TAMO GDE LOZE PLAČU XII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

7.

JERETIČKE IDEJE O LITERATURI (A)

"Ionesco je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, međutim, mislim da može ..."

(Dnevnik, 1959)          

Dirljivo, zar ne?

Pretpostavilo bi se da je to tako arogantno, tako optimističko međutim napisao gimnazijalac koji prezire sebe što je prinuđen da piše pismeni sastav na temu "Konj zelenko rosnu travu pase" umesto da odmah pređe na Rat i mir.

Kad sam, međutim, to veliko i glupo međutim napisao imao sam dvadeset i devet godina i bio na dobrom putu da postanem otac. Nisam, doduše, više pisao sastave na temu "Konj zelenko rosnu travu pase", ali ni moj Rat i mir nije bio na vidiku. (Istini za volju, još uvek sam bio bliže "zelencima". Oni koji su radili za filmsku industriju, znaće šta se pod tim podrazumeva.)

Sad imam blizu pedeset i mogao bih polako da na to svoje međutim stavljam navodnice.

Evo ih, zasad, nekoliko:

Pisac treba da se čuva publikovanja svojih urođenih perverznih ideja o međuljudskoj korespondenciji. Iako više nisu u javnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nisu zaboravljene. One se, naime, nikad ne zaboravljaju. Njena mitska Zlatna prošlost postala je Utopija o kojoj se sanja. Platonova kletva je u većoj ili manjoj meri konstitutivna svakoj normalnoj zajednici. Sumnje u motive umetnosti su načelno neotklonjive. Optimizam je potajna ljubav svake države. Potajna i prirodna. Potajna, jer živimo u vremenu u kome je misliti kao pesimist jedan od uslova civilizovanosti. (Drugi je živeti kao optimist.) Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere. Čak i najsavršeniji svetac ima po- neku slabost, manu između bezbroj vrlina, ali će se pisac, budite ubeđeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brizi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali će pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, čak i kod idealne, pasti isključivo na njene promašaje. Država je u suštini jedan optimistički poduhvat. Optimizam ima kozmetičko dejstvo na njene ustanove. Književnost je, međutim, proizišla iz znatno mrzovoljnijih izvora i njen je duh prevashodno pesimistički. (Čak i kad tokom dela opisuje lepa osećanja, klasika na kraju ubija njihove nosioce.) Stoga na svaku kozmetičku masku deluje kao vrijuća voda. Između gradilačkog, apolinijskog načela države i razaračkog, dionizijskog načela njenog umetnika, umetnuto je biblijsko neprijateljstvo. Književnost će uvek, pokraj sveg slobodnog drveća, hteti plodove s onog jednog jedinog – zabranjenog. I društvo će je, poput Boga, uvek ponovo izgoniti iz raja zavetnim rečima: "U mukama ćeš rađati... Sa znojem lica svoga ješćeš hleb svoj..." Pa i pored toga, sasvim u biblijskom duhu, Društvo će s Umetnošću neprestano sklapati nekakve konvente, koji će biti kršeni pa ponovo restaurirani. Umetnost će prinositi Društvu žrtve paljenice, ali i huliti na njega. Odozgo će sevati gromovi i uništavati umetnike. Ali ako se dublje pronikne u taj antagonistički odnos, videće se da je on i prirodan i neizbežan, i da upravo njegove mračne strane vezu između društva i umetnika čine neraskidivom...

Čitao sam intervju uglednog pisca. Jedno od prvih pera zemlje izjavljuje da predano veruje u smisao svog rada. Stidljivo čak i u opšti značaj umetnosti. ("Bez umetnosti se ne može živeti!" Glupost! Naravno da može. Još nisam čuo da je neko stradao zbog pomanjkanja estetičkih uživanja.) On, zatim, veruje, ovog puta s žarom, u mogućnost da umetnost srećno koegzistira s društvom, te da mu u njegovom razvoju pomaže. On ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike (više ili manje u zavisnosti od tiraža svojih knjiga, naravno), i zdušno podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije. Pre nekoliko godina dočekivali smo zoru zajedno. (Ostale pojedinosti situacije, koje bi mogle štetiti ugledu, izostavljam, ali se one nalaze na računu Kluba književnika.) Pisac je tada na spomenute opšte teme izjavio, ukoliko sam ga dobro razumeo:

a)      da veruje jedino u pare,

b)      da su priče o nekakvom opštem značaju umetnosti jedno veliko sranje,

c)      da mu za društvo puca prsluk,

d)      da su čitaoci – marva.

Ne žurimo u zgražanju. Većina od slavnih pokojnika umetnosti mislila je bar o jednoj od četiri teme bar jednom u životu na ovaj način ...

Ponekad mi se čini da sam najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo gledajući "Tarzana". Izjave "Me Tarzan!" i "You Jane!" otišle su usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Sve preko toga je puko naklapanje...

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

6.

KVAROVI KOJI KRČE PUTEVE

Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive. Slušao sam preko Radio Londona mladog istoričara, koji je, kao radnu hipotezu, doduše, između drugih "dosadnijih i banalnijih", izneo mogućnost da je Adolf Hitler preduzeo istrebljenje Jevreja "za njihovo sopstveno dobro". (Adolf Hitler (1889–1945), nemački diktator, vođa nacističke stranke, jedna od najmračnijih ličnosti istorije. Uveo fašističku diktaturu u Nemačku; nemilosrdno istrebljivao Jevreje. Napisao knjigu Moja borba.)

Dobro, u biblijskom smislu potopa koji otrežnjuje. Hitler je, naime, potajni obožavatelj Jevreja, možda i procentualni Semit, shvatio da taj učmali narod, na poslednjem stepeniku utapanja u druge etnike, pred konačnim gubitkom identiteta, samo uistini velika i opšta, takorekuć kosmička nevolja, može sačuvati, regenerisati, pa možda i ponovo u Obećanu zemlju vratiti. Lek je, priznao je mladi istoričar, svakako bio nešto prejak, ali to nije krivica pronalazača, odnosno Hitlera, nego onih koji su ga neumešno administrirali. Govornik se nije upuštao u mogućnost da neko daleko pokoljenje učmalih Jevreja, lečenih u Auschwitz i Buchenwaldu, lišeno naše uskogrudosti, stavi Hitlera u isti red s Mojsijem i proglasi inspiratorom i vođom drugog izlaska, ali je ta mogućnost sablasno lebdela eterom, pre nego što sam odustao da radio izgazim, nego sam ga samo isključio...

(Auschwitz-Birkenau je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno ubijanje u južnoj Poljskoj. Ime je dobio po obližnjem selu Osvjenćim, Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Auschwitz.

Buchenwald – nacistički i koncentracioni logor u Nemačkoj, osnovan 1937. Tu su se nalazili zatvorenici iz svih delova Evrope i Rusije kao i ratni zarobljenci na prinudnom radu u ratnim fabrikama. Od 1945. do 1950. ovaj logor su koristile sovjetske okupacione snaga kao specijalni logor NKVD-a.

Mojsije je prema Bibliji verski vođa, prorok kome se pripisuje pisanje Petoknjižja i koji je na Sinajskoj gori primio Deset zapovesti. Smatra se za najvažnijeg proroka u judaizmu ali i u hrišćanstvu i islamu.)

(Dnevnik, 1976)

Naša se kritika ponekad ponaša kao taj mladi istoričar. Otkriva u rukopisima tajne, koje tamo niko nije sklonio, blaga što ih tamo niko nije zakopao. Knjige za koje je autor mislio da su odavno stare, postaju posle toga za njega ponovo nove, i on ih čita kao tuđe. (Jedan kritičar napisao je povoljnu kritiku na knjigu mog prijatelja, koja ga je oslobodila i poslednje sumnje da nije uspela, ali ga je ostavila u uverenju da – nije njegova.)

U tumačenjima uvek treba biti oprezan i uzdržljiv. Pretpostavka da je Adolf Hitler proganjao Jevreje zato što ih je voleo, uvek je, naravno, moguća, ali bih ja uzeo u obzir i ona "dosadnija i banalnija" tumačenja da ih je proganjao zato što ih je mrzeo.

Uzmimo da postoji pisac, koji kroz književnu hroniku listova prolazi kao pas kroz rosu. Na njemu se ne hvata sjaj povoljne kritike. Knjige su mu blede, mlake, beznačajne. Kao ispljuvci posle dugog posta. U vakuumu osrednjosti i imitacije, međutim, njegova poslednja knjiga ima razornu snagu epifanije. U njoj se unisono otkriva zametak novog književnog troposa. Literarne šifre, u kojoj se ogleda naš čudesni vek, na raskrsnici ere Ribe i Vodolije.

Hvali se jednostavnost ekspresije, osobenost impresije. Slavi metaforičnost, kakva dotada nije poznavana. Ističe se upotreba neobičnih sinonima za obične pojmove (kao dokaz poetičnosti), i običnih za neobične (kao dokaz realističnosti). U njegovim pričama, jezik ponovo pronalazi u stereotipije zaraslu dušu. U njima je sve dinamično, jer se sve dešava u prezentu, retko u perfektu, nikad u futuru. Kao da je pisac pripadnik neke afričke tribe u čijem jeziku reč za budućnost ne postoji.

Znalce književnosti muči ova zakasnela genijalnost. Pisac je uistini uspešan u tridesetoj. U sedamdesetoj može uspešno otaljavati samo rođendane. Ponovo uspešan postaje tek kad umre. Svet duha baca se u potragu. Za korenima piščevog talenta traga se najpre u detinjstvu. Svi se nadaju da je ono bilo nesrećno. (Za pisca je odnekud gotovo sramotno da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.)

Kao za pakost, bilo je srećno. Odvratno, ponižavajuće, čak i sumnjivo srećno. Pretpostavljao se, zatim, neki naročit, po mogućnosti katastrofalan događaj, koji je iznenada, oslobodio zajažene vode njegovog duha. Nešto poput holokausta kojim je Hitler prenuo Jevreje. Nije mogao biti nađen. Život mu je bio skladan i proziran kao kap vode na čistom staklu. Pokušavano je i s pokojim poređenjem, b e l i m š t a p o m nesrećnih sudova. Nije išlo. Od njega je sve počinjalo, u njemu se sve završavalo. Nije ga bilo moguće imitirati, ni na njegovom iskustvu temeljiti školu, taj rajski san svih istoričara književnosti. Očekivao se bar manifest. Nije usledio.

Umesto manifesta, izašla mu je nova knjiga. I razočarala. Bila je pisana kao i sve pre otkrovenja. Bledo, mlako, beznačajno. Kao ispljuvak posle dugog posta. Pitan je šta se dogodilo s njegovim talentom. Ništa s talentom, odgovorio je, dogodilo se s pisaćom mašinom. Nije shvaćen. Pitan je zašto se vratio starom načinu pisanja.

Popravio sam mašinu, kazao je. Ispostavilo se da je originalnost i svežina novog stila stajala u neposrednoj vezi s mogućnošću ili nemogućnošću upotrebe izvesnih slova na pisaćoj mašini. Pokvarilo se najpre "Ć". I na najsnažniji udarac po tipki proizvodilo je jedva bedno "C". To je isključivalo participe, paralelne radnje i neke druge stilske vežbe. Njegovi junaci nisu mogli da koračaju pevajući. Mogli su samo ili da koračaju ili da pevaju.

Zauzvrat su dobili uzvišenu monolitnost antičkih junaka. Nestali su i izvesni stepeni poređenja. Nije moglo biti ničeg "većeg", "kraćeg", "plićeg". Time je proza dobila u jednostavnosti, oduševljavajući izvesne kritičare, koji su nalazili da je život, zapravo, krajnje jednostavna stvar, pa da se ni njegov opis, ako hoće da ostane veran, ne sme upuštati ni u kakve izlišne psihološke ili intelektualne komplikacije, a da one dopuštene, moralne, u prvom redu moraju biti – zdrave.

Sa zaprepašćenjem je književna javnost konstatovala da je piščeva znamenita metaforičnost poticala od nemogućnosti da se pojmovi sa "Ć" u sebi nazovu svojim rođenim imenom. Čak i najobičniji pojmovi "kuće", "proleća", „paćenika", "praćke", i oni regularni glagoli svake proze, "doći", "proći", "moći", morali su se služiti sinonimima da bi uopšte bili iskazani. Izvesne oblasti našeg jednostavnog života bile su prinudno isključene kao teme. Pošto nije mogao da napiše "moćnik", "moć", politika je otpala iz njegovog sadržaja.

Zauzvrat, ne gubeći se više u širinu stvarnosti, mogao je dublje prodirati u ono nekoliko tema što su mu kvarenjem drugih slova preostajale. Jer, nešto kasnije, pokvarilo se na mašini i slovo "T". S njim su Bogu na istinu otišli svi infinitivi. Sa "Ž" i "Č" sam je sastrugao kvačice. S odricanjem od ovih slova, koji jeziku daju izvesnu montanjarsku grubost, književni govor mu je postao – pesma. Prinudna lakoničnost, sa svoje strane, obezbeđivala mu je – stvarnosnost. Tako je jedan kvar prokrčio novi put i učinio od njega književnog pronalazača epohe.

A onda je napravio omašku. Uveren da je "stil čovek", a ne mašina, popravio je mašinu, ostavljajući sebe u prvobitnom stanju. Nije se setio da svako pravilo ima izuzetke.

Ali takva je sudbina pronalazača!

A kakva onih koji Jevrejima predlažu da kao oslobodioca iz svog poslednjeg sužanjstva, slave Adolfa Hitlera.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU X deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU X deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

5.

METAKRITIKA

Kritika je prevashodno intelektualan i moralni čin. Delo to i ne mora uvek biti. Ili nije u neposrednom značenju reči, i u svim svojim vidovima. Formira ga mnoštvo oprečnih faktora, nesaglasnih uticaja, međusobno neprijateljskih namera. Njegovim stvaranjem vladaju zakoni, koji su isto tako malo poznati kao i opšti zakoni Geneze. Čak i najracionalnijom književnom tvorevinom hara slučaj. Satana, gde je plan – Bog...

Dobru kritiku formira isključivo odnos prema delu. Delo samo. Dobra kritika je, na taj način, neka vrsta suda što ga delo donosi o samom sebi.

            Svako mešanje bilo kakvih stranih elemenata između dela i njegovog kritičara, bez obzira ide li u prilog ili na štetu piscu – poput rđe korozivno deluje na osetljiv mehanizam slobodnog odnosa koji mora da vlada između onoga ko sudi  i onoga čemu se sudi...

(Dnevnik, 1965)

Ne znam kada i kako, profesionalizacijom književnog zanata ili deprofesionalizacijom kritičarskog, tek, ovako ili onako, utemeljio se običaj da pisci ne odgovaraju na kritike, čak i kada ih smatraju, ne samo neopravdanim ili neumesnim, već i nerazumnim, a ponekad i  o p a s n i m . Drži se nekako nedoličnim da tvorac uzima u zaštitu svoj  r a d , jer ga time, na mala vrata, hvali, čineći prekršaj protiv građanske etike koja samoljublje ne ubraja u vrline, premda, bar delimično, i sama na njemu počiva. Pisac, naime, nije trgovac alla minute, "na malo", da na književnoj pijaci, reklamira svoju robu. (Istini za volju, ako mu rđava kritika iz pera autoriteta u visokotiražnom listu onemogući prodaju jedne knjige i time dovede u pitanje štampanje iduće, pojavljuje se pisac, volens-nolens, u prinudnoj ulozi  b a n k r o t a . A stanje stečaja prevashodno je trgovačka kategorija, pa tako ispada da, sticajem trgovačkih načela koja vladaju u društvu, veza trgovine i umetnosti nije baš tako nedokaziva.) U ovom primeru, obrnuto, što je dopušteno volu – nije Zevsu. (Zevs je bio vrhovno božanstvo starih Grka, po Homeru „otac bogova i ljudi“. Rimljani su ga poštovali kao Jupitera. Quod licet Iovi, non licet bovi – latinska izreka: Nije sve za svakoga.

Pisci su se, dakle, odrekli prava na apelaciju, koju uživaju najokoreliji zločinci i u zemljama što baš nisu znamenite po besprekornosti pravnih procedura. Ima zemalja, u kojima je nemoguće dobiti advokata, kojeg ćete tek posle dužeg naprezanja moći da razlikujete od tužioca, ali se pravo žalbe na presudu nikome ne odriče. (Što se one najčešće ne uvažavaju, te mahom predstavljaju akademsko zadovoljstvo osuđenog, pojedinost je koja nas i ovom prilikom boli, ali ne staje u temu.)

Tako pisci. Za kritičare se, međutim, već ne bi moglo kazati da su preterano uzdržljivi kad su njihovi sudovi, njihova dela, u pitanje dovedena. Retko koji kritičar benevolentno prelazi preko osporavanja svog, ma i najbeznačajnijeg, zaključka. Osetljivost pojedinih ide tako daleko i duboko da se odazivaju i na inicijale, da uzimaju reč i kad nisu lično apostrofirani, nego se tek možda u nekom najopštijem kontekstu podrazumevaju, kad se neka tangenta s njima ili njihovim nazorima jedino u belinama između redova može nazreti. (Što je kritičar veći, manje je osetljiv na javna neslaganja. Kad uzima reč, pre svoj stav tumači, nego što ga brani. Manje govori, više razgovara. Najveći su kadri svoje ocene i da povuku kad im se podnesu jaki razlozi, mada, ako bi mi na prepad zaiskali neki primer, nijednog ne bih umeo da se setim.)

Ne vidim u tome ničeg rđavog. U stvarima bitnih načela, nema mesta kompromisima. Kad posredi nisu trivijalnosti, od važnosti jedino za sujetu, spremnost na polemiku ili razmenu mišljenja, već prema temi i partneru, pa i oštre reči, ako ih ozbiljnost spora zaslužuje, vitalno je svojstvo čoveka javnosti, neotuđiva građanska dužnost u svakom demokratskom društvu.

TAMO GDE LOZE PLAČU IX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU IX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

4.

ČARŠIJSKI SAFARI

Nekoliko naših najboljih i najuglednijih trećerazrednih pisaca su odlučili da, u ime najboljih i najviših ciljeva, skinu s tankog vrata ove književnosti jednog pisca, koji nije imao sreću ni pameti da se uklopi u njihovu sliku sveta u kome bi bilo prijatno živeti...

(Dnevnik, 1973)

Postoje dve vrste lova na visoku divljač.

U prvoj su šanse pravedno, u najmanju ruku s p o r t s k i raspoređene između lovca i životinje, gonitelja i gonjenog. (Premda je, istini za volju, ishod mahom isti. Razlika je jedino u vremenu lova. A ona, za životinju, koja tokom lova ipak kako-tako živi, nije beznačajna.) Iskustvo lovca uravnotežava se instinktom životinje. Snaga, okretnost, podmuklost zveri – lukavstvom i oružjem lovca. Divljač bolje poznaje prašumu, ali lovac brže uči a njegova potreba da ubija, bar za neko vreme, uspešno je parirana neodoljivom potrebom divljači da živi.

Ali ima i druga vrsta lova. U njemu je lovac naoružan dalekometnim snajperom, sedi na leđima slona, preko radija se obaveštava o kretanju divljači, a praćen je vojskom hajkača i čoporom pasa-tragača. Šanse divljači ovde su – nikakve.

Divlja borba za opstanak, u najstrožijem Darvinovom smislu, hara umetničkim krugovima svakog doba i svakog društva.

(Charles Robert Darwin (1809–1882), engleski naučnik, tvorac teorije o postanku po kojoj su se sve vrste razvile od jednog zajedničkog pretka i publikovao dokaze za to. Njegova teorija bila je usvojena od strane naučne javnosti još za njegovog života, ali je tek 1930-ih do 1950-ih bio opšte priznat. publikovao dokaze za to. Njegova teorija bila je usvojena od strane naučne javnosti još za njegovog života, ali je tek 1930-ih do 1950-ih bio opšte priznat. Glavna dela: Postanak vrsta i Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta.)

Njegova teorija bila je usvojena od strane naučne javnosti još za njegovog života, ali je tek 1930-ih do 1950-ih bio opšte priznat. Umetnički svet, u načelu posvećen čoveku, koji ne zvuči baš uvek tako gordo – ili ne bar svaki – prašuma je, u kojoj nadživljavaju prilagođeniji, izdržljiviji, bezobrazniji, svirepiji i podmukliji; prašuma taštine, u kojoj je nemoralno jedino – neuspeh.

Prirodna prašuma je zdravija od naše. Životinja se bori da preživi, mi da nadvladamo.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU VIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

3.

BRUCKNER, WAGNER I PRIVATAN POSED U UMETNOSTI

Anton Bruckner (1824–1896), austrijski kompozitor, poznat po svojim simfonijama i misama, harmoničnog jezika, kompleksne polifonije i znatne dužine. Brucknerove kompozicije su definisale savremeni muzički radikalizam zbog svoje disonance, modulacija i lutajuće harmonije.

Wilhelm Richard Wagner (1813 –1883), nemački kompozitor, dirigent, pozorišni reditelj i esejista; najčuveniji po svojim operama za koje je pisao i muziku i libretto. Glavna dela: Holanđanin lutalica, Tanhojzer, Loengrin, Tristan i Izolda i dr.

Intrige Shakespeareovih drama s reda su preuzete. (William Shakespeare (1564–1616), engleski pesnik i dramski pisac. Napisao je 38 drame i 154 soneta. Njegove drame su prevedene na sve žive jezike. Glavna dela: Hamlet, Kralj Lir, Magbet i dr. )

Priča o danskom kraljeviću Hamletu može se naći u legendama sabranim u Gesta Danorum Saxo Grammaticusa. (Saxo Grammaticus (1150–1220), danski istoričar i glavni savetnik danskog Valdemara I. Prvi pisac kompletne istorije Danske koja je ujedno i istorija Estonije i Livonije i donekle Skandinavije.) Pretpostavlja se da je pisac do nje došao posredstvom novele Matteo Bandelloa, objavljene godine 1570. u V knjizi Historie tragiques od François de Belleforesta.

(Matteo Bandello (1480–1562), italijanski kaluđer i pisac priča koje pripadaju istom žanru kao i Boccacciov Dekameron.

François de Belleforest (1530–1583), francuski pisac, pesnik i prevodilac. )

Priča "Mera za meru" je iz treće ruke. Uzeta je od Georgea Whetstonea, koji je zaplet i sâm pozajmio iz "Hecatommithi" od Giraldi Cinthio, od godine 1565.

(George Whetstone (1544–1587), engleski književnik i pisac drama.

Giovanni Battista Giraldi (1504–1573), italijanski književnik i pesnik čiji je nadimak bio Cinthio. I on je pisao u žanru Dekamerona.)

Renesansa je doba solidarnog vlasništva onoga što književni maloposednici vole da dele na "naša i tuđa duhovna blaga" (mada su im, zapravo, i jedna i druga intimno podjednako strana).

S usponom Trećeg staleža, industrijskom revolucijom i kodifikacijom građansko-svojinskih odnosa na području kulture, dižu se oko tvorevina duha bedemi od tvrdog tesanika žudnje za ekskluzivnim posedovanjem, zamalterisanog nacionalnom arogancijom i hipokrizijom takozvanih "dobrih običaja".

S kraja XIX veka slika je obespokojavajuća.

Bruckner je III simfoniju, pisanu 1872/1873, ali izvedenu pod njegovom palicom u Beču tek 1877, pokazao Wagneru, čiji je duhovni učenik bio. Wagnera je rukopis Brucknerov oduševio, premda u simfoniji nije bilo samo upadljivih asocijacija na raskošnu dramatičnost Wagnerove muzike i revolucionarni duh vagnerijanstva, već i citata iz majstorovih dela. Bruckner je citirao učitelja iz poštovanja. Učitelj je taj gest s poštovanjem primio. Na premijeri, međutim, ti se citati nisu čuli. Bruckner ih je odstranio na nagovor svojih učenika, po svoj prilici Shalka, koji je pripadao jednom drugom svetu – dobu procentnog računa, patentno-autorskih prava i krunisanja privatnog vlasništva za vrhovno pokretačko načelo evropske civilizacije ...

(Dnevnik, 1978)

Žalosna priča o federalizaciji kulture ovde se ne završava. U naše vreme ona svoj sitnosopstvenički orgazam, svoju komičnu rampu, ima u zaglavlju romana The Young Lions Irwin Shawa. (Irwin Shaw (1913– 984), američki pisac drama i scenarija, romana i kratkih priča. )Tamo, ispod posvete supruzi piše: "The words 'Oh! What a beautiful mornin' which appear on page 342, copyright by Chappel & Co, are reproduced by permission of the copyright owner." Čime hoće, ukratko, da se kaže kako je citirana pesma "Oh, kakvo divno jutro!" preuzeta s izričitim, juridički ispravno formulisanim i od zakona ozvaničenim dopuštenjem ponosnog vlasnika autorskih prava. Ako sad mislite da je ta pesma zaista u celini citirana – premda bi i onda ceo postupak bio groteskan – varate se. Na 342. strani doslovno piše: 'Oh, what a beautiful mornin' sang an American voice near the piano 'Oh, what a beautiful day! I got a beautiful feeling', Everything's goin' my way!" ("Oh, kakvo divno jutro – peva američki glas blizu klavira – Oh, kakav divan dan! Osećam da će sve teći kako želim!") Ovaj poetski dragulj, koji je u svoje vreme, bez ikakve autorizacije, pevao bezmalo svaki Amerikanac, pisac je platio tekstom dužim nego što je pozajmljeni stih, uz čitavu pravnu proceduru, koja ovakve poslove prati.

Ali jednog dana će i ta autorizacija iz romana Mladi lavovi, to zaglavlje manijakalnog egocentrizma, zajedno s mnogim drugim "zaglavljima" našeg računskog i račundžijskog sveta, rasutim poput moribundskih mrlja po našim knjigama, novinama, aktima i sama postati prvorazredni dokument i, kao takav, prirodna hrana svakoj književnosti koja bude htela da otkrije, opiše, i razume naravi, običaje i shvatanja XX veka.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU VII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU VII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

2.

AUTOCENZURA – RAK KNJIŽEVNOSTI

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virulentno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Budući da je taj odnos jednostran, neravnopravan, jer se ne zasniva na razmeni iskustava, istina, priznanja, obaveštenja, osećanja i ideja sa čitaocem – ako je posredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni književnosti; u tom se ortakluku jedino pisac "razotkriva i svlači", jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg znanja i interesa.

Stid i strah, agens movens autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo "javno svlačenje i razgolićavanje" svodi na pristojne, dopuštene, bezopasne mere, bez obzira da li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje... Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život...

(Dnevnik, 1974)

 

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta li će reći moja majka kad ovo pročita? Šta će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći svet?

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovome što sam napisao reći ovaj ili onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?

I koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?

U samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je ostalo, dovoljno me izražava.

Ostavljajući po strani vrednosti odgovora, nikad nije važnije koliko se od nečega izražava od toga kako se to čini – vratimo se infaustnom toku što ga infekcija samocenzurisanja uzima pošto se ispolji, na nesreću, s početka gotovo uvek kao benigna.

Ustupak koji smo učinili, iz stida pred nekim, ili iz straha od nečega, pokazuje se najčešće kao pametan i profitabilan. U svetlu neprijatnog iskustva onih što su ga odbili, postaje on još privlačniji. Pogotovu što za prirodu i obim ustupka znamo samo mi. I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati.

Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.

Kad taj "drugi put" dođe, i ponovo nam se ukaže prilika da ispišemo sve što smo u prvom pokušaju iz obzira, straha ili stida propustili, sa čuđenjem, ali ne i bez izvesnog olakšanja, primećujemo da je naša potreba za "sopstvenom istinom" još uvek u velikoj disproporciji s izgledima da se ona dobro shvati. Sa žaljenjem odustajemo, nadajući se da ćemo idućeg navrata biti srećnije ruke.

Idućeg navrata, međutim, s još većim olakšanjem, opažamo da, premda su se ometajuće spoljne okolnosti promenile u korist naše potrebe za istinom, promenila se takođe i naša potreba u korist spoljnih okolnosti. Nejasnost ove situacije propušta mimo pera i ovu priliku, čekajući bolju, koja nas neće ostavljati nesigurnim u pogledu toga šta zapravo mislimo.

Takva prilika, na žalost, nikad ne dolazi. U stvari, dođe, samo je mi više ne prepoznajemo. Ne osećamo savršeno nikakvu potrebu da saopštavamo svetu nešto što će nas dovoditi u nepriliku. Izgovori nisu od značaja. Budite uvereni da su oni uvek dobri. A svet je tako pun tema, da se zbilja samo magarac mora uhvatiti baš one najgore.

U toj pretposlednjoj fazi metastaze, mi još imamo mišljenja koja bi nas mogla dovesti u nepriliku, pa se ponekad događa da se osećamo kao – prevaranti. Moram reći da je to prilično neugodno osećanje. Za njegovo lečenje nema recepta. A ni nužan nije. Lek se obrazuje u nama. Sâm po sebi. Poput belih duševnih krvnih zrnaca. Nepodobne misli se opkoljavaju, tiho žderu i najposle nestaju. Kad iduća prilika za otvorenost naiđe, mi više i nemamo misli kojih bismo se bojali.

Metastaza književne, i ne samo književne, autocenzure je potpuna. Povukla se u tamu podsvesti, odakle komanduje svim našim budućim povlačenjima i uzmicanjima, ostavljajući inteligenciji da se za razloge postara i da među njima nađe najčistije i najnesebičnije.

Javnost će, što se nas tiče, od sada uvek biti sita, ali nam, bojim se, neće ostati nijedna književna koza.

Samo prljavi ulari.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU VI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU VI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

O PROFESIONALNOJ ODGOVORNOSTI

Profesionalna odgovornost sudskog dželata, sastoji se u tome da osuđenika što brže i što stručnije ubije. To, međutim, ne znači obavezno da je osuđenikov branitelj bio profesionalno nesavestan. Branitelj je mogao savršeno da ispuni svoju profesionalnu obavezu, pa da njegov klijent ipak bude smaknut. To znači da profesionalna odgovornost sa kojom se izvodi neka operacija ne mora da stoji u proporcionalnom odnosu sa njenim krajnjim ishodom.

Profesionalno odgovoran pisac može da napiše rđavu knjigu; profesionalno neodgovoran napisaće je gore nego što može. Odgovornost radnika u fabrici cipela ogleda se u stepenu podudarnosti proizvedene cipele i modela, ali stvarna vrednost cipele ne zavisi od njihove profesionalne savesti, već od onoga ko im propisuje model, materijal i norme obrade. Ukoliko njihov zajednički rezultat bude bliži zamišljenom modelu, utoliko će taj rad ukazivati na zamašnije prisustvo profesionalne odgovornosti, pri čemu neće biti ni od kakve važnosti kakva je ta cipela "po sebi".

Već kod individualne proizvodnje zapažamo jednu dodatnu odgovornost kojom se profesionalna graniči sa personalnom. I ovde je kao u prethodnom slučaju reč o unapred propisanom modelu – samo se on javlja kao zahtev naručioca – ali se obućar prema njemu više ne ponaša pasivno –profesionalno; on prema modelu ima lični stav i može da ga i izrazi i primeni; ponaša se, dakle, aktivno – profesionalno.

On se može ponašati na više načina i pri svakom ispoljiti jedan vid profesionalne odgovornosti: a) može porudžbinu da ne primi – čime će već ispoljiti sposobnost za personalnu odgovornost; b) može da je primi i profesionalno korektno izvrši; c) može da se nje uopšte ne drži – mada onda nema mnogo izgleda da te cipele proda toj mušteriji; i d) može da pribegne kompromisu: uglavnom ispunjavajući porudžbinu, može da u model unese izvesne izmene koje će zadovoljiti višu vrstu njegove profesionalne savesti – čime će manifestovati jedan prilično dvosmislen profesionalni moral, svojstven mnogim umetnicima. (Primedba B. P.: Kad sam jednom zamolio majstora "Lera" da mi napravi cipele sa četvrtastom kapnom umesto špicaste, on se nije otvoreno usprotivio, ali sam dobio polukružnu kapnu kao kompromis – rađen sa očiglednom odvratnošću – između mog zahteva (modela) i njegovog "ideala najbolje moguće cipele" (njegovog modela).

Kad je obućar više ispunio načela profesionalne odgovornosti: kad je cipele načinio strogo prema porudžbini, ili kada ih je preobrazio prema svojoj viziji dobre cipele? Ako kažemo da je to u drugom slučaju, otkuda znamo da je proizvođačeva predstava dobre cipele vrednija od predstave koju ima potrošač, osobito ako se ima u vidu da će je nositi ovaj drugi? A ako kažemo da je to u prvom slučaju, zar time ne priznajemo da se profesionalna odgovornost ne sastoji u tome da – u granicama svojih sposobnosti – napravi najbolju moguću cipelu, nego onu koja se želi, ma kakva da je.

O PERSONALNOJ ODGOVORNOSTI

U istoj meri u kojoj se, u primeru obućara, profesionalna i personalna odgovornost prožimaju i uslovljavaju, onemogućujući definitivno razgraničenje, one se mešaju u umetnosti. Ovu poslednju usvojio je N. N. nedavno kao modus vivendi. U tome mu je pomoglo za pisca veoma neprijatno saznanje koje se ticalo one njegove prve, neobjavljene, "autobiografske" knjige. Ukratko, moj prijatelj je sa zaprepašćenjem razbuđenog mesečara otkrio da su uzvišene, opštečovečanske ali istovremeno politički strogo kontrolisane ideje koje su nadahnjivale njegovo prozno prvorođenče bile običan izgovor. Baš tako, izgovor. One su bile bogato inkrustriran paravan – sličan onima što skrivaju mesta nužna ali nedostojna pažnje – koji je čak i od njega samog tako dugo, kroz godine, prikrivao stvarne uzroke iz kojih je ta knjiga bila kakva je bila. A oni su bili u njemu. Ma kakva "nezavisna, objektivna, opštečovečanska ideja"! Istomštogođ i svekoješta! – što bi kazao Krleža.

Pravi i autentični motivi iz kojih je, uprkos svoje "nezavisne, objektivne, opštečovečanske ideje" izopačio stvarnost, ležale su duboko u njemu: u nemoći pred "novom realnosti" koju je za njega i njegovu klasu donela Revolucija, u ličnom nesrećnom iskustvu koje je počev od 1941. godine bilo u vapijućem neskladu sa iskustvima ranog detinjstva, u odsustvu svake perspektive, u potpunom poremećaju dotada važećih konvencija, standarda i kriterijuma, u njegovim strastima, naklonostima i mržnjama, u predrasudama i neprimenljivim istinama, u otrovnim isparenjima sredine koja se raspadala i odbojnim mirisima one koja se rađala, u jednu reč – u eksplozivnom spoju svega što je od svesnog do nesvesnog sačinjavalo njegovu ličnost.

Personalna odgovornost nije ništa drugo do kritička odgovornost prema svemu tome, svemu "što smo zapravo mi", ali viđeni iz neke spoljne perspektive. Ona se može, bar u njegovom – N. N.-ovom slučaju – zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.

Bio sam radoznao kako doživljava tu odgovornost. Evo kako je moj prijatelj to stanje opisao: dok piše, osećanje odgovornosti se javlja samo kao težnja savršenstvu – njemu dostupnom, dabome – čime podrazumeva maksimalan sklad između njega i rukopisa u sadržini (personalna odgovornost), i maksimalan izraz tog sklada u formi (profesionalna odgovornost). Odgovornostima o kojima je u ovim razmatranjima bilo reči, one koje podrazumevaju nešto čemu bi izvan nas dugovali, javljaju se kod njega samo post festum, pošto je rukopis objavljen.

Veruje da su ta osećanja recidivi predrasuda i da će ih se jednom sasvim osloboditi. (U to nimalo nisam siguran!) Oni se javljaju u raznovrsnim oblicima, ali uvek imaju neprijatnu formu neke izneverene obaveze: jednom je to bojazan da ne bude pogrešno shvaćen, drugi put strepnja pred izvesnim značenjima dela kojih pri pisanju nije bio svestan, a koja su u otvorenoj koliziji sa njegovom ličnošću (a da li su ako već postoje?), treći put je to pogubno osećanje uzaludnosti. Međutim, svi ti regresivni oblici osećanja odgovornosti slede delo, dok su mu ranije prethodili i tako proizvodili hibride.

ODGOVORNOST KAO PROCES

Pre nego što pređem na zaključak, sažeo bih istorijat naših shvatanja u jednu skalu, duž koje smo se sva trojica kretala u traganju za suštinom naše odgovornosti:

1. Tačka najviše odgovornosti – pozvanost, misionarstvo. Pisac smatra sebe instrumentom (izabranikom) više sile (ideje, Boga), pa svoje postupke (i knjige dakako) smešta van domašaja običnih ljudskih kriterijuma. Sledeći drevnu prirodu umetnosti, u direktnoj je sprezi sa "bogovima". U istoriji, više nego u umetnosti, ova se najviša odgovornost često preobraća u potpunu neodgovornost.
2. Tačka ograničene odgovornosti – pisac se odriče dela suvereniteta u ime nekog višeg načela, zadržavajući kritički odnos prema onome što ispoveda.
3. Tačka personalne odgovornosti – pisac smatra da realno može da odgovara samo pred sobom, i da su već u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
4. Tačka profesionalne odgovornosti – pisac smatra da je dovoljno ako piše najbolje što može.
5. Nulta tačka odgovornosti – pisac odbija svaku odgovornost.

Pošto sam se tokom godina prošetao duž ove skale, i svaki put sa podjednakim ubeđenjem branio uvek drugo stanovište, izgubio sam pravo da branim ono koje danas zauzimam. Ostaje mi samo da ga ubeležim tamo negde na sredokraći tačke 2. i 3.

Uzimajući to u obzir, izgleda da je svaki odgovor na pitanje pred kim je pisac odgovoran, samo privremeni modus vivendi, radni preduslov, okolnost podložna promenama. Svest o odgovornosti ne javlja se, izgleda, kao fiksirano stanje, već kao permanentan proces u kome se kataliziraju naši pogledi na svet. Možda je, doista, potreba za nekom odgovornošću konstantna, možda je ona kao težnja i žudnja za smislom, svrhom, celishodnošću, opravdanjem, Bogom – kako nam drago – urođena, izvesno je da se ono prema čemu se ona ispoljava menja. Sreća je, pri tom, da zahvaljujući ko zna kakvom uravnotežavajućem mehanizmu, opšti efekti umetnosti od tih mena ne trpe naročitu štetu. Meni ovo ne izgleda preterano protivrečno, zar ne? Tim pre što ne jemčim da ću i sutra deliti isto mišljenje.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU V deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU V deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

... ILI JE ODGOVORAN ONOME KOME SE OBRAĆA?

Kasnije smo N. N. i ja svoje stavove u više navrata modifikovali, neke sasvim napustili, a druge prihvatali. Samo je Isidor, zahvaljujući veri, dugo ostao postojan. Klasične "velike" teme ustupile su mesto modernim i "malim", a uzvišeno neodređene reči, pitijske formule kao što su "svrha", "teza", "ideal", "moralno", "pozvanje", "savest" behu zamenjene skromnijim, no ne manje neodređenim pojmovima "šifre", "jezika", "višeizvesnosti", "modela", "komunikacije", "otuđenja od dela" i "otuđenje dela". Pitanje više nije glasilo pred kim je pisac odgovoran, nego da li je pisac odgovoran onome u čije ime se obraća ili onome kome se obraća? Težište se prenelo na konsumente.

Prilazak stroja naših reči čitaocu ličio nam je na beznadežan juriš na nevidljivog neprijatelja koji čeka ušančen iza grudobrana sopstvenih uverenja, osećanja ideje i iskustava. Reči na koje smo toliko polagali izgledale su nam sad kao očerupane ptice koje su izgubile orijentaciju i koje će, usled vlastite nemoći, umreti na zimi nerazumevanja. Došli smo do obeshrabrujućeg ubeđenja da je dejstvo umetnosti nemoguće predvideti i da se ono izopačuje i vremenom i prostorom. U ograničenom obimu to je moguće samo u ekskluzivnim populacijama (sekte, ezoterični kružoci, tajna udruženja) tamo gde su reči – šifre sa unapred i strogo utvrđenim značenjima, a neki opšti ciljevi što ih one treba da postignu unapred striktno definisani. (Primedba B. P.: Narkomani i njihova poezija.) Pa i tamo, kad dođe do raslojavanja i umnožavanja značenja reči, efekti se menjaju iako su kanonske reči–izazivači ostale iste. Sudbine starih tekstova išle su u prilog našim sumnjama.

Zatim, možete li predvideti prediskustvo, ubeđenja, dispozicije, obrazovanje, odgoj vaših čitalaca? Sve ono što ih čini ličnošću? Možete li suvereno savladati višeznačnost sopstvenog jezika, fleksibilitet – ono što se inače smatra njegovom vrlinom, njegovu ubogu ograničenost zbog koje su poneke slike "rečitije" od mnogih knjiga? Ako se ovome doda nemogućnost da se izrazi ono što se htelo onako kako se htelo, i nemogućnost da se uistini zna šta se htelo – uviđa se da je delo davno pre nego što je stiglo do onoga kome je namenjeno – bogalj. Ostatak posla obaviće onaj kome ste ga namenili.

DELO KAO MONOLOG (SOLOKVIJ) ILI KAO DIJALOG?

Delo je monolog – složili smo se N. N. i ja. Isidor je u njemu još uvek video dijalog. (Obratite pažnju: ranije smo ga sva trojica smatrali dijalogom i bez te osobine proglašavali besmislenim!) Delo je predodređeno da bude monolog – tvrdili smo – a time što je postalo javno, ono je nepripremljeno dovedeno u položaj da za "nešto odgovara", "nečemu služi", "izvan sebe ostvaruje neku svrhu". Kao da smo stvorenje bez čula gurnuli među ljude, pa zahtevamo ne samo da nam bude od koristi, već i da bude odgovorno za svoje ponašanje i njegove posledice. Na pitanje: "zašto pišemo?" više nismo odgovarali da to činimo da bismo opisivali, objašnjavali, otkrivali, čak ni da bismo se izrazili, ostvarili, ispunili, a pogotovu ne da bismo delovali ili menjali – sad smo pisali da bismo "se shvatili". Stvar nije bila u tome da sebe objasnimo drugima, već da sebe objasnimo sebi.

ISIDOROVA TIPOLOGIJA ODGOVORNOSTI (IZ BELEŽNICE)

Otkriće da smo, ipak, uprostili problem, najbolje je izrazio Isidor kad je rekao: "Odgovornost pisca tretirali smo kao jednospratnu građevinu, a ona je građevina višespratna, građevina čiji spratovi nisu iste vrednosti, pa ni cena kojom se plaćaju ne može biti ista." To mi pruža priliku da iskoristim "skicu za jednu tipologiju odgovornosti" koju sam otkrio u njegovoj zaostavštini i koja datira iz 1957. god. To što se odnosi više na pisce nego na graditelje, tumačim okolnošću da u to vreme Isidor još nije počeo rad na svom životnom delu – Spomeniku revoluciji, pa mu se problem odgovornosti još nije javio u njegovoj razornoj formi. Prepisujem je bez izmena:

Duhovna odgovornost – pred Bogom. (Primedba B. P.: Isidor je ne obrazlaže, za njega je, razumljivo, ona aksiomatična.)

Moralna – pred Istinom. Bog = istina. Opštije značenje definiše je kao apsolutnu iskrenost.

Humanistička – duhovna odgovornost u akciji. Inspirisana je ljubavlju. Bog = ljubav.

Filosofska – pred sistemom misaonih načela koja se ispovedaju iz ubeđenja. Vrednost zavisi od vrednosti sistema. Niži oblik = ideološki. Najniži = stranački.

Ideološka – prema organizovanoj zajednici mišljenja i delovanja. Stranačka joj ne mora biti sinonim. Vojnički karakter.

Pedagoška – odgovornost umetnosti kao Dijaloga.

Personalna – pred sobom kao ličnošću koja teži da se izrazi u svom totalitetu.

Profesionalna – “Što činiš čini najsavesnije što možeš”.

Nacionalna – pred nacijom (rasom). Naročito se ispoljava u trenucima nacionalne ugroženosti i nacionalne ekspanzije.

Klasna – pred klasom. Kod pisaca komunista trebalo bi da se poklapa sa odgovornošću pred klasnom ideologijom i klasnom partijom kao 'nosiocem njenih istorijskih interesa'. Ali, u čemu bi, u okvirima profesije, trebala i mogla da se ispolji klasna odgovornost arhitekte-buržuja u zemlji u kojoj je njegova klasa razvlašćena i eksproprisana...

Zadržaću se na odgovornostima koje na Isidorovoj rang listi nose imena. Profesionalne i Personalne, u prvom redu, stoga što im se, pošto je napustio ekstremno ideološko stanovište, N. N. u poslednje vreme priklonio. Dodajem da sam u međuvremenu neka od njegovih napuštenih gledišta usvojio – ja. To samo pokazuje sa koliko rezerve valja primiti teorijska rasmatranja kada im se odaju pisci, svesni prolaznosti svih ubeđenja.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU IV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU IV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

ZAŠTO SE POSTAVLJA U TAKVOM OBLIKU? 

ISIDOR: Oblik pitanja proizilazi iz opšte krize duhova, čiji je uzrok u gubljenju Boga.  (Primedba B. P.: Isidor je bio iskreno i duboko religiozan. Bio je borben, kao svi konvertiti. Ni njegove "Beležnice", ni njegovo samoubistvo, nisu izmenili ovo moje mišljenje.)

 Sve ima svoj smisao, sve ište svoj smisao. (Knjiga je u prvom redu etički, a tek zatim estetički čin. Građevina, spomenik, slika ili kompozicija, takođe.) Ako bi se usvojio nihilizam Koheleta, i zaista poverovalo da ništa nema smisla, i da je sve taština, taština nad taštinama, moralo bi se – prestati zidati, dakle, moralo bi se – prestati živeti. (Eklesiast je knjiga jevrejske Biblije. Glavni govornik u toj knjizi se zove Kohelet, a predstavlja se kao sin Davidov i kralj Jerusalima. Delo se sastoji od ličnih ili autobiografskih delova u vidu aforizama i maksima u vezi sa životom.)

Traganje za smislom je traganje za opravdanjem kamuflirano potrebom za odgovornošću, koje potiče iz same suštine postojanja. Odgovornosti, međutim, nema bez kriterijuma. A njih nema bez jedne stalne određene sile; odgovornim se može biti samo prema nečemu što je "stalno". Mi to svakako nismo. Koliko smo se puta. od kako se poznajemo, promenili? Ni ograničene misije, ni prolazne doktrine, ni neodređeni humanizam ne zadovoljavaju našu potrebu za svrhom, jer nas neprestano izlažu razočarenjima. "Stalnost" može biti samo Bog. Prema tome, težnja za odgovornošću je težnja za Bogom. Pisac, kao uostalom i svaki čovek, može da bude odgovoran samo pred Bogom.

N. N.: Nema nameru da polemiše sa Isidorovim religioznim osećanjima, sa osećanjima se, uostalom, ne polemiše. Smatra da se ovde radi o dva nivoa, o dva stupnja odgovornosti. Prvi, niži, zajednički je svim umetnicima, i označava se merom u kojoj su uspeli da se izraze. Vrednost ovog nivoa zavisi ne samo od talenta već i od njihove profesionalne savesti. Druga odgovornost – a o njoj je reč – piscu je naturena; strožije kazano: kao socijalno biće on je na nju prisiljen.

Pisac mora da je prihvati, jer bi bez nje i njemu samom njegov rad izgledao besmislen. (Isidor, tako, ima pravo kad o "težnji ka odgovornosti" govori kao o "težnji ka svrsi".) I bio bi, neosporno. Pitanje "Pred kim je odgovoran?" piscu pokatkad smeta, ali njegovom pozivu – laska. Svako delo je dijalog, a svaki dijalog je, samim tim što je obraćanje, i pokušaj obraćenja. Ozbiljno pitanje jedino je: u ime čega se ono vrši? On lično, u ideji (svojoj, razume se) vidi jedino dostojan objekt one krajnje i ljudske i umetničke odgovornosti.

    Što se mene tiče, odbijao sam da priznam neku presudnu razliku između "božanski-shvaćene ideje" i "ideološki shvaćenog boga".

Ograničio sam se na konstataciju da je piscima, po svemu sudeći, nedovoljno da budu odgovorni sebi (svojoj savesti), čak ni ako to "što su oni" po definiciji uključuje i sve što su po opredeljenju. (Primedba B. P.: Biti "odgovoran svojoj savesti" još ne znači ništa. To počinje nešto da znači ako raspolažemo tegovima za njeno merenje. A pisci nam te tegove ne daju svojim delima, već svojim životima. Njihovi nas životi, međutim, ovde ne zanimaju. Zanimaju nas njihove knjige.)

Kao da odgovarati pred sobom znači biti neodgovoran!  Ako je tako, onda ono što nam treba nije smisao, nego zaštita. Ili: smisao kao zaštita. Isidor je svoj štit našao u veri. N. N. ga je imao u ideji. (Ja, budući da nisam verovao ni u jedno ni u drugo, a ponajmanje u sebe kao zamenu, nisam imao ništa da me zaštićuje.) Oni prihvataju da u većoj ili manjoj meri budu instrumenti. A pitanje: "Pred kim su odgovorni?" – pitanje čiji je oblik savršeno podudaran sa njihovim načinom razmišljanja – stavlja ih u zavisan položaj oruđa, ropski položaj alatke, koja, pošto nečemu služi, tome mora i odgovarati, tome i račun polagati.

DA LI JE PISAC ODGOVORAN ONOME U ČIJE SE IME OBRAĆA?...

Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici (zamenimo ove pojmove bilo kojim – promeniti se neće ništa), što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral, samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru. (Primedba B. P.: Čak i političari koji su se odrekli zahteva da umetnost bude propaganda njihovih neposrednih ciljeva, zamišljaju da će ona – zahvaljujući svojoj imanentno humanoj prirodi – propagirati one "opšte i idealne ciljeve" koji im se prikazuju i kao njihovi ciljevi, da će im, dakle, ipak služiti. Otuda opšta omraza prema tzv. apstraktnoj umetnosti)

Čak i ona sama svoja je sopstvena građa. Kako onda da ono "kome se služi" bude u službi "onoga što služi"? To može da bude samo u onom smislu u kome mrtva priroda služi slikaru kao model, kao i slikar mrtvoj prirodi da je naslika.

Odgovornost jednog pisca-komuniste meri se stepenom u kome izražava svoju ideologiju uzetu, dabome, u njenom širem vidu uz uključenje ljudskog faktora. (Primedba B.P.: Time se ne vrši diskriminacija dela stvorenih na ovim načelima. Neka od njih su u samom vrhu ljudske misli. Pitanje je samo da li ih je tamo popeo "faktor službe" ili "lični faktor"?) Jedan katolički pisac čini to isto, samo u odnosu na svoju veru. Njihova odgovornost zavisi od vrednosti dela koje zastupaju, pa sa "stanovišta odgovornosti" možemo da upoređujemo samo te ideje. (Primedba B.P.: Time se ne vrši diskriminacija dela stvorenih na ovim načelima. Neka od njih su u samom vrhu ljudske misli. Pitanje je samo da li ih je tamo popeo "faktor službe" ili "lični faktor"?)

Njihovi su se umetnički protagonisti dobrovoljno odrekli jednog dela svog suvereniteta da bi ga preneli na njegov viši ali anoniman oblik. Kako govoriti o osobnoj odgovornosti pisca ako se on de facto te osobne odgovornosti odriče? Kad jednu opštu odgovornost prisvaja kao svoju, a svoju podmeće pod opštu? U ekstremnim oblicima, ovako otuđena odgovornost postaje vojnička, a u najekstremnijim i nehumana.

(Primedba B. P.: Osnovno značenje koje sam imao u vidu pri pisanju Ikarovog pada (Stvaranje,11-12, od 1967) bio je upravo svirep efekat ekstremnog prožimanja umetnosti svrhom koja je izvan nje same. Nema sumnje, Ikar Gubelkijan je bio najveći klizač na ledu svog doba, ali samo dotle dok, u ime cilja koji je smatrao višim, višim čak i od svoje umetnosti (u osnovi njegovog angažmana stajala je, u stvari, žudnja da osveti smrt roditelja), nije u svoje revije uneo i jednu spoljnu svrhu: sredstvima umetnosti pokušao je da prikaže Uspon, Pad i ponovni Uspon svog Naroda, ali i da se u tom Usponu angažuje. Doživeo je sraman poraz, koji ga je doveo do izopačenja umetnosti. Pri obnovljenom pokušaju, poraz se ponavlja. Sada je praćen i kaznom! On lomi kičmu, ali i u koritu od gipsa nastavlja da uvežbava svoj Ikarov Let; u mislima, naravno, jer udove više ne može da pokreće. On, Ikar, pobeđen, pobeđena je i umetnost.)

Srećom, postoji i onaj spasonosni, nepredvidljivi, prometejski ljudski faktor. Kad se takav pisac prene iz zagušljive tamnice ekstrema, ako se ne ubije kao očajnik, ili ne bude ubijen kao jeretik, dobija priliku da "misionarski oblik služenja ideji" zameni "kritičkim oblikom" i da se tako približi onom možda jedinom zajedničkom imenitelju koji kroz stoleća veže Aristofana i Solženjicina i Camusa.

(Aristofan (oko 450–385. pre n.e.), starogrčki pisac komedija snažnog satiričnog duha i fine pesničke osećajnosti. Glavna dela: Vitezovi, Ose, Oblaci, Žene u narodnoj skupštini, Žabe i dr.

Aleksandar Solženjicin (1918–2008), ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Glavna dela: Jedan dan Ivana Denisoviča, Odeljenje za rak, U prvom krugu, Arhipelag Gulag i dr. Jedno vreme živeo u SAD, ali se na kraju vratio u Rusiju.

Albert Camus (1913–1960) francuski pisac, egzistencijalist.  Dobio je Nobelovu nagradu. Dela: Stranac, Kuga i dr. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU III deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU III deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

ZAŠTO SE POSTAVLJA PITANJE ODGOVORNOSTI?

Spor nas je doveo do toga da se upitamo: Zašto se pitanje o piščevoj odgovornosti uopšte postavlja? I da li bi ono imalo isto značenje da je postavljeno bilo kome umetniku koji ne operiše rečima?

Rizikujući da simplificiram (uostalom, svako je razmišljanje simplifikacija), umesto umetnika za primer biram državnika. Državnik je, nesumnjivo, odgovoran najpre svom društvu, ali on je istovremeno odgovoran i budućem. Najčešće što ga nije stvorio onakvim kakvo bi ono htelo da bude. A otkuda naš neupućeni državnik može da zna šta će ono hteti kroz sto godina? U najboljem slučaju, uz pomoć sumnjive naučne aparature i nešto prigodne intuicije (koja više opravdava njegovu današnju politiku nego što predviđa njene sutrašnje posledice), on to može samo da pretpostavi. Politika, pa sa njom i istorija, grade se, dakle, na pretpostavkama.

(Primedba B. P.: Ako pretpostavka omane – tu je sila da je potkrepi.)

(A može li književnost to da čini?) Stoga je revalorizacija istorijskih veličina praktičan posao kojeg se, bez mnogo obzira, prihvata svaka generacija da bi ih prilagodila svojim aktuelnim potrebama. Istoriografiji se ostavlja Heraklov Rad da ih vrati u kontekst doba iz kojeg su izvađene "po potrebi službe". 

(Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije. Kod kralja Euristeja, tokom deset godina, Herakle je izvršio svojih slavnih dvanaest radova da bi se očistio od greha, jer je u trenu pomračenja uma pobio svoju decu.)  

To je izopačavanje istine kojeg smo prećutno svesni. Znamo, valjda, da revolucionarne ideje nekog seljačkog srednjevekovnog vođe nemaju ništa zajedničko sa utilitarnim tumačenjima koja im pridajemo da bi, recimo, održali istorijski kontinuitet misli za koje verujemo da su progresivne. Ali, sve u svemu, skloni smo da političarima priznamo pravo na "ograničenost istorijskog radijusa dejstva", iako se oni za to pravo baš i ne otimaju, a od pesnika se – i njihovom krivicom, razume se – neprestano zahteva izvestan odnos prema večnosti (veza sa dobom se podrazumeva), izvesna trajnost, proširena odgovornost, rastegnuta aktuelnost. Trezveno se mirimo sa činjenicom da su od vrlog Nabukodonosora ili još vrlijeg Epaminonde – opet posredstvom pisaca, ili ako hoćemo, beležnika – ostale samo beskorisne anegdote, koje već decenijama terorišu učenike širom sveta, ali zar ćemo zbog toga reći da su bili rđavi diplomati ili stratezi? 

(Nabukodonosor II (630–561. pre n.e.), najveći vladar novog vavilonskog carstva. Napao je Judeju i osvojio Jerusalim. Obnovio je puteve, hramove u Vavilonu. Po verovanju, za svoju ženu Semiramidu izgradio je viseće vrtove u Vavilonu (jedno od Sedam svetskih čuda). U svoje vreme je bio poznat kao Nabukodonosor Veliki, ali je među Jevrejima i hrišćanima stekao negativnu reputaciju zbog uništenja Judeje i ropstva.

Epaminonda (oko 418–362. pre n.e.), tebanski državnik i vojskovođa pod čijim je voćstvom Teba učinila kraj spartanskoj prevlasti u Grčkoj.)

Međutim, ako nam Platon, Euripid ili Homer ne kažu u dlaku ono što se od njihovog genija danas očekuje, mi ćemo ih hladnokrvno odbaciti kao neupotrebljive, ili ćemo ih mučkim prekrajanjem učiniti ponovo "dobrim i za nas". 

(Platon (oko 429–347. pre n.e.), grčki filozof, učenik Sokratov i učitelj Aristotelov. Osnovao Akademiju, filozofsku školu. Sva Platonova dela su sačuvana i sastoje se od dvadeset pet dijaloga, Odbrane Sokratove, nešto stihova i trinaest pisama.

Euripid (485–406. pre n.e.), grčki tragediograf. Od 75 njegovih dela sačuvane su tragedije: Medeja, Trojanke, Elektra, Orest, Bahantkinje i dr. On je u dramu uneo više važnih sadržinskih i idejnih novina, govorni jezik, agone, deus ex machina, realizam, psihologiju, ljubav kao pojedinačno osećanje, smanjio ulogu hora itd.

Homer najveće ime antičkog pesništva, autor epova Ilijada i Odiseja, nastalih oko 750-700 pre n. e. Prema predanju je bio slep.)

Tako je otprilike izgledao pravac naših razmišljanja. Činilo nam se u stvari da je ovako shvaćena odgovornost pisaca plod nesporazuma za koji je podjednako kriv tradicionalni utilitarizam svakog društva i tradicionalno misionarska svest svakog umetnika. Odgovornost je tako i prinuda i potreba. Potrebna prinuda i prinudna potreba.

N. N. je o tome imao svoju teoriju. Smatrao je, naime, da to što se pisci "pozivaju na odgovornost" još od pamtiveka, stoji u neposrednoj vezi sa naročitom prirodom posla kojim se bave, polazeći od sumnjive hipoteze da se ta priroda nije menjala, pa da "poziv" može da ostane u svoj svojoj neprijatnoj važnosti. A da li je to tako? Pesnici nisu više "sveštenici", ni "izabrani borci u dolini Ili", nisu više tumači bogova (premda poneki još uvek nekog tumače), mnogi su umesto proroka postali narikače, umesto narkotika narkomani, umesto da budu ogledala, u drugima se ogledaju; oni više nisu u savezima sa božanstvom (sudeći po sudbini, pre bi se reklo da su u mezalijansi sa đavolom), a kad bilo šta žele da "u ime viših sila" poruče, oni su samozvanci. 

Društvo je to spoznalo. Sem u slučajevima krajnje nužde i na poriv najvulgarnijeg društvenog koristoljublja, piscima se retko priznaje pravo da u ime tog društva govore. Ali, zlu ne trebalo, drevne dužnosti hijerofanta, koje potiču još od vremena prijateljevanja sa bogovima – ne oduzimaju im se. Od njih se dakle traži ono na šta oni više nemaju prava – pa ni volje, možda – i što im je oduzeto samom promenom suštine njihovog poziva. U svetlu te opšte činjenice, kao i pod osvetljenjem drugih pojedinačnih uslova, nemoguće je naći zajednički imenitelj za odgovornost jednog Pindara, Goethea, Kafke, Sartrea ili Pasternaka.

(Pindar (518–438. pre n. e.), grčki horski liričar. Plemenita misaonost i uzvišen jezik njegove lirike učinili su da ga pojedini Grci i Rimljani smatraju nedostižnim uzorom.

Franz Kafka (1883–1924), češki pisac jevrejskog porekla koji je pisao na nemačkom jeziku. Najvažnija dela: Preobražaj, Proces, Zamak i Amerika.

Jean-Paul Sartre (1905–1980), francuski egzistencijalistički filozof, dramski i prozni pisac, biograf i kritičar. Vodeća figura francuskih filozofa i egzistencijalista XX veka.

Boris Leonidovič Pasternak (1890–1960), ruski pesnik i romansijer; dobitnik Nobelove nagrade koju nije primio; prevodilac Goethea i Shakespearea na ruski. Najpoznatiji delo: roman Doktor Živago.)

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU II deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU II deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

ODGOVORNOST KAO POTREBA ILI KAO PRINUDA?

Daleko pre nego što je, osim za Isidora (Primedba B. P.: Isidor je još u gimnaziji odlučio da bude treći nastavljač porodične tradicije graditelja), naša profesionalna budućnost bila fiksirana, odnos odgovornosti kao mogući odnos prema svetu, bio je jedna od najčešćih tema naših razgovora. Pošto za sobom nismo imali nijedno umetničko delo – N. N. i ja nismo ni pretpostavljali da ćemo ga ikad imati – neka izuzetna odgovornost kojom bi umetnik bio opterećen bila je uglavnom izvan užeg kruga našeg interesovanja.

Pokušavali smo da dopremo do odgovora (čistih ali i primenljivih u isti mah) na opšta pitanja, na koja se odgovori traže između šesnaeste i osamnaeste godine, nalaze između osamnaeste i dvadesete, a napuštaju između dvadesete i dvadesetdruge. Svi ih dobro znamo: šta je dobro a šta je zlo? šta je to moral? da li je on moguć? šta je to "odgovornost" i prema čemu se ona određuje? Međutim, sve što smo dobijali behu protivrečni i nepouzdani zaključci. Oni "čisti" padahu čim bi ih stavili na probu neke zamišljene realnosti. Oni "primenljivi", behu, opet isuviše nečisti za naš puritanski ukus. Time se, uzgred, otkrilo da bi svaki moral bio dobar kad ne bi iziskivao da se po njemu živi.

Jedino što je u svim tim odgovorima bilo trajno (i do neposrednog značaja za ovu temu) beše uporna težnja ka postojanim kriterijumima moralnog ponašanja, prema nečemu što će nas, doduše podvrći odgovornosti, ali će zauzvrat našim postupcima i delima obezbediti svrhu. U stvari, žudeli smo za moralnim standardima, nedvosmislenim Kodeksom Zabrana i Preporuka i u tome se, besumnje, ogledala preka potreba za sigurnošću u jednom svetu koji se raspadao (mislim na naš svet)

(Primedba B. P.: Potreba za sigurnošću, u stvari za svrhom dela, suština je pitanja pred kim je pisac odgovoran – ako ga postavlja sâm pisac. Ako ga postavlja društvo, onda je to potreba za sigurnošću tog društva.)

Mi smo jednostavno hteli da "odgovornost pred sobom" prebacimo na nešto "izvan nas"; tragajući za formulom odgovornosti, želeli smo u stvari da ne budemo odgovorni. A sve što smo, kako rekoh, postizali bili su kao sir šupljikavi poluodgovori. I najvrsniji dokazi, suočeni sa protivdokazima, pokazivahu se u najmanju ruku nedoraslim stvarnosti koja ih je očekivala sa urođenim neprijateljstvom. (Kasnije će ovo iskustvo raskrčiti put jednom pragmatičnom moralu, sa kojim nećemo biti naročito srećni, ali ćemo živeti.)

Sasvim nejasno, kao preteći kišni oblaci iznad naših zaključaka, lebdelo je saznanje da je odgovornost funkcija i onih uslova nad kojima nemamo nikakve vlasti, te da bi se skrupulozno primenjeno osećanje odgovornosti moglo sastojati samo u totalnoj neaktivnosti. Nadali smo se da ćemo "nevinost" obezbediti – neučestvovanjem. Ali, dabome, "ne učestvovati" još uvek ne znači i "ne biti odgovoran". Često je to značilo spoznati odgovornost upravo zbog neučestvovanja.

Idući korak bio je prirodan silogizam: biti nevin – znači biti mrtav. Život se odbijao kao "naturena, prinudna odgovornost", bilo je to razdoblje zanošenja samoubistvom kao totalnim rešenjem, čemu su, naravno, doprinele ponižavajuće i bezizgledne okolnosti u kojima je živela naša uža sredina. Ali, "biti mrtav", znači li zaista i "biti neodgovoran"? Ne postojati – da, to izvesno znači, ali "prestati postojati" pretpostavlja čin koji se tiče i drugih. (Životopisi mnogih pisaca dokazuju da za njih ova pitanja nisu bila "gimnazijska".)

(Primedba B. P.: Na teorijskom planu bio je to, svakako, bezizlazan krug, tradicionalna klopka za mlade mozgove. Na planu života imao je tek da rađa krize. Međutim, ma kako nevešto i "ekstremno" bila formulisana, sva su ta "apstraktna pitanja" ostala da i do dana današnjeg  dovode u sumnju naše moralno ponašanje. Sabrana, u međusobnom prožimanju, čine ona korektiv koji neodređeno zovemo savešću.

Razlika je samo u tome što odgovore više ne tražimo u nekoj idealnoj projekciji moralnih dogmi. Tražimo ih u realnosti ljudi i nas samih. Usled toga, već visokim moralnim osećanjem smatramo ono koje između dva zla ume da izabere manje. Međutim, kakvi su – da su, nekakvi odgovori na ova fundamentalna pitanja, nužna su pretpostavka svakog iskrenog razmišljanja o odgovornosti pisca u današnjem svetu.

U međuvremenu, već smo uveliko živeli. Pa i počeli da pišemo.

KRITIKA KAO POZIVANJE NA ODGOVORNOST

Nekako u to vreme N. N. je napisao prvu knjigu. Predstavio nam je kao autobiografsku, maltene kao dokumenat. Naime, knjiga je kao autobiografska možda i bila zamišljena, ali mu je, očigledno, ograničenost vlastitog života toliko smetala, da ga je, bez skrupula napustio, i sasvim se prepustio imaginaciji. Polazeći sa suprotnih stanovišta, ali sa podjednakom žestinom, Isidor i ja smo knjigu osudili. Šta kažem? Prosto raščerečili! Ja sam optužio prijatelja da je literaturu stavio u službu ideje, a Isidor je praroditeljski, inicijalni greh knjige video u tome što je stavljena u službu pogrešne ideje.

Ja: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom idejom o svetu, izvršio je nasilje nad istinom i realnost izopačio!"

Isidor: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom pogrešnom idejom o svetu, ti si realnost pogrešno tumačio!"

Dok je, dakle, u načelu, Isidor dopuštao da se umetnošću preinačuje stvarnost (jer šta je tumačenje do preinačenje), samo je zahtevao da se to čini u ime ideje koju je on smatrao ispravnom, ja sam – onda bar – držao da takve intervencije nipošto nisu dozvoljene: budući lažan, ishod eo ipso mora biti i nehuman. Kasnije se pokazalo da obojica nismo bili u pravu. Ni N. N. takođe. Sporili smo se oko "realnosti kao takve" i "ideje kao takve", a bili smo, sa uzvišenom nedotupavnošću svojstvenoj svakoj isključivosti, zanemarili i "realnost autora" i "realnost knjige".

(Primedba B. P.: Zahvaljujući našem udruženom uticaju, N. N. nije knjigu objavio. To je bilo vreme kad je kritičnom pitanju naše odgovornosti "kao ljudi" bila pridodata i profesionalna. N. N. se pomirio sa tim da knjigu ne štampa. Pitao se samo, šta će se dogoditi ako se ona izda posle njegove smrti? (Strašne li taštine umetnika!) Hoće li za njeno dejstvo – ako ga bude – i tada biti odgovoran? Jedino obezbeđenje našao je u ideji da je spali. Do sada to nije učinio, a ja se ne usuđujem da ga pitam: zašto?)