Sabrana pisma iz tuđine 129. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 129. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KOGA BRI­GA KAD MI­NI­STRI SPA­VA­JU! 

U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji mi­ni­stri dan­ju rade, uspe­šno ili bez­u­spe­š­no, kako kad, a noću čame u par­la­men­tu i zno­je se od­go­va­ra­jući na zlob­ne pri­med­be od­mor­ne opo­zi­ci­je. U Ju­go­sla­vi­ji su, bar do sada, dan­ju ra­di­li, ma­hom bez­u­spešno, a noću uspe­šno u kre­ve­tu spa­va­li. Mi­ni­stri Nje­nog veličan­stva noć pro­vo­de s pri­ja­teljs­ki ili ne­pri­ja­teljs­ki ras­po­loženim muškar­ci­ma, jer žena ­u ­skupštini malo ima; ju­go­slo­ven­ski s pri­ja­teljs­ki ili ne­pri­ja­teljs­ki ras­po­loženim žena­ma. Prvi noće s po­litičkom, dru­gi s po­ro­dičnom opo­zi­ci­jom. Ne ula­zeći u to koja je gora, od toga kako ko od po­li­tičara pro­vo­di noć za­vi­si i ka­kav će nama osva­nu­ti dan. Tu leži bit­na raz­li­ka između na­š­eg i bri­tan­skog po­li­tičkog si­ste­ma iz koje pro­iz­ilaze i osta­le.

Isto­ri­ja en­gle­ske Na­rod­ne sku­pš­ti­ne, Maj­ke par­la­men­ta, dvo­stru­ka je. Su­štin­ska se tiče sud­bi­ne ovog na­ro­da koja je u ru­ka­ma Ve­smin­ste­ra već sto­ti­na­ma go­di­na. For­mal­na je spo­ra priča o raz­vit­ku pa­rl­a­men­ta kao institu­ci­je, o usa­vrš­a­van­ju nje­go­ve rad­ne pro­ce­du­re. Ali dok se u evropskim skupština­ma ona men­ja­la pu­tem smi­šl­je­nih iz­me­na na ko­ji­ma su ra­di­li ti­mo­vi par­la­men­tar­nih eks­pe­ra­ta i prav­ni­ka, pro­ce­du­ru u Ve­sminste­ru često je men­jao slučaj, pa i puka greška. Nešto što u Evro­pi uvek osta­je greškom, u En­gle­skoj često po­sta­je pre­se­danom i maj­kom traj­nog pra­vi­la. Nešto što se prvi put ­de­si­lo­ mog­lo ­se ­za­bo­ra­vi­ti, ali ­je ­s jed­na­kim iz­gle­di­ma mo­glo po­sta­ti običajem koji se od tada po­što­vao kao za­kon. Po­gre­šno ­je, međutim, misliti da je skupštinska procedura ovde sporedna. Da je­ste ne bi bilo moguće da en­gle­ski mo­narh, bez čijeg odo­bren­ja ni­je­dan za­kon­ski akt ne po­sta­je pu­no­važan, već 250 go­di­na ne od­bi­je da ga pot­piše.

Za funk­ci­o­ni­san­je de­mo­kra­ti­je nije do­vol­jno ima­ti sa­vr­še­ne iz­bo­re. Ako na naj­bol­ji način iza­bra­ni za­stup­ni­ci uđu u skup­št­inu čiji mo­del nije pri­la­gođen pred­stav­ničkoj de­mo­kra­tiji, ako je pa­rla­me­nt op­štim ustrojstvom države, kao u re­al­so­cija­li­zmu, one­mo­gućen u funk­ci­o­ni­san­ju i stvar­noj kon­tro­li eg­ze­ku­ti­ve, sve će pred­no­sti do­brog iz­bor­nog si­ste­ma au­to­mat­ski biti anu­li­ra­ne. Par­la­me­nt koji nema, po­red za­ko­no­dav­stva, i kon­tro­lu nad po­š­to­van­jem tih za­ko­na, nad­zor nad ra­dom svoje vl­a­de, ne­ vrši osnov­nu fun­kci­ju. U naj­bo­ljem slučaju, do­no­šen­jem za­ko­na ­vr­šiće de­li­mičnu. U naj­go­rem biće, kao u faši­stičkim ili ko­mu­ni­stičkim režimima, i u za­ko­no­da­vstvu samo slu­ga vla­da­juće par­ti­je i njene vla­de, tek skup na­jam­ni­ka čije su ruke pri gla­san­ju je­di­no ozbil­jno za­u­ze­te, a mo­zak im is­pun­jen bri­gom da se na vre­me pro­bu­de i dig­nu ih.

De­mo­krat­ija pret­po­stav­lja vla­du od­go­vor­nu je­di­no par­la­men­tu, pa pre­ko nje­ga na­ro­du ko­ji­ ga ­bi­ra; vla­du­ što ­je ­u ­svom radu pod ­stal­nom i ne­po­sred­nom kon­tro­lom na­rod­ne skupštine; vla­du čija su ovlašćenja tak­sa­tiv­no po­bro­ja­na - i ona od par­la­men­ta kon­tro­li­sa­na - i ko­joj je, takođe tak­sa­tiv­no, od­u­ze­to pra­vo na naj­krup­ni­je, za život na­ci­je fun­damen­ta­lne od­lu­ke koje osta­ju u isključivoj nad­ležno­sti na­rod­ne skupštine.

Što se tiče po­slov­nog od­no­sa iz­me­du za­ko­no­dav­ne vla­sti u par­lamen­tu i iz­vršne u vla­di, pa­ra­dig­ma­tična j­e­ en­gle­ska si­tu­a­ci­ja u ko­joj pre­ko da­na­ vla­da radi, a noću se­di u par­la­men­tu i svo­ju ­po­li­ti­ku bra­ni, ko­li­ko i kako može. Kad ta vla­da spa­va, per­so­nal­na je bri­ga mi­ni­sta­ra, i ona se En­gle­za ne tiče.

Mi u Ju­go­sla­vi­ji ge­ne­ra­ci­ja­ma smo žive­li u be­sud­noj zem­lji, pod stal­no promenljivim ar­bi­trar­nim za­ko­ni­ma čija je pr­ven­stve­na oba­ve­za bi­la ­da ­za­do­vol­je ne­bu­lo­zna načela­ jed­ne uto­pi­je i obez­be­de ne­po­srednu, sa­svim ne­u­to­pističku, ko­rist nje­nim re­prezen­ti­ma, isu­više smo dugo slušali pse­u­do­naučne mark­si­stičke pri­go­vo­re na for­ma­li­zam građan­skog par­la­men­ta­ri­zma, for­ma­li­zam građan­skog pra­vo­suđa, for­ma­li­zam građan­skog ­za­ko­no­dav­stva i for­ma­li­zam građan­skog­ stra­načkog živo­ta da bi­smo shva­ti­li u ko­joj su meri opš­te ­u­svo­jeni običaji, strikt­na i oba­ve­zna pro­ce­du­ra, oza­kon­je­na for­ma, u ko­joj su meri ne­pri­ko­sno­ve­n­a­ pravila igre od pre­sud­nog značaja funk­ci­o­n­i­sa­n­je de­mo­kra­ti­je.

Bez svo­je suštine, na­rav­no, de­mo­kra­ti­ja je mr­tva. Ali bez for­me, ako i nije mr­tva, ne funk­ci­o­ni­še. Ili ne funk­ci­o­ni­še kao de­mo­kra­ti­ja, pa nam je ire­le­vant­no nje­no ime. Mno­ge su de­mo­kra­ti­je XX veka ima­le suštinu de­spo­ti­je ili ti­ra­ni­je, ali ni­jed­na de­spo­ti­ja, niti ti­ra­ni­ja, nije uspe­la da bez šte­te po sebe pre­u­zme ni­jed­nu bit­nu for­mu de­mo­kra­ti­je. Tog se časa, pri­nud­no na­rav­no, počela men­ja­ti i nje­na an­ti­de­mo­krat­ska su­šti­na. Po­sma­tra­jući po­ste­pe­nu re­sta­u­ra­ci­ju jed­ne po jed­ne for­me građan­skog po­li­tičkog živo­ta u eks socijalističkoj Istočnoj Evro­pi, vi­di­mo kako se sa svakom od njih kruni i njegova totalitarna suština, su­šti­na ­za ­ko­ju ­se ­držalo da je znat­no ot­por­ni­ja, pa i dru­ge, su­sed­ne, tan­gent­ne ob­la­sti živo­ta za koje se ve­ro­va­lo da još nisu na red do­šle, da ­se ­još ­du­go neće men­ja­ti.

Bez shva­tan­ja i pri­zna­van­ja važno­sti For­me u po­li­tičkom živo­tu ne­ma pro­me­ne si­ste­ma koja će ne­de­mo­krat­sku zem­lju pre­o­bra­zi­ti u de­mo­krat­sku.

En­gle­zi su, u bor­bi s božan­skim pre­ro­ga­ti­vi­ma Kru­ne, ovaj pro­ces dav­no započeli. Mi ga započin­je­mo u bor­bi s pre­ro­ga­ti­vi­ma jed­ne ze­maljs­ke oli­gar­hi­je. Počin­jemo po­no­vo, jer smo ga u ne­sa­vršenom ob­li­ku već ima­li.

Zato našim budućim mi­ni­stri­ma pred­lažem da uve­če, ume­sto u kre­vet, odu u par­la­me­nt.

Kad će spa­vati, nji­ho­va je bri­ga.