Pages

Tuesday, December 28, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 138. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 138. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

DŽON KER­NKROS I EN­GLE­SKA ŠPI­JUN­SKA NU­ME­RO­MA­NI­JA

Bog nije uho­di­o­ A­da­ma i tako sa­znao da se on o nje­go­vu za­po­vest u Ede­nu ogrešio. Znao je to i da ga po­taj­no ne pra­ti, da mu, u pro­fe­sional­nom špi­jun­skom žar­go­nu rečeno, ne bude „rep“. Je­vre­jin Jošua Ben Na­vin, iako bo­gom obil­no na­dah­nut, već nije tu moć po­se­do­vao: u Ha­nan je sa Si­na­ja oda­slao agen­te da pre na­pa­da iz­me­re de­blji­nu je­ri­hon­skih grad­skih zi­di­na. Od Iz­ra­iljca Jo­šue Ben Na­vi­na do Engle­za Džona Ker­nkro­sa proš1o je hil­ja­de go­di­na a pri­ro­da se naj­sta­ri­jeg za­na­ta na sve­tu, dru­gog po­sle pro­sti­tu­cije, nije iz­me­ni­la. (Ni pro­sti­tu­ci­je, uo­stalom.) Nje­gov je cilj istina. Ako je fi­l­o­sof­ska, kad do nje dođe So­krat, tako je i zo­ve­mo; zo­ve­mo je isti­nom. Ako se nje do­ko­pao Zor­ge, zo­ve­mo je špi­jun­skom in­for­ma­ci­jom. Do fi­lo­sof­ske isti­ne stiže se obično pu­tem dru­ge isti­ne. Do špi­jun­ske uvek pu­tem neke laži. Šta smo iz­ve­snim fi­lo­sof­skim isti­na­ma do­bi­li, ne­iz­ve­sno ­je. Ali­ je ­i­zve­sno­ da­ su mno­ge ­bit­ke do­bi­je­ne blagodareći pret­hod­nim obavještenjima uho­da. Mno­gi su prego­vo­ri uspe­li samo zato što je pre­ko špi­ju­na jed­na stra­na zna­la do­kle je kon­ku­rent­ska sprem­na da ide u po­pu­š­tan­ju. Ia­ko­ je cilj fi­lo­so­fi­je i špi­junaže, kao po­sred­ni­ka isti­ne, po­du­da­ran, fi­lo­so­fe sma­tra­mo časnim, povre­me­no pa­met­nim, po­ne­kad na­stra­nim, pa i su­lu­dim, a špijune, takođe pa­si­o­ni­ra­ne tra­gače za isti­nom, uvek pa­met­nim i ni­kad lu­dim, ali ih uvek po­ma­lo pre­zi­re­mo.

U En­gle­skoj fi­lo­so­fi nisu na ceni, osim ako im shva­tan­je sve­ta nije eks­tra­va­gant­no ili bar du­ho­vi­to. Cene se špi­ju­ni, čak i kad su tuđi. Pre sve­ga svo­ji koji za tuđe rade. Sto­ga ­je špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja (patološka ne­spo­sob­nost da se sta­ne u nji­ho­vom bro­jan­ju) i lov na špi­ju­ne ma­so­van na­rod­ni sport. Ni­š­ta man­je po­pu­la­ran od do­stav­ljan­ja u So­vjet­skom Sa­ve­zu pred­gor­bačov­lje­ve ere. Raz­li­ka je što Evro­plja­ni za oba­ve­štaj­ci­ma jure dok još de­lu­ju a En­gle­zi kad su ovi u pen­zi­ji, neki već i u gro­bu. Evro­plja­ni love sa­da­šn­je, En­gle­zi isključivo biv­še špi­ju­ne. Dru­ga je raz­li­ka što se evrop­ska kontrašpijunaža bavi eli­mi­na­ci­jom tuđih špi­ju­na, a britan­ska, kad je uspe­la, nji­hovom se­rij­skom pro­iz­vod­njom. Udruženi, ovi pa­ra­dok­si tvo­re našu temu.

Vla­da uve­ren­je da je en­gle­ska viša sred­nja kla­sa između ra­to­va ga­ji­la bi­zar­nu po­tre­bu da s pod­jed­na­kom ažur­nošću ma­nu­fak­tur­no pro­du­ku­je ­i­zdajni­ke ­i ­he­ro­je. Ne­ zna ­se ­je­su ­li­ he­ro­ji ­i­z re­do­va džentl­me­na tu da po­pra­ve obes­hra­bru­jući uti­sak što su ga na mo­ral na­ci­je ostav­lja­li iz­daj­ni­ci iz bol­jih kuća, ili su go­spod­ski iz­daj­ni­ci do­la­zili da po­kva­re ma­lo­građan­sko za­do­voljstvo En­gle­za­ svo­jim he­ro­ji­ma. U sva­kom slučaju, uz ma­zo­hi­stičko sla­do­strašće, je­dan za dru­gim, ot­kri­va­na su, po en­gleskom pra­vi­lu sa­svim slučajno, u domaćim taj­nim službama zlat­na deca razočaren­ja u ka­pi­ta­li­stičku ci­vili­za­ci­ju; među oni­ma, da­kle, oni koji su, ima­jući od nje naj­vi­še ko­ri­sti, naj­bol­je­ zna­li n­je­ne mo­ral­ne ne­do­stat­ke. Re­dom su pali Bardžes, Ma­klin, Fil­bi, Blant. Prvi, dru­gi, treći i četvr­ti čovek ru­ske oba­ve­štaj­ne omče oko vra­ta Ve­li­ke Bri­ta­ni­je.

Ma­kar i zbog na­cio­nal­nog po­no­sa dru­gi ovde sta­ju. Ne traže pe­tog. Zna­ju da po­sle nje­ga do­la­zi šesti, sed­mi, i da tome kra­ja nema. Peti, dvadesetpet, zar je važno kad je neko bio prvi? Za En­gle­ze je­ste. Lov na­ do­maće špi­ju­ne go­di­na­ma se na­stav­ljao i u nje­mu je s naj­mor­bidni­jim pret­po­stav­ka­ma, kao na na­rod­noj lu­tri­ji, učestvo­va­la cela na­ci­ja, ia­ko­ je prak­tičan­ značaj even­tu­al­no­g ot­krića dav­no­ bio is­cr­pljen. Ni­je­dan od hi­po­te­tičnih iz­daj­ni­ka nije više mo­gao biti u službi; ni Ru­si­ma, ni bilo kome, do gro­ba­ri­ma, od ko­ri­sti. En­gle­zi­ma to nije sme­ta­lo. Ko­ri­stan po­sao male gru­pe En­gle­za pre­tvo­rio se u zaba­vu svih.

Kad je Gor­bačov, 1984, prvi put kon­fe­ri­sao s go­spođom Tačer za­pan­jio se ko­l­i­ko je do­bro in­for­mi­sa­na o stan­ju u So­vjet­skom sa­ve­zu. Na­rav­no da je bila in­for­mi­sa­na kad su nje­na oba­ve­šten­ja po­ti­ca­la iz istog špi­jun­skog iz­vo­ra kao i nje­go­va. Tvr­du damu en­gle­ske po­li­ti­ke je za sa­sta­nak s me­kim vođom so­vjet­ske pri­pre­mio funk­ci­o­ner KGB-a Oleg Gor­di­jev­ski, već tri­na­est go­di­na na bri­tan­skom plat­nom spi­sku. On je u knji­zi KGB - Priča iz­nu­tra otvo­rio novu se­zo­nu lova na Pe­tog ru­skog čove­ka u bri­tan­skoj tajnoj službi. Po­š­to su u pret­hod­nim lovačkim se­zo­na­ma fi­gu­ri­ra­li broj­ni ve­le­i­zdaj­nički kan­di­da­ti, on je za ovu run­du opš­te­na­rod­ne špi­jun­ske tom­bo­le pred­ložio g. Džona Ker­nkro­sa, osamde­se­to­go­di­šnja­ka koji na Jugu Fran­cu­ske kre­še ruže, del­je ama­ter­ske po­e­me, mi­sli da pre­vo­di Ra­si­na i u slo­bod­nom vre­me­nu umi­re.

Zna li Gor­di­jev­ski u ko­joj je meri nje­gov iz­bor po­go­dio bri­tan­ske na­ra­vi i na­vi­ke, ko­li­ko mu je zva­nična En­gle­ska za­hval­na? Ot­kri­ve­ni, Bardžes i Ma­klin pa­tri­ot­ski su ute­kli i spa­sli vla­du ne­vo­lje da po­vo­dom njih ne­što pred­u­zi­ma. Fil­bia se, usled na­iv­nog en­tu­zi­ja­zma ne­ko­li­ci­ne mla­dih idi­o­ta u službi, za dla­ku nisu do­ko­pali i po­no­vo se u ne­kom sud­skom mul­ju našli. Pro­kle­tog Blan­ta mo­ra­li su uhva­titi, nisu ima­li kud! Ma­ga­rac nije hteo da beži! Na sreću, spo­ra­zum­no sa Dvorom, za koji je mimo Rusa ra­dio, na vre­me su ga pod ćilim gurnu­li. Kernkros je hva­la mi­lo­sti­vom Bogu, van zem­lje i van do­ma­ša­ja prav­de.

Gor­di­jev­ski nije bio na­i­van. Znao je kako će ugo­di­ti sport­skom duhu po­slo­da­va­ca, a ne za­po­sli­ti ih više nego što žele. Znao je, takođe, da se u en­gle­skom lovu na špi­ju­ne zver ne ubi­ja, samo za al­bum fo­to­gra­fi­še. Mi smo u tom po­gle­du na kon­ju, mada je pi­tan­je za koga i taj radi. Kod nas su, iz­gle­da, svi za ne­kog ra­di­li, sa­mo ­je pi­tan­je gde, kada, kako. I ko će im štam­pa­ti is­po­ve­sti.

 

 

1 comment:

  1. Imam dva neobicna pitanja

    Prvo je da li je Borislav verovao u horoskop? Svaki put kad procitam Novi Jerusalim, pomislim da verovatno ko ni ja ne veruje u horoskop, ali da veruje da je to bio jedan on nacina ljudi, da objasne posasanje drugih.

    Drugo pitanje vec godinama zelim da postavim - jos od mojih studija...
    Jedno vreme sam izucavao Masoneriju, i naravno Srpska posla - imamo ih tri : Englesku lozu, Skotsku lozu i Francusku lozu. Ne secam se sad svih detalja, proslo je preko 10 godina, ali dve su se prepucavale kako je ona ona prava loza, a treca je samo pisala o sebi. (rekao bih da bi ta treca zapravo ona prava, ali to nije toliko ni bitno)
    Ono sto sam zeleo da pitam, jeste da na sajtu svih tri, naravno postoji lista poznatih masona iz sveta i ovih prostora i samo na jednom (opet ne secam se na kojoj) bila je slika i ime Borislava Pekica.
    Sto se mene tice ne morate da mi odgovorite ako je to neka tajna, nego mi je prosto neshvatljivo, da ako jeste bio, da bi bio na sva tri sajta (kao sto je recimo recimo bio slucaj sa ddrugima).

    Ja sam naucen da proveravam izvor informacija, a to mi deluje kao izvor koji nije 100% siguran.

    Hvala Vam sto vodite ovaj blog, i sto koristite svoje vreme da odgovarate ljudima, i znajte da nam Borislav nedostaje.

    Srdacan pozdrav

    ReplyDelete