Sabrana pisma iz tuđine 122. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 122. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

TAJ­NA VEZA IZMEĐU KRA­LJA VI­LJ­E­MA ORAN­SKOG IZ 1688. I DE­MO­KRA­TI­ZCIJE JU­GO­SO­CI­JA­LI­ZMA IZ 1988.

Ka­kva, pi­ta­te se, veza može po­sto­ja­ti između en­gle­skog i ju­go­sloven­skog isto­rij­skog događaja koje raz­dva­ja tri sto­ti­ne go­di­na? Prva je, na­ravno običaj da ova „Pi­sma iz Tu­đine“ počnem od En­gle­za, pa tek onda za­o­bi­la­znim pu­tem ana­lo­gi­ja do nas stig­nem, i ona ­je ­ja­sna. Dru­ga se tiče sličnosti po­ve­sne si­tu­a­ci­je u dve zem­lje, a ta već iz­i­sku­je iz­ve­sno obja­šn­jen­je.

Go­di­ne 1688. su­kob između bri­tan­skog par­la­men­ta i većine pro­te­stant­ski ras­po­loženih ostrv­lja­na, s jed­ne stra­ne, i fi­lo­ka­to­ličkog kral­ja Džemsa II Stju­ar­ta, s dru­ge, do­š­ao je do vr­hun­ca i tra­di­ci­o­na­lan je strah građana od po­vrat­ka u Pa­pi­no­ stro­go na­ru­čje - mada pu­ri­tan­sko be­š­e­ još strožije - pre­va­zi­šao psi­ho­lo­š­ki prag pod­no­šl­ji­vo­sti. Pro­te­stant­ska En­gleska je žude­la za pro­me­nom na prestolu. Za­me­ni­mo Stju­ar­te našim ko­mu­ni­sti­ma, dobićemo hro­ničan su­kob između vlasti i na­ro­da, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.

Go­di­ne 1688. En­gle­ska je spas iščeki­va­la od čove­ka s isto­ka, stran­ca i, prem­da po maj­ci en­gle­ske krvi, po od­go­ju­, je­zi­ku, tem­pe­ra­mentu ni naj­man­je En­gle­za, ona­ko kao što mi pomoć očeku­je­mo od za­padno­e­vrop­skih ide­ja, takođe sa­svim ne­po­du­dar­nih na­šem bal­kan­skom so­ci­ja­li­zmu. Vil­jem Oran­ski je, uo­sta­lom, kao par­ci­jal­ni Stjuartart, le­gi­ti­man na­sled­nik pre­sto­la, sve dok kral­ji­ca Meri Be­a­triče od Mo­de­ne, Džem­so­va su­pru­ga, ne uspe pro­iz­ve­sti sina u le­gi­tim­ni­jeg na­sled­ni­ka. Ono što ­je go­di­ne 1688. u En­gle­skoj kral­je­vo dete, za na­s je, kod kuće, go­di­ne 1988, de­mo­kra­ti­ja. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u na­s ko­mu­ni­sti de­mo­kra­ti­ju koja će le­gal­no i le­gi­tim­no na­sle­di­ti ne­po­pu­la­r­ni real-socija­li­zam.

Kral­ji­ca je, na žalost, u ne­ko­li­ko na­vra­ta, ra­đa­la mr­tvo­rođenčad, kao što su kroz mno­go­broj­ne sa­mo­u­prav­ne, pse­u­do­de­mo­krat­ske, kva­zire­form­ske re­for­me naši ko­mu­ni­sti, s Jo­si­pom Bro­zom i bez po­koj­ni­ka, upor­no rađati mr­tvo­rođenu de­mo­kra­ti­ju. Jed­nom u ne­u­spe­lom porođaju pod ime­no­m kar­del­ji­jan­ske sim­bi­o­za ­sa­mo­u­prav­nih in­te­re­sa, dru­gi put u vidu so­ci­jalizma po meri čove­ka, u na­red­nim po­ba­ča­ji­ma kao se­zon­ska za­mr­znu­ta pro­leća, buđenja, giban­ja, ili kao bes­par­tij­ski si­stem, a u zad­nje­ vre­me ­pod ­fir­mom de­mo­kratske­ o­bno­ve, de­mo­krat­skog ­so­ci­jalizma. Ni kral­je­va deca, ni naši kon­se­kutivni mo­de­li de­mo­kra­ti­je nisu prežive­li­ ni ­je­dan ­je­di­ni­ dan. A kako su i mogli? Iz jalove placente jedne kraljice izlazila su mr­tva deca; iz dru­štve­ne ma­te­ri­ce jed­nog ja­lo­vog si­ste­ma iz­la­zi­li su već po­lu­mr­tvi pro­iz­vo­di de­fan­ziv­ne po­l­i­tičke ma­šte da ih ofan­zi­van usta­jao zrak so­ci­ja­li­stičke stva­rno­sti sme­sta po­da­vi. Naše di­le­me go­di­ne 1988. po­nav­lja­ju en­gle­ske di­le­me iz go­di­ne 1688.

En­gle­ska pro­te­sta­nt­ska jav­nost do­šla je do ra­do­snog uve­ren­ja da se kral­je­vo dete ni­kad neće ro­di­ti i da će ka­to­ličkog Džemsa II na­sle­di­ti pro­te­stant­ski ­princ, Vil­jem Oran­ski, ona­ko ­ka­ko ­je ­ju­go­slo­ven­ska­ an­ti­komu­ni­stička jav­nost po­sta­la si­gur­na da ko­mu­ni­sti ni­kad ne mogu ro­di­ti pra­vu, živuću de­mo­kra­ti­ju i da je za nje­no rađanje ne­op­hod­na dru­ga, zdra­vi­ja ma­te­ri­ca.

A onda se u oba slu­ča­ja zbi­lo čudo.

Iz dvo­ra je Engle­zi­ma ja­vl­je­no da je kral­ji­ca trud­na i da će ne­po­pular­nom kral­ju ro­di­ti na­sled­ni­ka pre­sto­la. Iz Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je je, tri sto­ti­ne go­di­na ka­sni­je, ob­na­ro­do­va­no da će se i kod nas ro­di­ti de­mo­kra­tija koja će na­sle­di­ti ne­o­mil­je­ni so­ci­ja­li­zam.

En­gle­zi su od­bi­li da po­ve­ru­ju ču­do­tvor­noj trudnoći, te su, kad se dete naj­zad ro­di­lo, sma­trali­ da­ je­ pod­met­nu­to, da nije pra­vo, nije kral­je­vo. Nisu ga pri­znali kao le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka kru­ne. Kako ćemo mi dočeka­ti no­vo­rođenu ­de­mo­kra­tij­u, začetu u po­ret­ku, na­sled­no ne­spob­nom da je proizvede, da pro­iz­ve­de, uostalom, išta osim galvaniziranih leševa vlastitih uto­pij­skih ide­ja? Hoćemo li po­ve­ro­vati da ­je ­ko­mu­ni­stičko ­de­mo­kratsko pr­venče pra­vo ili ćemo po­sumnja­ti da je i ono lažno, zamišlje­no je­di­no kao na­sl­ed­nik i pro­dužetak jed­no­par­tij­ske do­mi­na­ci­je? Hoćemo 1i pri­sta­ti da i nad nama vla­da ili ćemo do­ve­sti svog prin­ca Vil­je­ma?

Ne­po­ve­ren­je na­ro­da je ra­zu­ml­ji­vo jer je za­sno­va­no na rđavim is­ku­stvi­ma s ra­ni­jim po­l­i­tičkim tru­do­vima režima. Naš so­ci­jali­zam je u više na­vra­ta, sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na za­pra­vo, pa­tio od si­mu­li­ra­ne de­mo­kratske ­trudnoće, ali ­je, ume­sto­ zdra­vog ­plo­da ­slo­bo­de, prav­de ­i­ pro­speriteta, rađao ne­do­noščad osuđenu na brzu, te­gob­nu smrt. Za­što da mu se sad ve­ru­je? Neko ko je bio ja­lov, ko je više puta obeća­vao snažan po­rod, a rađao­ je­di­no mr­tvo­rođen­čad ili­ krat­ko­ve­ku ne­donščad, ne može naš ni lako ni brzo uveriti da će ro­di­ti zdra­vo dete i to baš sada kad je i nama i nje­mu ono tako ur­gent­no po­treb­no.

No, ne­moj­mo pre­ra­no su­di­ti.

Daj­mo de­te­tu vre­me­na da iz dup­ka izađe i pro­ho­da. Da učini prve korake po ruševinama roditeljskog socijali­zma. Daj­mo mu vre­me­na da vidi i shvati grehove i greške pre­da­ka, da zbog nji­h o­seti te­sta­men­tarnu krivicu i potrebu ­da ­ih­ ko­li­ko ­može ispra­vi.

Sačekaj­mo malo. Ne zo­vi­mo od­mah prin­ca Vil­je­ma.