Sabrana pisma iz tuđine 137. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
DUH SIBIL PEN I EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA
Pitate se kakve veze ima duh dadilje Edvarda VI koji ne muči
nikog, već mirno vrti fantomsko vreteno, i duh Ujedinjene Evrope koji
muči gđu Tačer? Dopustite mi da vezu uspostavim.
Prošle su Zadušnice, najkobnija noć godine, kad naličje sveta
napušta leglo zla pod našim petama i vraća se u život da ga teroriše, a
pridružuju mu se vešci i veštice koje seoba u pakao tek čeka. Ovdašnja
deca praznuju Zadušnice preodevajući se u onostrana strašila i lojanicama
rasvetljene tikve krojeći u demonske glave. Evangelisti su pokrenuli
kampanju da druženju s đavolom malih Engleza stanu na put. Po školama
i internatima deljen je letak na kome piše: „Ne nasedajte verovanju
da su Zadušnice bezazlena zabava. Postoje prave veštice u ovoj
zemlji. One ne nose šiljate šešire, ne jašu na drvenim metlama ali služe
Satani. O Zadušnicama se mole đavolu i uživaju u zlu. Satana hoće da
su Zadušnice njegov dan. Ako u njemu učestvujete, možete mu se za uvek pridružiti“.
Druge zemlje otpor zlu pozdravljaju. Možda bi i Britanija to učinila
da je reč o masovnom useljavanju obojenih iz Afroazije ili o nevolji
što joj preti od Evrope. Ali zlo na koje ukazuje evangelistička crkva
omiljeno je zlo ove zemlje. I kad su se evangelisti pobunili protiv
veštica, Englezi se pobuniše protiv evangelista. Nazvali su ih fanaticima,
sujevernim budalama, „ubicama dečije radosti“. Odricanje od Zadušnica
je, vele, besmisleno. Ako đavo, i to je verovatno, ne postoji, odbrana
od njega je suvišna; ako postoji, uzaludna je. Postojali ili ne postojali
demoni, Englezi ne pristaju da decu liše zabave u kojoj su i sami u
njihovim godinama uživali. Deluje, razume se, i dublji razlog. Više
nego ijedan civilizovan narod, Englezi obožavaju misterije, ovozemaljske
(kriminalne) i onozemaljske (demonske). Mi se svojih duhova plašimo,
Englezi su u njihove zaljubljeni. Rađe se odriču živih irskih katolika
no mrtvih protestantskih utvara.
Vele da je arhetipski karakter
naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi.
Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio. Srpske bajke prepune
su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne
zna ko je u fabuli đavo - đavo ili Srbin? Mnogo vesti imamo i o vampirima
ili upirima, o kojima su zaostali Englezi saznali tek u XIX veku.
One su uvek birano jezive. Krvopijstvo, uostalom, nikad nije veselo.
Ni u povesti, ni u priči. Ponajmanje je moguće na našim. vampirima
prosperirati. Mesta na kojima se kreću, domovi u koje zalaze, teško
se ili nikako prodaju. Nije tako u Britaniji. Kući za koju se dokaže da,
uprkos dotrajalog izgleda i engleski skromnog komfora, poseduje teritorijalnog,
kućnog duha, skače cena srazmerno kakvoći i količini njegove utvarne aktivnosti.
Otkud pomirljiv odnos prema nečemu što izaziva odbojnost i grozu?
On nije toliko u racionalnosti, srčanosti ili ravnodušnosti Engleza,
koliko u nepreduzimljivosti, pomirljivosti, lenjosti, da ne kažem
profesionalnoj impotenciji njihovih duhova, o čemu je pisao i Oskar
Vajld. U Engleskoj ni duhovi svoj posao ne rade kako valja. Kad se
uvređeni nemački spiritista, godinu izgubivši u engleskoj posednutoj kući a da njenog duha ni
video nije, samo ga ponekad čuo, raspitao za razlog, dobio je od nevidljivog
domaćina odgovor: „Ja sam gospodin, za ime Boga! Ne možete očekivati da
nešto radim!“ Za razliku od srpskih vampira, neumornih u zlu, engleske
Mračne sile, predstavljene lokalnim i nacionalnim sablastima, bezazlene
su; bezopasnije, izgleda, i od evangelista, pa nije čudo što se ne štite
evangelisti od demona nego demoni od evangelista.
Poučan je primer gospodina iz 1600, koji je pre no što se zademonio
bio korumpirani činovnik magistrata negde u Kornvolu. Posle smrti
pozvan je iz groba da posreduje u imovinskoj parnici, iz koje je, krivotvoreći
dokumenta, samo on izvukao koristi. Kad je njegov duh razjasnio stanje,
sudija ga zamoli da se vrati u grob. Duh izjavi da je već i dizanje iz
mrtvih dovoljno tegobno i da se za vraćanje jednostavno ne oseća sposobnim
(a biće ni raspoloženim). Pozvaše sveštenika. Kako bi se drski duh
osujetio da čini pizme, na šta je obavezan, zaposlen je da šupljom školjkom
isušuje jezero za koje se znalo da nema dna. Pitam vas da li bi ijedan srpski
vampir na tako prostački trik, na takvo poniženje njegove rasne inteligencije
pristao?
„Knockers“ („kucači“),
duhovi engleskih rudnika, ne samo što rudarima ne ude, već ih kucanjem
o kamen dovode do bogatih žila, a naljutiti ih može jedino zviždanje.
I najčuveniji engleski fantomi, kao duh En Bolen, supruge Henrija
VIII, koja se do mesta rođenja dovozi u astralnim kočijama, držeći
odsečenu glavu u krilu, homeopatski su - kao i njihovi još živi sugrađani,
uostalom - dozirane imaginacije i engleski se konvencionalno ponašaju.
Osim Sibil Pen, utvarne dadilje kralja Edvarda VI, koja na svom fantomskom
vretenu prede vunu, nije primećeno da ijedan ostrvski duh nešto korisno
radi. Engleski se duhovi zadovoljavaju miroljubivim fluidnim projekcijama.
Povremeno čegrtanje lancima, uz nešto promaje, najviše je što se od
njih može očekivati.
Ali, ako to javljanje, zahvaljujući, recimo, japanskom zakupu,
jednog dana bude komercijalizovano, a ne samo kao do sada s gledišta
spore nauke neobjašnjivo, duhovi će biti jedini domaći proizvod
kojim će Britanija, posle Zadušnica 1992, konkurisati „industrijskim
duhovima Evrope“.
Samo, zaboga, moraju se nagovoriti da nešto rade!
No comments:
Post a Comment