Sabrana
pisma iz tuđine 124.
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica
da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali
Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli
Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas
žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti,
britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u
ljudskoj povesti. U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom
faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje,
nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Uloga životinja
u mitološkom javnom životu Helena i Rimljana bila je veoma velika,
ništa manja od njihovog istrajnog i plodonosnog mešanja u javni
život primitivnih naroda i današnjih divljih plemena, ali prve životinje
koje uzele ozbiljnijeg učešća u političkom životu jedne zemlje behu guske
rimskog Kapitola, čije je gakanje probudilo građane i spaslo ih
varvara sa severa. Druga životinja je rasni pastuv Incikat što ga je
rimski imperator Kaligula uveo u senat. Takse za senatski položaj
behu visoke a konj Incikat skromnog imovinskog stanja, pa su plaćanje
njegovog cenzusa preuzeli na sebe velikodušni carevi prijatelji koji
su voleli život, u ovom slučaju najpre svoj. U kojoj se meri Incikatovo
prisustvo osećalo u zakonodavnoj delatnosti Visoke kuče, nije poznato.
Ne verujem da je bilo spektakularno. Najzad, bio je to tek prvi
konj u parlamentu, pa se od njega i ne može mnogo očekivati.
Treća povesna
životinja Evrope je divovska zlatna pčela koju je vasilevsu Justinijanu
poslao Bog da mu pokaže gde će sagraditi Hagiju Sofiju, Majku pravoslavnih
bogomolja, što će igrati onako značajnu ulogu u istoriji Vizantijskog
carstva.
Još jedan je
konj istorijski, mimo toga što je engleski, pa već i time značajan:
onaj koga je kod Bosfora, u završnoj bici Rata Bele i Crvene ruže, tražio
Ričard III da bi sačuvao krunu, te pošto ga našao nije, izgubio
je i bitku i krunu i glavu.
Konji su, uostalom,
pogotovu oni na kojima su jahale vojskovođe, od Aleksandra velikog
i Hanibala do despota Stefana Lazarevića i Napoleona Bonaparte,
više od drugih životinja uticali na sudbinu zemalja čijim su štalama
pripadali. Ukratko, konji su jedine uistinu istorijske životinje.
Iza njih, premda
na vidnom rastojanju, dolaze psi i golubovi pismonoše, ali samo ako
su prenosili važne vojne, špijunske ili političke poruke.
U ratovima, po
izbegličkim zbegovima i zatvorima izvesnu ulogu igraju vaške,
buve, stenice i, dabome, neizostavni pacovi, ali je ona pretežno mračna.
Primećujemo da
su, sem poslednjih, sve ove životinje pitome. Sve su prošle izvesnu
ljudsku školu pre nego što su na ljudsku politiku zadobile uticaj.
Divlje su, sa svoje strane, imale jednu jedinu krupnu šansu. Žderući
hrišćane, zabavljale su narod po rimskim cirkusima i tako ga odvlačile
od razmišljanja o pobuni. U početku se zveri isticahu političkom nepristrasnošću.
Ždrale su i ubijale sve što im se ponudi. S pojavom hrišćana po cirkusima,
zveri se na njih usredsređuju, pagani se ostavljaju na miru. Tek kad su
konji po vizantijskim hipodromima zamenili sve ostale životinje, postaju
oni sasvim - partizanski; boja njihovih jahačkih timova, zelenih,
belih, plavih dema, poče označavati boju međusobno zavađenih političkih
stranaka. U francuskoj istoriji najslavniji su oni konji koji su vukli
taljige s tovarom za giljotinu. U engleskoj je poznato nekoliko
tzv. povesnih konja, mimo onih na kojima su narodni poslanici jahali
do Vesminstera.
U našoj, srpskoj
istoriji, takođe je bilo životinja, čak i zverova. Pored jabučila, mitskog
krilatog konja vojvode Momčila, tu je uvek pijani šarac Kraljevića Marka,
a takođe i nemački vučjak Josipa Broza koji je načinio neprocenjivu uslugu
našim narodima na sebe primajući metak namenjen gospodaru.
U poslednje vreme
se primećuje opadanje učešća životinja u svetskoj politici, premda ih
u nacionalnoj još ima. Možda stoga što su se mnogi životinjski instinkti
premestili u ljude, a možda i stoga što smo izgubili povesne sentimente.
U nacionalnoj
ih, kako rekoh, još ima. I tu se oseća savremen demokratski duh. Kad u engleskom
parlamentu laburista nazove konzervativca „vrlo uvaženim magarcem“,
svedoči to da su se u politici kopitari još zadržali, ali da su patricijske
konje zamenili plebejski magarci. U tom se parlamentu, uostalom, zavija
kao u zverinjaku, a Jugoslovenski je doskora, do izvesnog demokratskog
buđenja, podsećao na dnevni sabor sova. Poslanici skupština socijalističkih
narodnih demokratija ličili su, opet, na rekonvalescente od spavajuće
bolesti čiji oporavak ne teče uspešno.
Za životinje još
nije sve u ljudskoj istoriji izgubljeno. S ljudima je nešto teže. Oni
se toj istoriji moraju prilagođavati. Životinje ne moraju. U nju ulaze
kakve jesu.
No comments:
Post a Comment