Sabrana pisma iz tuđine 135. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 135. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

BLA­GO­SLO­VE­NA DO­SA­DA PO­STO­JAN­JA ILI PO­VRA­TAK

EN­GLE­SKOJ I EN­GLE­ZI­MA

 

Kad sam pi­sao pred­go­vor za dru­gu knji­gu ovih radio komentara, ob­jav­lje­nu 1989. pod na­slo­vom Nova pi­sma iz tuđine, br­zo­ple­to prizna­doh da mi je, po­sle dve de­ce­ni­je pa­ra­zit­skog življen­ja u Bri­ta­ni­ji, an­glo­sak­son­ska ci­vi­li­za­ci­ja, naj­zre­li­ja u hrišćan­skom sve­tu - prem­da iz­nu­đe­nim tak­mičen­jem za me­sto pod eko­nom­skim sun­cem po­stin­dustrij­ske ere po­ne­što po­re­mećena i razg­lav­lje­na - po­sta­la pri­lično do­sadna; da ­sam ­se, učma­o­ na­ me­kim ­pe­ri­na­ma ­te­hnološkog ­kom­fora, uspa­van sin­te­tičkim gra­đan­skim kon­ven­ci­ja­ma, ne­za­hval­no uželeo pri­rod­nog ha­o­sa ne­pa­tvo­re­ne an­tro­po­loške i dru­štve­ne div­lji­ne, u ko­joj sve sta­ze nisu pre­se­da­ni­ma ras­krčene, a i kad je­su, već po­sle prve upo­tre­be, za­ra­sta ih mla­do, buj­no ras­tin­je ničim ne­o­graničene, ničemu oba­ve­zne im­provi­za­ci­je. Po­ve­rio sam čita­o­ci­ma kako sam pre­star za se­lid­bu u dru­gu tuđu zem­lju, neku koja obećava da će u ori­gi­nal­no­sti od­me­ni­ti ne­u­po­re­di­vu Bri­ta­ni­ju. Pre­star i sit pred­vi­dlji­vih iz­ne­nađenja.

Srećom, po­te­koh ­s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va čuda, na ­ko­me ­je ­o­du­vek, još od zlat­nih pro­to­he­len­skih vre­me­na, sve moguće, pa i ono što ­je, kako odu­šev­lje­no re­koh, a sad se ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim ostalim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Po drev­nom mit­skom načelu da ono što ubi­ja i život­ da­je, sačuva­la me je mo­ja­ zem­lja, dojuče zva­na Ju­gos­lavija, od su­tra ko zna kako. Sačuva­la je i ove emi­si­je. Jer, ta­man po­to­nuh u hi­be­rni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a o­na ­se, ta čude­sna zem­lja, pre­nu iz po­lu­ve­kov­nog vam­pir­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­de opet građan­ski živa, za­bav­na, bur­na, bučna, a iz­nad sve­ga ne­pred­vi­dlji­va, osta­jući u me­đu­vre­me­nu, kao i uvek, ori­gi­nal­na. Sto­ga sam njoj i nje­nim ne­is­crp­nim ino­va­ci­ja­ma po­svećivao više pažnje nego što na­me­na ovih ko­men­ta­ra nalaže. Angažovan sam, na­i­me, da vama go­vo­rim o nji­ma, a ne o nama.

Po­tom sam i živeo u ono­me što se zove – kako kad, kako gde – „de­mo­kra­ti­za­cijom“, „is­pra­v­ljan­jem za­blu­da pro­šlo­sti“, „ula­skom u Evropu“, „oslo­bođen­jem od bol­jše­vičke ti­ra­ni­je“ ili dru­gim eu­fe­mi­zmi­ma, a što je, u stva­ri, mu­ko­tr­pan po­vra­tak dva­de­se­tak mi­li­o­na ispaćenih lju­di iz eks­pe­ri­men­tal­ne la­bo­ra­to­ri­je naučnog so­ci­ja­li­zma u pri­rod­ne to­ko­ve svo­je, re­vo­lu­ci­jom na­sil­no pre­ki­nu­te, građan­ske i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Ali, ni­sam u Be­o­gra­du, kao ovde u Lon­do­nu, bio rav­no­du­šan gost. Bio sam za­bri­nut domaćin.

Ko­li­ko sam ono što se u mo­joj zem­lji zbi­va shva­tio, ne znam. A i što je­sam, man­je se tiče zem­lje nego mene. Raz­u­meo sam, na­i­me, da do­sa­da, jed­no­li­kost, mo­no­to­ni­ja, ukrat­ko bla­go­slo­ve­no ne­de­ša­van­je, u najgo­rem slučaju de­ša­van­je koje se čove­ka ne­po­sred­no, lično ne tiče, po­se­du­je znat­ne pred­no­sti nad ne­iz­ve­snim stan­jem u kome vam i naj­man­ja pro­me­na iz te­mel­ja men­ja život u sme­ru za koji se ničim ne možete pri­pre­mi­ti, a najčešće od nje­ga ni od­bra­ni­ti. U du­bo­koj jami, sa­mom, čove­ku je do­sad­no, no to ne znači da će je, tek zbog društva, zbog bek­stva od samoće, men­ja­ti za jamu punu otrov­nih guja.

Tuđina nema mno­go do­brih stra­na. Osim onih koje, da bi­smo ­je la­kše pod­ne­li, po nuždi pro­glašava­mo do­brim, vi­dim sa­mo ­jed­nu ne­sumnji­vo po­vol­jnu. Sve što se u njoj događa dru­gi­ma, vas se ne ti­če, ili ne mo­ra­ da ­se ­tiče. To ­je­ u­go­dan ne­u­tra­lan položaj ko­ji­ vam u do­mo­vi­ni­ ni­je do­pu­š­ten. Ako ga ovde za­u­zme­te na­zvaće vas pro­kle­tim stran­cem, što vi i ona­ko je­ste. Ako ga za­u­zme­te kod kuće na­zvaće vas rav­no­du­šnim drip­cem ili iz­daj­ni­kom, što vi ne mo­ra­te biti. U tuđini ni­ste oba­vezni ničemu do za­ko­ni­ma zem­lje i na­go­nu preživ­lja­va­n­ja. U do­mo­vi­ni vas muče i za­ko­ni sa­ve­sti, a eg­zi­sten­ci­jal­ni na­gon ume i da vam sme­ta. U En­gle­skoj mi na pa­met ne pada da se svađam sa škot­skim se­ce­si­o­ni­sti­ma ili se svetim ir­skim te­ro­ri­sti­ma, osim ako ni­sam pro­šao po­red kan­te za đubre u ko­ju su sme­sti­li bom­bu. U do­mo­vi­ni, sve me se tiče, sve me se dotiče.

Zato mi En­gle­ska opet po­sta pri­vlačna, prem­da ne baš nova. Što je ovde novo, ma­hom je uve­ze­no i stra­no, a stra­no se ne mari čak i kad je sta­ro, iako En­gle­zi obožava­ju sve što proš1o, drev­no, ba­ja­to, iz­no­še­no: od pro­hu­ja­le im­pe­ri­jal­ne sla­ve i de­mo­di­ra­nog nameštaja, do za­sta­re­lih običaja i na­ci­o­nal­nih pred­ra­su­da. Na ceni ni­su­ je­di­no star­ci. I samo dok žive, dok bri­gu zah­te­va­ju, dok ko­šta­ju. Kad umru, te pređu s tan­kog držav­nog i fa­mi­li­jar­nog budžeta u in­ven­tar na­rod­ne ili po­rodi­či­ne ha­giogra­fi­je, kad se od­le­pe od kože nečijih leđa i za­le­pe u kožom uko­ričene al­bu­me, cena im na ber­zi en­gle­skih ko­lek­tiv­nih lju­ba­vi skače.

Sto­ga se u budućim emi­si­ja­ma s pa­ko­snom ne­bri­gom tuđina vraćam sta­roj, do­broj, tuđoj En­gle­skoj i En­gle­zi­ma, a nama, svo­joj tuđini, tek po­vre­me­no, da domaćine pod­se­tim kako, upr­kos in­ti­mn­oj želji, po­ne­kad i ak­tu­el­noj po­li­tici, nisu na sve­tu baš sa­svim sami.

S osećan­jem slo­bo­de, pro­is­te­kle iz ne­od­go­vor­no­sti go­sta, otva­ram prve no­vi­ne po­sle po­vrat­ka. Zovu se „Gar­di­an“. Da­tum je 25. ok­to­bar 1990. Na na­slov­noj stra­ni krup­nim slo­vi­ma piše: „Hu­man bombs kill 7.“ (Ljud­ska bom­ba ubi­la sed­mo­ri­cu.) Iz tek­sta sa­zna­jem da je primen­ju­jući pro­tiv En­gle­za tak­ti­ku „pri­nud­nih ka­mi­ka­za“, Ir­ska re­pu­bli­kan­ska ar­mi­ja upri­ličila još jed­nu epi­zo­du duge i kr­va­ve ir­ske dra­me.

Žao mi je. Ali sam srećan što to nisu naše no­vi­ne i naša duga i kr­va­va dra­ma.