Sabrana pisma iz tuđine 143. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 143. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

HO­ME­O­PAT­SKE ČARI

AN­GLO­SAK­SON­SKE ULJ­UD­NO­STI

Kad mi je o pro­šloj emi­si­ji g. Džons, ljut zbog mog ne­shva­tan­ja eks­klu­ziv­no­sti en­gle­ske eks­cen­trično­sti, re­kao da ne bu­dem „ta­kav prokle­ti ma­ga­rac“, nije to bio tipično en­gle­ski ko­men­tar moje za­pu­š­te­ne kon­ti­nen­tal­ne in­te­li­gen­ci­je. Pa­si­o­ni­ra­ni istraživač div­lji­ne, on je veći deo vre­me­na pro­vo­dio van zem­lje. Na En­gle­ze dugo stran­stvo­van­je kob­no de­lu­je. Najgo­re što im se dešava je da počnu shva­ta­ti dru­ge, a onda re­dov­no gube sebe i pre­sta­ju biti En­gl­e­zi u onom smi­slu u kome ih po­zna­je­mo, pa ih zbog toga vo­li­mo ili mr­zi­mo. Oda­ju se umet­no­sti, pre­l­a­ze u pra­vo­slav­lje, pod­u­pi­ru op­skur­ne re­vo­l­u­ci­je u zabačenim zemlja­ma, žive po prašuma­ma ili se, avaj, žene stran­kin­ja­ma. Ta­ko­ je i g. Džons ste­kao svo­ju eks­cen­tričnost. Nije više bio savršen En­glez, a to je već i po sebi eks­cen­trično. Od stra­na­ca je naučio kako čovek val­ja da go­vo­ri ako želi da bude ja­san. Pošto En­gle­zi ma­hom ne žele da budu ja­sni, naše su im psov­ke­ su­vi­šne. Da ­u ­lu­tan­ju ­sve­tom, u du­go­m izbivan­ju iz „ostrv­skog ka­lu­pa“, nije oš­te­tio en­gle­ski od­goj, Džons bi mi, po svoj pril­ici, re­kao: „To što ste ka­za­li sa­svim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda ne­pri­men­lji­vo“. „Pro­kle­ti ma­ga­rac“ bi ostao u lin­gvi­stičkom bub­nju.

En­gle­zi­ su strpljiv­ na­rod, ob­zi­ran, učtiv ­svet sa­mo, ne uo­bražavajte da je po­vod nji­ho­vom ci­vi­li­zo­va­nom po­na­šan­ju u na­klo­no­sti pre­ma dru­gi­ma, vama re­ci­mo. On je pre u od­bra­ni od tih dru­gih, od vas, re­ci­mo. Učti­vo­st je, u principu, oba­zrivo kre­tan­je po naj­o­se­tlji­vi­jim, naj­ne­ran­ji­vijim tan­gen­ta­ma međuhu­ma­nih od­no­sa. Ne po­vre­đu­je se tuđ in­te­gri­tet da se od re­pre­sa­li­ja zaštiti svoj. Učti­vošću En­glez čuva sebe, vas ­tek us­put.

Do­bar en­gle­ski od­goj pret­po­stav­lja ope­ri­san­je eu­fe­mi­zmi­ma, dvosmis­le­no­sti­ma, lin­gvi­stičkim ši­fra­ma ume­sto iskre­nim, ja­snim mi­sli­ma. Učti­vo­st je prećutna građan­ska laž; do­puš­te­na, često požel­jna po­l­u­istina; čak i pot­pu­na ne­i­sti­na. Ako vas En­glez „al­bi­on­ski“ li­ce­mer­no slaže da sjaj­no iz­gle­da­te, ume­sto da vam, kao „iskre­ni“ Sr­bin, otvo­re­no sa­o­pš­ti isti­nu kako iz­gle­da­te za­grob­no, shva­tićete pred­no­st tih ma­lih i ne­vi­nih ci­vi­li­zo­va­nih laži. En­gle­zi su u nji­ma maj­sto­ri. Kao što su, ako žele, ve­šta­ci da ­vas ­za ­sr­ce uje­du, a bol da­ o­seti­te ­tek kad su­ o­ni već na dru­goj­ stra­ni uli­ce. Us­pe­la en­gle­ska kon­ver­za­ci­ja je spoj tra­di­ci­o­nal­nih idi­o­ma i konven­ci­o­nal­nih fra­za koje ni­š­ta ne ­znače, onih što­ znače ali ih ne raz­u­me­te, uvre­di­ji­vog la­skan­ja, ono­ma­to­pe­je i udob­nih ćutan­ja. Ona je, takođe, umeće obi­laženja sva­ke ozbil­jni­je teme. Teme se ne izbegavaju uvek­ za­to što se o nji­ma ništa ne­ zna, prem­da se često i ne­ zna. Ako ­je ponižava­juće o nji­ma baš ništa ne zna­ti, još je gore zna­ti sve. Po­go­to­vu znan­je bez­ob­zir­no de­mon­stri­ra­ti. Sve o nečemu zna­ti znači u tome biti pro­fesi­o­na­lac. A u ma čemu pro­fe­si­o­na­lac biti nije en­gle­ski. Nije en­gle­ski što nije go­spod­ski, go­spod­ski nije što nije en­gle­ski, kako hoćete. En­gle­ski go­spodin može biti samo pri­sto­jan ama­ter. A to, bez šte­te po re­pu­ta­ci­ju go­spo­di­na, može biti u svemu, pa i u nečemu što n­i­je baš sa­svim go­spod­ski.

Bi­zar­ni psi­ho­so­ci­o­lo­š­ki re­ci­div ­fe­u­dal­nih vre­me­na, u ko­ji­ma su psi jeli s tr­pe­ze go­spo­da­ra a znan­je se hra­ni­lo s po­slu­gom, kad su samo na­jam­ni­ci sme­li i mo­ra­li biti sa­vr­še­ni a go­spo­da se raz­li­ko­va­la isključivo po ma­na­ma, vid­no ­je uti­cao na d­ruštve­ni sta­tus i psi­ho­so­ma­ti­ku ovdašnjih in­te­lek­tu­a­la­ca. Ov­de ­je ne­u­viđavno, sko­ro ne­pri­stoj­no biti in­te­lek­tu­a­lac. Po­go­to­vu eks­pert, osim, možda, za po­prav­ku kućnih apa­ra­ta i jav­nog mi­šl­jen­ja. što ste veći zna­lac, sve više se stidi­te. Po­go­to­vu ako od toga vi­di­te vaj­du, ako ste, sa­klo­ni Bože, prinuđeni od pa­me­ti da živi­te. Pa­met kao hobi en­gle­ska ­je­ tra­di­ci­ja, pa­met ­ka­o­ za­ni­man­je kon­ti­nen­tal­na. Le­ka­ri su ovde sva­ka­ko pro­fe­si­o­nalci, čak i kad nisu stran­ci, kad su En­gle­zi, ali to pom­no kri­ju. Kad ste im u or­di­na­ci­ji ne stičete samo utisak da o bo­le­sti­ma zna­te više od njih, već i da im je to milo. Gal­ski pom­pe­znu iz­ja­vu De Gola da Fran­cu­ska ne hap­si svo­je Vol­te­re, datu po­vo­do­m jed­ne od hroničnih epi­zo­da Sar­tro­vog le­vog eg­zi­bi­ci­o­ni­zma, po­nov­lje­nu povodom domaćeg ge­ni­ja, niko ovde ne bi raz­u­meo. Malo bi ih re­klo: „Uhap­si­te man­gu­pa!“, većina ne bi zna­la o čemu je reč.

Tra­di­ci­o­na­lan iz­u­ze­tak od en­gle­ske učti­vo­sti su pro­fe­si­o­nal­ni političari, naročito na­rod­ni po­sla­ni­ci. Hro­ni­ka bri­tan­ske par­la­men­tar­ne ne­ul­jud­no­sti obi­luje raskošnim (ali, pa­zi­te, i ra­fi­ni­ra­nim!) eg­zem­pla­ri­ma uvre­da, grd­nji, ga­dosti i pod­me­tan­ja, koja u građan­skim od­no­si­ma nisu za­mi­sli­va, jer ­vas, ako ­im ­ne­o­pre­zno­ pri­be­ga­va­te, vode ­na­ su­d i­li­ društveno one­mo­gućuju.

Vođa opo­zi­ci­je Nje­nog veličan­stva g. Ki­nok re­dov­no je i bi­ra­no grub pre­ma Predsedniku vlade Nje­nog veličan­stva gđi Tačer, što je, kažu, tek jed­nim de­lom zva­ničan po­sao, a dru­gim, možda pre­težni­jim  - ne­zva­nična, lična sklo­nost. Na tur­ne­ji po SAD, u te­le­vi­zij­skom raz­go­vo­ru, Ki­no­k je umeće u ređanju pre­mi­je­ra i „vrlo po­što­va­nog člana...“ (Skup­štine) do­veo do umet­ničkog kli­mak­sa. Šoki­ra­ni in­ter­vju­er je naj­zad pla­nu­o: „Mislim da val­ja zna­ti, go­spo­di­ne, da je ona kod nas veoma pošto­va­na“ „O. K.“, - odgo­vo­rio je g. Ki­nok bez dvo­um­ljen­ja, „možete­ je od­mah uzeti!“

En­gle­ske po­li­tičke ne­ul­jud­no­sti pod­se­ti­le su me na ape­le naših vla­da­jućih pseudo demokrata opo­zi­ci­ji da bude ci­vi­li­zo­va­na, de­li­kat­na, ot­me­na, fina, naročito tolerant­na. Dir­nuo me .je no­stal­gičan, vapaj za go­spod­stvom, po­la­ ve­ka ­od istih lju­di, nji­ho­vih ide­o­loških o­ta­ca, ili, učitelja program­ski rui­ni­ra­nim, ali pošto sam obećao da ću se uzdržavati od na­ših tema, sa žal­jen­jem ovde ko­men­tar za­vrš­a­vam.