće vas pro­kle­tim stran­cem, što vi i ona­ko je­ste. Ako ga za­u­zme­te kod kuće na­zvaće vas rav­no­du­šnim drip­cem ili iz­daj­ni­kom, što vi ne mo­ra­te biti. U tuđini ni­ste oba­vezni ničemu do za­ko­ni­ma zem­lje i na­go­nu preživ­lja­va­n­ja. U do­mo­vi­ni vas muče i za­ko­ni sa­ve­sti, a eg­zi­sten­ci­jal­ni na­gon ume i da vam sme­ta. U En­gle­skoj mi na pa­met ne pada da se svađam sa škot­skim se­ce­si­o­ni­sti­ma ili se svetim ir­skim te­ro­ri­sti­ma, osim ako ni­sam pro­šao po­red kan­te za đubre u ko­ju su sme­sti­li bom­bu. U do­mo­vi­ni, sve me se tiče, sve me se dotiče.

Zato mi En­gle­ska opet po­sta pri­vlačna, prem­da ne baš nova. Što je ovde novo, ma­hom je uve­ze­no i stra­no, a stra­no se ne mari čak i kad je sta­ro, iako En­gle­zi obožava­ju sve što proš1o, drev­no, ba­ja­to, iz­no­še­no: od pro­hu­ja­le im­pe­ri­jal­ne sla­ve i de­mo­di­ra­nog nameštaja, do za­sta­re­lih običaja i na­ci­o­nal­nih pred­ra­su­da. Na ceni ni­su­ je­di­no star­ci. I samo dok žive, dok bri­gu zah­te­va­ju, dok ko­šta­ju. Kad umru, te pređu s tan­kog držav­nog i fa­mi­li­jar­nog budžeta u in­ven­tar na­rod­ne ili po­rodi­či­ne ha­giogra­fi­je, kad se od­le­pe od kože nečijih leđa i za­le­pe u kožom uko­ričene al­bu­me, cena im na ber­zi en­gle­skih ko­lek­tiv­nih lju­ba­vi skače.

Sto­ga se u budućim emi­si­ja­ma s pa­ko­snom ne­bri­gom tuđina vraćam sta­roj, do­broj, tuđoj En­gle­skoj i En­gle­zi­ma, a nama, svo­joj tuđini, tek po­vre­me­no, da domaćine pod­se­tim kako, upr­kos in­ti­mn­oj želji, po­ne­kad i ak­tu­el­noj po­li­tici, nisu na sve­tu baš sa­svim sami.

S osećan­jem slo­bo­de, pro­is­te­kle iz ne­od­go­vor­no­sti go­sta, otva­ram prve no­vi­ne po­sle po­vrat­ka. Zovu se „Gar­di­an“. Da­tum je 25. ok­to­bar 1990. Na na­slov­noj stra­ni krup­nim slo­vi­ma piše: „Hu­man bombs kill 7.“ (Ljud­ska bom­ba ubi­la sed­mo­ri­cu.) Iz tek­sta sa­zna­jem da je primen­ju­jući pro­tiv En­gle­za tak­ti­ku „pri­nud­nih ka­mi­ka­za“, Ir­ska re­pu­bli­kan­ska ar­mi­ja upri­ličila još jed­nu epi­zo­du duge i kr­va­ve ir­ske dra­me.

Žao mi je. Ali sam srećan što to nisu naše no­vi­ne i naša duga i kr­va­va dra­ma.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 134. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 134. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić 

ZA­ŠTO JE BRI­TA­NIJI NU­ŽNA A SR­BI­JI NIJE NUŽNA OPO­ZI­CI­JA

Već iz na­slo­va emi­si­je vidi se da se u Ju­go­sla­vi­ji ne­što zbi­lo. U nje­mu nema Ju­go­sla­vi­je, a da li je u stvar­no­sti ima i ko­li­ko je tamo ima, osta­je da se usta­no­vi dru­gom pri­li­kom. Ume­sto Ju­go­sla­vi­je tu je Sr­bi­ja. Srbi­ja je još do­ ne­dav­no bila ne­rav­no­pra­van deo Ju­go­sla­vi­je, a sad je rav­no­pra­van sa­sto­jak ju­go­slo­ven­ske dr­zav­no­prav­ne kon­fu­zi­je. Ima li tu bit­ne raz­li­ke, odlučiće srp­ska budućnost. Šta se, u međuvre­me­nu, zbi­lo? U Hrvat­skoj i Slo­ve­ni­ji odr­ža­ni su prvi po­sle­rat­ni de­mo­krat­ski vi­še­stranački iz­bo­ri na ko­ji­ma ­je po­be­di­la an­ti­ko­mu­ni­stička opo­zi­cija. Ko­mu­nisti­ma je, za uz­vrat, pri­pa­la po­ma­lo ne­pri­rod­na čast da budu pro­mo­to­ri građan­ske par­la­men­tar­ne de­mo­kra­tije na te­ri­to­ri­ji na ko­joj su je pre pola veka uništili. Ne znam ko­li­ko ova na­kna­da za­do­vol­ja­va hr­vat­ske i slo­venačke ko­mu­ni­ste, ali ­je ­srp­ske­ nečemu naučila.

Srp­ski su ko­mu­ni­sti, ugle­da­jući se na hr­vat­ske i slo­ve­načke istomišl­je­ni­ke, s ko­ji­ma ni o čemu isto ne mi­sle, naj­pre na­iv­no sma­tra­li da je naj­e­ko­no­mičnije, naj­be­zo­pa­sni­je i naj­brže ni­š­ta sem ime­na na sebi ne men­ja­ti. Da je do­vo­lj­no pro­me­ni­ti fir­mu koja budi rđave uspo­me­ne a izgu­bi­la je sav isto­rij­ski kre­dit. Nije, na žalost, pa­li­lo. Is­pod pre­far­ba­ne fir­me pro­zi­ra­la se ružna boja sta­re so­ci­ja­li­stičke stvar­no­sti.

Pošto na­rod nisu tako brzo ni bez­o­pa­sno mo­gli pro­me­ni­ti kao fi­rmu, mada je baš to naj­e­ko­no­mičnije, po­go­to­vu ako iza­be­re­mo da bu­de­mo ­Ja­pan­ci, prešli su na strikt­nu po­de­lu pro­gre­siv­nih sna­ga na pra­vu ko­mu­ni­stičku Par­ti­ju i krip­to­ko­mu­ni­stički So­ci­ja­li­stički sa­vez, gde će, po mu­drom pro­jek­tu, isti ko­mu­nisti kroz Par­ti­ju vla­da­ti, a kroz Sa­vez sami sebi kao opo­zi­ci­ja opo­ni­ra­ti. Po svoj pri­li­ci bla­go­na­klo­no, što je za sta­bil­nost zem­lje uvek požel­jno. Prem­da su pred­no­sti ova­kvog si­ste­ma, sličnog „do­go­vor­noj eko­no­mi­ji“, oči­gled­ne, mo­rao se on na­pu­stiti zbog bo­ja­zni da svi ko­mu­ni­sti ne pređu u So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez i vla­da osta­ne bez naj­po­u­zda­ni­jih lju­di za vla­dan­je. Opo­zi­ci­ja ­je, na­i­me, zdra­va ide­ja i pro­tiv nje ni­ko­ ni­š­ta nema, ali, ka­o ­i­ to ­joj ­sa­mo ­i­me­ kaže ona­ ne ­može vla­da­ti. Inače je vla­da, nije opo­zi­cija. Za opo­zi­ci­ju je, po pri­ro­di stva­ri, da u opo­zi­ciji bude. Ako u opo­zi­ci­ji nije, nego na vla­sti, zašto po­sto­ji? Sr­bi­ja, na­i­me, ima ­vla­du. Opo­zi­ciju nema. Ona ­joj man­jka.

Treća je ide­ja tzv. bes­par­tij­ska de­mo­kra­ti­ja. Ni­sam si­gu­ran hoću li po­jam do­bro ob­ja­sni­ti, jer spa­da u naj­no­vi­ju ko­mu­ni­stičku kri­ti­ku Kan­tovog čistog uma, pa je bol­je­ da­ se po­sla ka­nim. Pre­skočimo ­je ka­o ­što ­su je i ko­mu­ni­sti po­sle kraćeg ko­le­ban­ja pre­skočili.

Naj­zad se do­š­lo do konačnog, pri­lično mor­bid­nog rešenja. Socija­listički sa­vez i Ko­muni­stička par­ti­ja uje­din­ju­ju se u So­cija­li­stičku par­ti­ju Sr­bi­je. Ko­mu­ni­sti se, dakle, uje­din­ju­ju sa sa­mi­ma so­bom, jer su i do sada udob­no bo­ra­vili u vr­ho­vi­ma obe or­ga­ni­za­ci­je. Re­kao sam jed­nom da rešenje kri­je iz­ve­sne eu­ge­ničke ri­zi­ke i da je jed­no­par­tij­ski si­stem za državu, ma kako se par­ti­ja zva­la, isto što i hro­nično ro­do­skrv­ljen­je za po­ro­di­cu. In­cest će ge­ne­tički pro­iz­vo­diti idi­o­te, a jed­no­par­tij­ski si­stem od­go­va­ra­juće po­li­tičke po­tom­ke. Čini se da su i srp­ski ko­mu­nisti do sličnih za­ključaka doš1i, pa su pred­ložene dve no­vi­ne: nova se So­cija­listička par­ti­ja odriče sva­ke od­go­vor­no­sti za ne­bro­je­ne pro­ma­ša­je svo­jih po­li­tičkih pre­da­ka, ona in ex­ten­so od­ba­cu­je ce­lo­kup­nu svo­ju isto­ri­ju, osim, raz­u­me se, epi­zo­de ko­jom je došla na vlast, ali pri­zna­je te­sta­mentar­no na­sleđe tri krup­na, svet­ski pri­zna­ta domaća uspe­ha: so­ci­ja­li­zam s dru­štve­nom svo­ji­nom, sa­mo­u­pra­vl­jan­je i ne­svr­sta­nost. Toga se ni­po­š­to ne odriče. I ne bez logičkog raz­lo­ga. Bez so­ci­ja­li­zma, sa­mo­u­prav­ljan­ja i ne­svr­sta­no­sti, SPS je su­vi­šna. Odlučeno je, zatim, da se svim osta­lim stran­ka­ma do­zvo­li sva moguća de­lat­nost, osim, na­rav­no, po­be­de na iz­bo­ri­ma.

Iz­gle­da, međutim, da je baš to bi­zar­na na­me­ra no­vih stra­na­ka. A. to se, vele ko­mu­ni­sti, po sebi je ja­sno, ne može do­pu­sti­ti. Ne što oni ne bi dali. Dali bi oni, za­što ne! Nego što tako nešto ne pod­no­si uni­ver­zal­na po­li­tička lo­gi­ka. Oso­bi­to to za­bran­ju­ju naše međuna­rod­ne oba­ve­ze bez čijeg is­pun­jen­ja ni već go­to­vi Evro­plja­ni, naši Slo­ven­ci, u Evro­pu ne mogu. Nama, vele, ne tre­ba vl­a­da. Nju ima­mo. Zbog nje nam se ne pre­ba­cu­je ne­do­sta­tak de­mo­kra­ti­je. Pre­ba­cu­je nam se zbog od­su­stva opo­zi­ci­je. Za de­mokra­ti­ju je, da­kle, nužna opo­zi­ci­ja. Nju na sav glas i opo­zi­ci­o­ne stran­ke traže. A kad su je do­bi­li, vi­še­ je neće. Sad hoće i vlast!

Ka­kva ­je­ sad ­to ­glu­post! Pa, ako ­tu ­vlast­ do­bi­ju, iz­gu­bićemo pre­ko po­treb­nu opo­zi­ci­ju, i opet nas u pro­kle­tu Evro­pu neće pu­sti­ti. Ko­mu­nistička se opo­zi­ci­ja ne može računa­ti. Ne samo što zbog re­vo­lu­ci­o­nar­ne dok­tri­ne ne može biti de­mo­krat­ska, nego što se od opo­zi­ci­je sa­svim od­vi­kla.

A mi ni­smo. Mi, de­mo­kra­te, to ume­mo. Mi to čak i vo­li­mo.

Nama, ka­ko ­vi­di­mo, opo­zi­ci­ja nije naročito nužna. A Bri­ta­ni­ji­? A­ko ćemo pra­vo ni njoj. Je­di­na vi­dlji­va funk­ci­ja opo­zi­ci­je Nje­nog veličan­stva je da, s vre­me­na na vre­me, smen­ju­je vla­du Nje­nog veličan­stva, ne men­ja­jući bla­go­slo­ve­ni en­gle­ski način ži­vo­ta ali men­ja­jući iz­ve­sne uslo­ve da se on večno održi.

A za to nije nužna opo­zi­ci­ja. To sa­svim lepo rnože da obav­lja i sva­ka­ vla­da.

 

Sabrana pisma iz tuđine 133. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 133. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

QUO VA­DIS BRI­TA­NI­JO I JU­GO­SLA­VIJO?

Ku­da ­Bri­ta­ni­ja ­i­de, ja­sno ­je. Hte­la ­i­li ­ne, vo­le­la­ i­li­ ne, ide­ u­ E­vro­pu. Cela nje­na po­vest za Evro­pu je ­ve­za­na, ali ­je­di­no tako da svo­je au­ten­tične državne cil­je­ve pro­nađe u osva­jan­ji­ma da­le­ko van ovog kon­flik­ti­ma i pro­ti­vrečnim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma ra­za­ra­nog kon­ti­nen­ta. Da­nas, osim na ­e­ko­nom­skom ni­vo­u, to ­vi­š­e­ ni­je­ mo­guće. A Bri­ta­ni­ja ni­kad ne ­ra­di ­š­to moguće nije. Ona samo ne­mo­guće mogućim čini. I eto, nešto naj­ne­mogućnije upra­vo se zbi­lo. Bri­ta­ni­ja je ušla u Evro­pu. Po­ku­ša­la je, do­du­še, po al­bi­on­skom običaju, naj­pre da ne uđe, za­tim i uđe i ne uđe, ali je, spo­znav­ši gde u kolaču leži zlat­nik a gde ol­ov­ni kalp-du­kat, na kra­ju kra­je­va­ u­šla. Bri­ta­ni­ja ­je­ u­ E­vro­pi. Tu­ je ­bri­gu­ pre­bri­nu­la. Osta­je­ da­ E­vro­pu uve­ri kako je za­i­sta u nju ušla. I raz­u­me se, spreči Evro­pu da uđe u Bri­ta­ni­ju. Jer, tra­di­cio­na­lan ot­por En­gle­ske na­po­le­on­skoj ide­ji uje­din­jen­ja Evro­pe nije poti­cao iz stra­ha od ula­ska u nju, već od pa­ni­ke pred mogućnošću da u sa­svim logičnom re­ver­zi­bi­l­nom pro­ce­su Evro­pa uđe u Bri­ta­ni­ju. A onda osta­je ovoj samo - oke­an.

Uvod od tri emi­si­je nije bio po­tre­ban da se ob­ja­sni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj in­te­re­si, nego da vi­di­mo kuda se to upu­ti­la Ju­go­sla­vi­ja, zem­lja koja po tre­zve­nim po­ve­snim ko­lo­vo­zi­ma nije čuve­na. Pri­zna­jem da to ni­sam znao i četvr­te emi­si­je na temu ne bi bilo da­ ni­sa­m u­po­zna­o ­jed­nog­ ci­ni­ka. Ci­ni­k je­ ge­ne­tički Ju­go­slo­ven. Ne­ spa­da, da­kle, u Ju­go­slo­ve­ne iz ne­pri­rod­nih ubeđenja nego iz pri­rod­ne nužno­sti. U žila­ma mu teče krv svih na­ših kon­sti­tutivnih na­ro­da, uključujući jake pri­to­ke krvi na­ci­o­nal­nih man­ji­na. Kako je, ta­kav, sačuvao smi­sao za hu­mor ne ­znam, ali ga u ce­lo­sti ci­ti­ram.

Misli se ­da ­se­ Ju­go­sla­vi­ja ­ra­spa­da, kaže taj­ ci­nik, i da će u njoj, kad se pro­ces dez­in­te­gra­ci­je okonča, osta­ti samo Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, jer, osim u Ja­dran­sko more, nema kud, i Ma­ke­do­ni­ja koja zbog bu­gar­skih, grčkih, al­ban­skih i srp­skih is­tori­jskih aspi­ra­ci­ja na nje­nu te­ri­to­ri­ju, ne­ sme da je na­pu­sti. Tada će se Jugo­sla­vi­ji u ob­li­ku sa­ve­za Ma­ke­do­nije i bo­san­sko­her­ce­go­vačke re­pu­bli­ke, ali tek na­knad­no, kad iz nje Sr­bi­ja i Crna Gora izađu, pri­ključiti ot­ce­plje­na Slo­ve­ni­ja, da bi ima­la gde pro­davati sku­pu robu a ku­po­va­ti jef­ti­ne si­ro­vi­ne. Po­što će te tri re­pu­bli­ke međusob­no te­ri­to­ri­jal­no biti se­pa­ri­ra­ne pro­stra­nim srp­sko-hr­vat­skim ko­ri­do­ri­ma, ci­nik tvr­di, da će se tročla­noj Ju­go­sla­vi­ji pri­družiti Hr­vat­ska i tako po­sta­ti večno žuđeni most između ka­to­ličkog Za­pa­da i mu­ha­medan­skog Is­to­ka, a i Crna Gora da bi ima­la od čega žive­ti i kome isel­je­ni­ke sla­ti. Naj­po­sle će se, noću ve­ro­vat­no, ili pod ka­kvim ne­vi­ni­jim pse­u­doni­mom, uvući i Sr­bi­ja da vrši stva­ran­je ve­l­i­ke Sr­bi­je, što je bal­kan­skim voj­na­ma i Pr­vim svet­skim ra­tom za­počela, pa ­je­ Drugim u to­me­ o­me­te­na. Ju­go­sla­vi­ja će se, elem, ras­pa­sti, samo da se po­no­vo sa­sta­vi. Jer to je, veli ci­nik, je­di­ni način da se održi.

Po nje­mu je za Slo­ven­ce op­ti­mal­no re­š­en­je da se pri­po­je Evro­pi, a da ­Sr­bi­ o­du u Aziju­ jer ­dok­ su u bli­zi­ni­ pre­ti­ o­pa­snost da i oni u Evro­pu uđu, a onda će Slo­ven­ci i oda­de mo­rati pa­ko­va­ti ruk­sak, pa im neće osta­ti ništa dru­go nego da se, kao nji­ho­vi ko­ru­ški kom­pa­tri­o­ti, pro­gla­se Au­strijan­ci­ma i tako konačno Srba spa­su. Hr­vati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evro­pu bez­u­slov­no pri­me. Bez njih će im u ne­po­zna­tom sve­tu biti do­sad­no. Neće ima­ti s kim da se pre­pi­ru oko toga ko koga iz­ra­blju­je. Moraće optužiti Nem­ce i ve­ro­vat­no biti u pra­vu. Bez Srba, osim toga, neće ima­ti gde po­ve­sno da se šire, jer se al­ter­na­ti­ve, pre­ma Ita­li­ji ili Mađar­skoj, nisu po­ka­za­le opor­tu­nim. Srp­sko sta­no­vi­šte je kao i uvek ki­ne­tički­ jed­no­smer­no i ko­sov­sko: hoćemo ­li u E­vro­pu ­još ne­ zna­mo, ne zna­mo da li to od­go­va­ra ide­ja­ma de­mo­krat­skog so­cija­li­zma koji tre­nut­no uz­ga­ja­mo, ali da na Ko­so­vo hoćemo to je iz­ve­sno. I tu između večne ko­mu­ni­stičke vla­de i ju­trošnje de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je nema raz­li­ke. S dru­ge stra­ne, pošto je do­ma­ćim Šip­ta­ri­ma Al­ba­ni­ja od Evro­pe naj­bliža, oni bi tamo. Srbi i Cr­no­gor­ci ne­ma­ju ni­š­ta protiv, pod uslo­vom da sa so­bom ne po­ne­su zem­lju. Ci­nik, me­đu­tim, ve­ru­je da ima Šip­ta­ra koji bi u Al­ba­ni­ju pre­ne­li samo zem­lju, a sami kod nas osta­li. On tvr­di da se iz­ve­sni ­naši­ na­ro­di ­s tim ­slažu. Sr­bi­ se ­ne ­slažu s tim našim na­ro­di­ma. Srbi se, takođe, ne slažu ni među so­bom. Za­to ­je ­srp­ska ­naj­veća bri­ga­ da ­nađu ne­kog s kim će se složiti, ma­kar se taj s nji­ma i ne sla­gao.

Tako mi­sli ju­go­slo­ven­ski ci­nik. Kako mi­sli običan građanin, kome ružna stvar­nost ne do­pu­š­ta en­gle­ski op­ti­mi­zam i na tem­pi­ra­noj bom­bi, ne­ znam. I mi­sli li uopšte? Ne­ko­ ko­me ­to­l­i­ko­ du­go­ ni­je do­pušte­no ­da i­šta mi­sli, samo da iz­go­va­ra šta dru­gi mi­sle, mora se tome naj­pre naučiti. Za učite­l­je pre­po­ručujem Bri­tan­ce. Ne mo­ra­ju biti En­gle­zi. Mogu i Škotlanđani. Mogu oni mr­ze­ti En­gle­ze i va­tre­no pro­po­ve­dati ne­za­vi­snu Škot­sku, ali će na iz­bori­ma u ve­li­koj većini gla­sa­ti za stran­ke koje štite in­te­gri­tet Uje­din­je­nog kra­ljev­stva. En­gle­zi, takođe, mogu isme­va­ti be­smisle­nu težnju si­ro­mašnih Ško­tlanđana za sa­mo­stalnošću, ali im ni­kad neće bra­niti da je za­stu­pa­ju.

Vaš ko­men­ta­tor, u međuvre­me­nu, mi­sli na žalo­snu čin­jeni­cu koja ni­kog ne optužuje, ali i nama mno­go go­vo­ri: se­dam­deset dve smo go­di­ne za­jed­no a dal­ji smo ­jed­ni od dru­gih nego ikad.

Teši me da su jed­ni od dru­gih da­le­ko Škoti i En­gle­zi, pa su ipak za­jed­no.

 

Sabrana pisma iz tuđine 132. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 132. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

RE­PU­BLI­KAN­SKA BRI­TA­NI­JA I REPUBLIKAN­SKA JU­GO­SLA­VI­JA

Bri­tish Com­mon­wealth ili Bri­tan­ska Re­pu­bli­ka je tra­ja­la to­li­ko krat­ko da se kod iz­ve­snih eks­cen­tričnih domaćih is­to­ričara, ne­za­si­tih u po­tra­zi za ha­o­som, i da­nas za njom oseća no­stal­gi­ja. Sum­njam da je to žal za re­pu­bli­kom kao mo­de­lom društve­nog uređenja. Pre je po­sre­di žal­jen­je zbog si­ro­maštva građe o njoj. Da je duže tra­ja­la, ma i više en­gle­skih gla­va od­ne­la, više bi se o njoj mo­glo pi­sa­ti. No i tako krat­ka ima­la je Re­pu­bli­ka po Bri­tan­ce znat­ne po­sle­di­ce, čak i po one koji nisu prak­ti­ko­va­li cr­nu ma­gi­ju, slo­vi­li kao vešci i veštice, pa u vre­me Krom­ve­la ve­ša­ni bili dil­jem Ostr­va. Pre sve­ga u par­la­men­tar­nom živo­tu, u od­no­si­ma između Kru­ne i na­ro­da pred­stav­lje­nog njego­vom Na­rod­nom sku­pš­ti­nom. Ne­ spo­rim­ krup­nu ulogu Olivera Kromvela u izgradnji mo­der­ne en­gle­ske države, ali mi se čini da nje­gov do­pri­nos iz­ve­snim „re­vo­lu­ci­o­nar­nim shva­tan­ji­ma de­mo­kra­ti­je“ n­i­je u načinu za­ko­ni­tog sa­zi­van­ja par­la­men­ta već u načinu nje­go­vog ne­za­ko­ni­tog ras­pu­š­tan­ja, čemu su ga naučili kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­ni kral­je­vi. Čarls I, re­ci­mo, koji je po­gu­bljen kao iz­daj­nik, od ka­kve će sud­bi­ne Krom­ve­la sačuva­ti samo pri­rod­na smrt.

Pos­le rata su republiku u Ju­go­sla­vi­ji pro­gla­si­li par­ti­za­ni koje su po našim prašu­ma­ma, kao izvežbani istraživači div­lji­ne, prvi ot­kri­li En­gle­zi. Iz za­hval­no­sti pre­ma En­gle­zi­ma ko­mu­ni­sti su u prvu Na­rod­nu vla­du i prvu Na­rod­nu skupštinu pri­mi­li ne­ko­li­ko sra­zmer­no op­ti­mi­stički na­stroje­nih pred­rat­nih građan­skih po­li­tičara, pu­tem ko­jih su se međuna­rod­no le­ga­li­zo­va­li, a po­tom ih, po­sle krat­kog i mučnog kon­do­mi­ni­ju­ma, bez pre­ve­li­kih ce­re­mo­ni­ja ot­pre­mi­li na „gro­blje po­ve­snih ot­pa­da­ka“. Po­što ­su iz di­ja­le­ktičkog Točka ne­za­drživog pro­gre­sa uklon­je­ni po­slednji re­ak­cionar­ni kli­po­vi, mla­da Re­pu­bli­ka ­je kre­nu­la u sop­stve­nu po­vest, u ko­joj se, na žalost, slabije sna­la­zi­la nego u tuđoj.

Tako je na­sta­lo novo stan­je od koga smo mno­go očeki­va­li, a oni koji su to i do­bi­li - očeku­ju još. Pre rata Ju­go­sla­vi­ja je na­zad­na ka­pi­talistička mo­nar­hi­ja. Po­sle rata po­sta­je na­pred­na so­ci­jali­stička re­pu­bli­ka. Pre rata je siromašna jer je eksploatisana od kapitalističko­g i­no­zem­stva. Po­sle rata po­sta­je bo­ga­ta, jer sad ona eks­plo­a­ti­še ka­pi­ta­li­stičko ino­zem­stvo. Bo­ga­ta, do­du­še, nešto više u ide­ja­ma kako da se bo­gat i srećan po­sta­ne, nego u nečem dru­gom u čemu su bo­ga­te na­zad­ne ka­pi­ta­li­stičke zem­lje, među nji­ma i Bri­ta­ni­ja. Po­red već po­zna­tih, ši­rom glo­ba pri­men­ji­va­nih so­ci­ja­li­stički­h i­de­ja­ za­ u­na­pređenje živo­ta ­ko­ji pre­o­sta­ne po­sle re­vo­lu­ci­je (kao što je li­kvi­da­ci­ja kao ob­lik de­mo­graf­ske sta­bi­li­za­ci­je, kon­fi­ska­ci­ja, na­ci­o­na­li­za­ci­ja i eks­pro­pri­ja­ci­ja kao načinu pro­iz­vod­nje ze­maljs­kog blaga), naši su ko­mu­ni­sti u prak­su do­tra­ja­lih građan­skih mo­de­la prvi uve­li i neke ori­gi­nal­no­sti. Naj­im­po­zant­ni­ja među nji­ma je sa­mo­u­prav­ljan­je, naj­sa­vrš­e­ni­ji ob­lik de­mo­krat­skog sa­mo­vlašća, u kome par­ti­ja uprav­lja va­ma ­a ­vi ­on­da­ sa­mi ­so­bom. Dru­ga ­je­ društve­na ­svo­ji­na, o čijoj­ se ­pri­ro­di zbog nje­ne iz­u­zet­nosti još ni­smo do­go­vo­ri­li, pa njo­me, u me­đu­vre­me­nu, uprav­lja i njo­me se ko­ri­sti par­ti­ja. Treća je ­o­ri­gi­nal­nost tzv. ne­svr­sta­nost, mi­stičan te­le­ki­ne­tički me­tod spol­jne po­li­ti­ke pu­tem ko­jeg se po­stiže da kao „te­le­sna masa“ živi­te u Evro­pi a kao građanin osećate se kao da ste u Africi. Peti pro­na­la­zak, bes­par­tij­ska de­mo­kra­ti­ja, nije do­speo do re­a­li­zacije. Ne­o­bja­šnji­va na­klo­nost pre­ma tru­lim ob­li­ci­ma pa­rl­a­men­tar­ne demo­kra­tije po­ka­za­la se kod za­o­sta­log na­ro­da iz­ne­nađujuće ot­por­nom. Bo­ja­ti se da će nas ona ome­sti u dal­jem raz­vo­ju društve­nih te­o­ri­ja, jer ih u prak­si nećemo više tako lako moći pro­ve­ra­va­ti.

Najz­načaj­ni­ji događaj naše po­sle­rat­ne isto­ri­je ­je ras­kid sa Staljinom go­di­ne 1948, za koji u pot­pu­no­sti ima­mo da za­bla­go­da­ri­mo Ko­mu­nističkoj par­ti­ji Ju­go­sla­vi­je. Njoj, takođe, za­hval­ju­je­mo što nas je do­ve­la u položaj bez ko­jeg sa Stal­jinom ne bi­smo mo­gli ras­ki­nuti. Da nas s njim nije po­ve­za­la, ni­kad ­se ­o­d Ru­sa ­ne ­bi­smo ot­kačili. Ko­ja­ je ­o­d o­vih­ za­slu­ga veća ni­smo utvr­di­li, ali lo­gi­ka veli da je veća ona iz koje dru­ga tek pro­is­tiče, bez koje za dru­gom ne bi ni po­tre­be bilo. Iz tog doba nam je ostao i Goli otok, u pe­no­lo­gi­ji, na­u­ci o ka­zni, rav­no­pra­van sa­mo­u­pravljanju u društvenoj teoriji vladavine nad ljudima koji sudski nisu kažnje­ni.

Iz po­lu­ve­kov­ne­ e­re re­al­so­ci­ja­liz­ma­ o­sta­le­ su na­m i­ sil­ne­ po­litičko-ko­mer­cijalne, ma­fi­jaško-ide­o­loške afe­re od ko­jih će žive­ti po­kol­jen­ja is­to­ričara isto ona­ko do­bro kao što da­nas žive nji­ho­vi su­de­o­ni­ci.

I, na­rav­no, osta­la nam je ka­ta­stro­fal­na na­ci­o­nal­na, po­li­tička, ekonom­ska, dru­š­tve­na, eko­lo­ška, obra­zov­na, du­hov­na i mo­ral­na kri­za. No, ona je bri­ga ju­go­slo­ven­ske vla­de, dok bude po­sto­ja­la, a ne ovog ko­menta­to­ra. Nje­go­va je samo uko­li­ko se to­li­ko dugo pro­duži i tako ne­srećno raz­vi­je da mu ne do­zvo­li smrt u građan­skom kre­ve­tu.

Osta­le su nam, raz­u­me se, i mno­ge lične uspo­me­ne ko­jih bi­smo se, kad do­bro raz­mi­sli­mo, rado li­ši­li.

Sve nam je to osta­lo?

A šta nije? Šta nam nije osta­lo?

Nije nam, nažalost, osta­lo osećanje da ni­smo žive­li i ra­di­li uza­lud.

 

Sabrana pisma iz tuđine 131. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 131. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

O UJE­DIN­JE­NOM KRA­LJ­EV­STVU I

RAZ­JE­DIN­JE­NOJ KRA­LJ­E­VI­NI

Kral­jev­stva na Ostr­vu tra­ju oko hil­ja­du i pet stoti­na go­di­na, samo se do sta­pan­ja osva­jačkih Nor­ma­na i do­mo­ro­dačkih An­glo­sak­so­na­ca u na­ci­ju, men­ja­hu i na­ro­di i di­na­stije (ka­sni­je isključivo di­na­sti­je). De­ce­ni­ja Krom­ve­lo­vog ha­o­tičnog re­pu­bli­kan­skog in­te­reg­nu­ma, od pada do re­staura­ci­je Stju­ar­ta (1649-1660), us­pe­la­ je­ je­di­no­ da učvr­sti mo­nar­hij­ski mo­del vla­da­vi­ne i po­tvr­di po­slo­vičnu en­gle­sku žila­vost u ot­po­ru pre­ma na­glim pro­me­na­ma. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa ­sto­ go­di­na zakašnjen­ja. Re­pu­bli­ka je u En­gle­skoj za­ka­sni­la za hil­ja­du i pet sto­ti­na. Ne­mam zbog tog za­ka­šnjen­ja šta da žalim. I nije po­sre­di ne­pri­jat­no is­kustvo s jed­nom dru­gom Re­pu­bli­kom. Moji su raz­lo­zi po­kaj­ničke pri­ro­de. O Uje­din­je­nom kral­jev­stvu i nje­go­voj isto­ri­ji go­vo­rim s ovog ra­di­ja sva­kog prvog utor­ka u me­se­cu. Go­vo­rim s po­što­van­jem ali i lju­bo­mo­rom, pa i iz­ve­snom zlo­bom. Sum­njam da bi mi ova­kvu slo­bo­du do­zvo­li­la re­pu­bli­kan­ska vla­da slo­bo­do­um­nog Oli­ve­ra Krom­ve­la. O Kralje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji ni­kad go­vo­rio ni­sam, pa je, evo, došao red i na to isto­rij­sko, ver­saj­sko pa­storče, koje, kako vi­de­smo, niko nije želeo a ipak je rođeno.

Kral­je­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je tra­ja­la sve­ga dva­de­se­tak go­di­na. To se tumači na ra­zne nači­ne, od ko­jih je sva­ki moguć, ali je, kad smo mi u pi­tan­ju, naj­ne­mo­gućniji - naj­ve­ro­vat­ni­ji. Ko­mu­nisti su naj­pre tvr­di­li da je Ju­go­sla­vi­ja pro­pa­la zato što je bila nepodnošljiva „tam­ni­ca na­ro­da“, a u po­sled­nje vre­me, kad je i nji­ma za­pre­tio „gro­zni višestra­nački život“, da je pro­pa­la, pa i rat iz­gu­bi­la, zbog mno­š­tva stra­na­ka koje su je iz­nu­tra raz­di­ra­le. Dru­gi kažu da je uni­š­te­na zbog man­jka slo­ge, treći zbog vi­ška isto­ri­je. Iz­ve­sni tvr­de da je ona žrtva ko­sov­skog sin­dro­ma nje­nog naj­brojni­jeg na­ro­da. Po­min­je se i iz­da­ja. Razlozi pro­pa­sti traže se u po­man­jkan­ju ten­kov­skih di­vi­zi­ja ili u ne­do­stat­ku pa­me­ti, ponašali smo se kao da ten­ko­ve ima­mo; vele, na­i­me, da smo rat iz­gu­bi­li samo zato Sto smo ga vo­di­li i da ga, ne vodeći ga, po­u­zda­no ne bi­smo izgubili. Po­sto­ji jed­no ar­haično tumačenje. Kral­je­vi­na ­je, kažu nostalgičari među Sr­bi­ma, tra­ja­la sa­mo ­dva­de­set­ go­di­na­ za­to što njo­me nije vla­dao oko­re­li Vizantinac knez Mi­loš Obre­no­vić sa svo­jom to­puz-ima­gi­na­ci­jom. I što ­je, po ne­ki­ma, celo vre­me žive­la bez duše. Dušu je, pre­ma ­tvrđenju bri­tan­skog pre­mi­je­ra Čerčila, ste­kla tek 27. mar­ta 1941. On je tada ob­ja­vio: „Ju­go­sla­vi­ja je po­no­vo na­šla svo­ju dušu“. Tako smo, bla­go­da­reći En­gle­zi­ma, za koje se sum­nja da je uop­šte ima­ju, na­šli dušu. Ne­ko­li­ko dana ka­sni­je, Nem­ci­ma za­hval­ju­jući, iz­gu­bi­li smo zem­lju a do­bi­li po­tre­bu za ovim epi­ta­fom.

Kao što vi­di­mo, raz­lo­ga za pro­past Kral­je­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ima, nažalost, mno­go, u naj­man­ju ruku do­voljno, pa­ val­ja ­vi­de­ti da li je pre­o­stao i je­dan je­di­ni ra­zu­man za nje­no po­sto­jan­je, po­sle ko­jeg opet nećemo mo­ra­ti na ne­što da se žali­mo. Raz­lo­zi su, to je takođe očigled­no, uvek u nečem dru­gom, ne­kom dru­gom. Ni­kad u nama. Je­di­no smo za po­raz u bici na Ko­so­vu sami kri­vi. Ali po­što smo, iz­gle­da, pod­jed­na­ko kri­vi i za po­be­du na Ceru ili Ko­lu­ba­ri, isto nam se hva­ta.

Dva­de­set „bez­du­šnih“ go­di­na Kral­jevi­na Ju­go­sla­vi­ja je pro­ve­la u gađanju državo­tvor­nih „obla­ka“, nagađanju s Hr­va­ti­ma, pre­viđanju budućih Ma­ke­do­na­ca a hval­jen­ju bi­vš­ih Cr­no­go­ra­ca, u ne­znan­ju o rađanju mu­sli­man­skog na­ro­da i sve­ga što nam iz Slo­ve­ni­je da­nas po­ru­ču­ju, u uza­lud­nom pri­su­stvu Srba i uza­lud­nom od­su­stvu Alba­na­ca. Osta­lo­ vre­me traće­no je na za­šti­tu an­glo-fran­cu­skih po­l­i­tičko-kom­er­ci­jal­nih in­te­re­sa na Bal­ka­nu, sve do pre­mi­je­ra Mi­la­na Sto­ja­di­no­vića koji je ot­krio važan po­li­tički fa­kat: da je, na­i­me, mir s Nemačkom dav­no pot­pi­san i da ga jed­nom val­ja re­a­li­zo­va­ti, bar ko­li­ko su to učinili naši rat­ni­ sa­ve­zni­ci. I još, da u isto­ri­ji po­sto­ji srećna i ne­srećna ge­o­gra­fi­ja, po­vo­dom koje ni nje­ne žrtve ni nje­ni ko­ri­sni­ci ne mogu ni­š­ta osim da od nje na­pra­ve naj­više načelo svo­je državne st­ra­te­gi­je. (Da smo na Islan­du, re­ci­mo, žive­li 1941, s više bi­smo iz­gle­da ušli u Dru­gi svet­ski rat.) Ne držeći se tog načela, pre­zi­rući zem­ljo­pis, sti­gli smo do ne­lo­gičnog rata, za koji se ni­smo mo­ra­li ot­imati, i logične oku­pa­ci­je, koju bi­smo bolje pod­ne­li da smo ne­kim slučajem bili Dan­ci. Oku­pa­ci­ju otal­ja­smo za­š­tićeni mno­go­broj­nim međuna­rod­nim kon­ven­cijama, guleći pro­ju, pijući er­za­ce, ode­va­jući se u ko­pri­vu, gre­jući se na nadi i emi­si­ja­ma BBC-a, učeći se sum­nji­vim pred­no­sti­ma No­vog po­ret­ka, ubi­ja­jući Nem­ce, takođe zaštićene tim kon­ven­ci­ja­ma, u raz­me­ri sto pre­ma je­dan i vice ver­sa, ali po­naj­više u međusob­noj mlat­nja­vi. Ko­li­ko nas je po­bi­je­no ni ot­pri­li­ke se ne zna. Od­no­sno, zna­lo se ­je­di­no kad smo od Ne­ma­ca po­ku­š­a­li da na­pla­ti­mo rat­nu od­šte­tu i za ono što smo sami đavo­lu dali. Po­go­to­vu se ne zna ko je koga ubio, mada se na­slućuje za­š­to. Zna se, međutim, da su En­gle­zi bili po­no­sni na naše držanje. Od nas su tražili da se još bol­je držimo a od Fran­cu­za da se ne drže uop­šte. Kraljevina Ju­go­slavi­ja se, uo­sta­lom, može po­hva­li­ti da je je­di­na saveznička zem­lja koju pri­ja­tel­ji ni za vre­me rata nisu za­bo­ra­vi­li. Oni su nas u više na­vra­ta ubi­ja­li iz va­zdu­ha i tako pod­sećali na sko­ro ze­maljs­ko osl­o­bođenje.

Kad je oslo­bođenje došlo, kao i uvek kako za koga, nađosmo se prvi put u Re­pu­bli­ci. Naša nije bila ništa man­je žesto­ka i mašto­vi­ta od Ko­mon­vel­ta, en­gle­ske okru­glo­gla­ve Republike iz 1649, samo je pre­ti­la da bude izdržlji­vi­ja.

 

Sabrana pisma iz tuđine 130. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 130. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

„K PI­TAN­JI­MA“ PO­VE­STI VE­LI­KE BRITA­NI­JE I MALE

JU­GO­SLA­VI­JE

U o­voj emi­si­ji is­pričaću krat­ku po­vest­ dve­ zem­lje u ko­ji­ma živim. Ne živim, u stva­ri, ni u jed­noj. U pr­voj kao lu­dak ra­dim, u dru­goj se kao lu­da­k je­dem, a vi, ako ­va­m je ­do ­to­ga, pogađajte ka­ko­ se ko­ja ­zo­ve. Po­š­to se, po­sred­stvom BBC-a, pri­tom o En­gle­skoj već ba­vim, od­mah ću preći na mo­ju­ zem­lju koja se bavi mno­me. Za po­vest Bri­ta­ni­je biće mi po­treb­no dva­de­set­ šest­ de­set ­mi­nut­nih emi­si­ja. Priču o pro­šlo­sti, sa­da­šn­jo­sti (možda i bu­dućno­sti) Ju­go­sla­vi­je na­sto­jaću da ispričam u četi­ri še­sto ­mi­nut­ne, a da ­još me­sta pre­o­sta­ne­ za poređen­ja s Bri­ta­ni­jom.

Po­sto­ji ge­o­graf­ska za­go­net­ka koja gla­si: „Šta je to što ima tri boga, šest na­ro­da, osam država a jed­no ime?“ Od­go­vor je Ju­go­sla­vi­ja. „Šta je to“, gla­si dru­ga, se­man­tička pi­ta­li­ca, „Što ne­š­to znači, a ime mu ne znači niš­ta?“ To je ope­t Ju­go­sla­vi­ja. Kruži, naj­zad, i treća, po­li­tička enig­ma: „Koja je to naj­sa­vrše­nija zem­lja na sve­tu koja ni­ka­ko da se iz tog sa­vr­šen­stva iz­vu­če i sta­ne na svo­je noge?“ I po treći put je to Jugo­sla­vi­ja.

Ju­go­sla­vi­ja je, na­vod­no, zemlja Ju­žnih Slo­ve­na jer je po nji­ma do­bi­la ime. U pos­led­nje vre­me, međutim, do­zna­je­mo da u njoj Slo­ve­na je­dva da ima. Hr­va­ti su Goti, Slo­ven­ci Ve­ne­ti, Cr­no­gor­ci Ili­ri, Bo­san­ci Tur­ci, a neki Ma­ke­don­ci poto­mci Alek­san­dra Ve­li­kog. Ni Ci­ga­ni nisu Slo­ve­ni i, ruku na srce, nisu (čak ni počasni) iako su od ari­jev­skih SS eu­geničara određeni da im po kon­ce­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma pra­ve dru­š­tvo. Raz­u­me se, takođe, da Šip­ta­ri nisu Slo­ve­ni, nego Al­ban­ci i da osta­le na­ci­o­nal­ne man­ji­ne etnički pri­pa­daju svo­jim ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma. Slo­ve­ni su, možda, samo Srbi, prem­da ni to nije sa­svim si­gur­no, jer po­sto­je te­o­ri­je o Sr­bi­ma ka­o­ A­tlan­tiđani­ma koji su, ne­gde s početka sve­ta, prežive­li de­u­ka­li­on­ski iz­liv Po­se­jdo­no­vog gnjeva.

Ju­go­sla­vi­ja je i u po­gle­du ge­o­graf­skog položaja ne­o­bična ze­ml­ja. Na­la­zi se u Evro­pi, što do­ka­zu­je te­ri­to­ri­jom pre­sečenom pri­zna­tim evropskim me­ri­di­ja­ni­ma, a tvr­de­ da­ je­ u­ A­zi­ji, dok ­za Izra­el, ko­ji ­je ­u ­A­zi­ji tako nešto ni­kad nije rečeno. Ju­go­sla­vi­ja je ne­o­bična zem­lja jer i po­sto­ji i ne po­sto­ji. Po­sto­ji kad je tre­ba raz­bi­ja­ti, ne po­sto­ji kad u njoj tre­ba žive­ti; po­sto­ji kad od nje tre­ba nešto uze­ti, ne po­sto­ji kad joj ne­što val­ja dati. Kad ­po­sto­ji, Ju­go­sla­vi­ja ­i­ma rđavu i­sto­ri­ju. Kad­ ne ­po­sto­ji, uo­pš­te­ je ­ne­ma, jer nje­na isto­ri­ja pri­pa­da tada na­ro­di­ma koji je na­sel­ja­va­ju. Ali je njen naj­veći pa­ra­doks u tome što kad po­sto­ji - uop­šte po­sto­ji.

Rođena je 1918. uje­din­jen­jem Kral­je­vi­ne Sr­bi­je, Crne Gore i Južnih Slo­ve­na, živućih na bivšoj te­ri­to­ri­ji de­mon­ti­ra­ne Au­stro­u­gar­ske im­pe­ri­je. Učili smo da je Jugo­sla­vi­ja re­mek-delo so­li­dar­ne želje nje­nih udruženih na­ro­da i po­bed­ni­ka Ve­li­kog rata. Do­zna­je­mo, pri­lično rav­nodu­šno, re­kao bih, da smo ob­ma­nu­ti. Jugo­sla­vi­ju, iz­gle­da, niko živi nije hteo - po­go­to­vu je nisu hte­li mr­tvi - pa se, budući da je ipak stvo­re­na, može sma­tra­ti čudom. Što ona, ako je bol­je za­gle­da­mo, i je­ste. Pra­vo prav­ca­to isto­rij­sko čudo. Naj­pre isto­rij­sko, što bi­smo ne­ka­ko i pod­ne­li; ali i ak­tu­el­no, što nam već teže pada.

Do­zna­je­mo da nju nisu hte­li Srbi, po­bed­ni­ci u I svet­skom ratu; hte­li su, priča se, Ve­li­ku Sr­bi­ju. Nju nisu hte­li Hr­va­ti, žele­ći Ne­za­vi­snu Državu­ Hr­vat­sku, ni Slovenci jer tada još nisu znali šta hoće. Ni­su­ je h­te­li ni Cr­no­gor­ci jer su u njoj iz­gu­bi­li sop­stve­nu državu, a Ma­ke­don­ci što je s njom nisu ste­kli. Po­go­to­vu Mu­sli­ma­ni jer kao pri­znat na­rod još nisu po­sto­ja­li.

Na ­stra­ni ­za­raćenih ­si­la, po­bed­ni­ka i poraženih, ot­por ­je ­još žešći. Ju­go­sla­vi­ju neće sa­ve­zni­ci, naročito En­gle­zi koji bi da sačuva­ju Au­strougar­sku. Da je Au­stro­u­ga­ri nisu žele­li, da nisu iz­gu­bi­li rat samo zbog nje­nog stva­ran­ja, do­sta je ja­sno. Nisu je baš sa­nja­li ni Rusi, držeći da im novi dru­go­ver­ni na­ro­di u Ju­go­sla­vi­ji neće biti ver­ni kao sta­ri jed­no­ver­ni Srbi i Cr­no­gor­ci. Nisu je, na­rav­no, hte­li naši su­se­di jer je sva­ko od njih, ume­sto nje, hteo po je­dan njen deo. Ka­to­lička je cr­kva neće zbog do­mi­na­ci­je većin­skog pra­vo­sla­vnog živ­lja, pra­vo­slav­na zbog man­jin­skog ka­to­ličkog, islam­ska što kao fak­tor uti­ca­ja nije po­sto­ja­la. Ka­sni­je je neće Ko­min­ter­na, jer pre­za od ja­kih držav­nih ce­li­na, ot­por­nih na re­vo­lu­cionar­ne­ vi­ru­se, i što ­zbog ­držan­ja ­u ­Mađar­skoj bu­ni­ od 1848. neki od ­na­ših na­ro­da nisu bili pri srcu Očevi­ma ute­mel­ji­vačima naučnog so­ci­ja­li­zma.

Pa ko je onda nju, osim Boga, hteo?

Ve­ro­vat­no Ame­ri­kan­ci, i to samo zato što nisu tačno zna­li gde će biti, pa su se na­da­li da ih ništa neće ko­š­ta­ti. Hte­do­še da po­ve­sni ide­a­li­sti budu za­ba­da­va. I u pra­vu behu sve dok na vlast u Ju­go­sla­vi­ji ne dođoše so­ci­ja­li­sti, koji su držali da je prirod­no od ka­pi­ta­li­sta biti izdržavan, pa su im na­knad­no taj Vil­so­nov pi­o­nir­ski ide­a­li­zam sku­po naplatili.

Pa ipak, država koju niko nije hteo stvo­re­na je kao da su svi za njom čeznu­li. Stvo­re­na je kao brak po želji, da po­sta­ne veza iz nužde a osta­ne možda jed­na ve­li­ka isto­rij­ska za­blu­da. Od te mor­bid­ne čin­je­ni­ce po­la­zi­mo, ne­ pokušavajući da­ je­ o­bja­sni­mo. Ka­d je ­o­bja­sn­i­ti­ ne­ mo­gu ­o­ni što je hte­li nisu a ipak su je na­pra­vi­li, kako da je ob­ja­sni­mo mi koji je iz­gle­da, takođe više nećemo, ali mo­ra­mo da je ka­kvu ta­kvu tr­pi­mo, jer ćemo u njoj tra­ja­ti sve dok ne sklo­pi­mo neku bol­ju ze­ml­ju, bol­jim život u ovoj na­pra­vi­mo ili, ako ništa dru­go, bar bol­je ime za nju nađemo.

 

London, 26. VIII 1990.