Sabrana pisma iz tuđine 148. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 148. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

GO­SPO­DIN DŽONS I JA

PO DRU­GI PUT MEĐU EN­GLE­ZI­MA

 

Pro­šle su go­di­ne. Svet se iz­me­nio. Moja se ze­ml­ja ne zove kao što se zva­la, niti je ono što je bila. Ni dru­ge se stva­ri ne zovu kao ne­kad. A i nisu više iste. Niš­ta više nije isto.

Ni­je­ važno kako sam u toj iz­men­je­noj No­voj Evro­pi sreo g. Džonsa koji se ­je­di­ni n­i­je pro­me­nio. Ni­sam ni očeki­vao. Od En­gle­za očeki­va­ti da bude drukčiji isto je što i od vode na­da­ti se da vas osuši. Pi­tao sam ga da li se En­gle­ska pro­me­ni­la. „Odav­no je ni­sam obi­šao“, re­kao mi je, „ali ne ve­ru­jem“. Odlučismo se da je po­se­ti­mo i sami se uve­ri­mo.

Re­dov­ne li­ni­je za Lon­don behu uki­nu­te. Le­te­li su čar­te­ri ako se sku­pi do­vol­jno put­ni­ka. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let do­sta dugo čeka­li. „To je do­bro“, pri­me­tio sam pa­ko­sno, „ni­kad ni­ste vo­le­li stran­ce.“ „Ne bih re­kao“, od­go­vo­rio je, „mi ne vo­li­mo stran­ce samo ako taj svoj ne­do­sta­tak ne uviđaju.“

Na lir­skom poljs­kom ae­ro­dro­mu – jer ni Hi­trou nije ra­dio - sami smo iz­ne­li pr­tljag i pe­ške sti­gli u Lon­don. Nosači i tak­si­sti su štraj­ko­va­li, što je Džonsa en­gle­ski ra­znežilo a mene evrop­ski raz­be­sne­lo. „Vidi se da vam je Tačerka mr­tva“, re­kao sam šo­fe­ru. „Va­ra­te se, ga­zda, kučka je živa i još u vla­di.“ „Pa kako onda štraj­ku­je­te?“ „Ne­zva­nično“, od­go­vo­rio je i za­dre­ma­o­ za­ vo­la­nom. „Osećam se ­kao u gro­bu“, re­ka­o ­sam u Lon­do­nu. „A ja kod kuće“, re­ka­o ­je Džons.

Kad sam na­pu­stio grad bio je on na putu da za­me­ni ame­ričku ben­zin­sku sta­ni­cu na tran­sa­tlant­skoj ruti za Evro­pu, sta­ni­cu oko koje se, samo za po­tre­be tran­sfe­ra tu­ri­sta, svug­da gde oko do­pi­re, pro­sti­ru mon­strsu­per­mar­keti, po­klon-rad­nje, jav­ni kloze­ti, me­njačnice, cr­kve ­za mo­li­tvu s nogu i po neki mu­zej za ne­str­plji­ve koji na Pa­riz ili Rim ne mogu čeka­ti. Sad je vla­da­la pu­stoš ave­tin­jskog gra­da od ku­li­sa koga je dav­no napustila ekipa viktorijanskog filma. Ali, naj­vi­še­ me ­je ­po­go­di­lo ­od­su­stvo ve­leb­nih ad­mi­ni­stra­tiv­nih zgra­da, se­di­šta nji­ho­vih ci­vil­nih službi, po­no­sa bri­tan­ske učma­lo­sti u vla­dan­ju. Zgra­de su, do­du­še, još po­sto­ja­le, ali su služile lju­di­ma a ne, kao što do­bri en­gle­ski običaji nalažu, činovnicima. En­gle­skom se sada uprav­lja­lo iz Bri­se­la, gde se od­se­lio i par­la­me­nt, a u pred­građu bel­gij­ske pre­sto­ni­ce, što bliže iz­vo­ru na­ci­o­nal­nog­ su­ve­re­ni­te­ta En­gle­ske, za­se­da­la je nje­na vla­da. En­gle­ska Na­rod­na ban­ka po­slo­va­la je u Ci­ri­hu, Ber­za u Frank­fur­tu, Vr­hov­ni sud u Hagu. Bri­tan­ski uni­ver­zi­te­ti otišli su u Pa­riz, jer­ je ­na n­ji­ma ­i­o­na­ko ­naj­više bi­lo ­stra­na­ca. Ri­m je­ do­bio se­di­šte An­gli­kan­ske cr­kve, a atom­ske cen­tra­le pre­ba­če­ne su na te­ri­to­ri­ju bi­vše Ju­go­sla­vi­je, ko­ja ­je u Evro­pu naj­zad prim­ljen­a, ali ­je ­o­d o­ve, ba­rem za­sad, do­bi­la samo de­po­ni­ju nu­kle­ar­nog ot­pa­da. En­gle­ska voj­ska takođe je od­maršira­la na Bal­kan, gde­ je sva­koj voj­sci me­sto, prem­da ­je de­ta­šman Škot­ske Kral­jičine gar­de ostao da u Se­ver­noj Ir­skoj čuva tra­di­ci­ju građansko­g ra­ta. In­du­stri­ja ­je, uko­li­ko ­je ičemu još ko­ri­stila, pre­sel­je­na u oblast Raj­ne, među Ne­mce, gde ­je­ sva­koj ra­di­no­sti pri­rod­no me­sto. Veći je deo, međutim, od­net u svet­ski Mu­zej in­du­strij­skih ra­ri­te­ta, takođe smešten na Ostr­vu.

„A šta je s Kral­ji­com?“ pi­tao sam upla­š­e­no. „Ne bri­ni­te, go­spo­di­ne“, u­te­šio me je Grk, je­dan od no­vih ku­ra­to­ra Bri­ta­ni­je, „ona je osta­la. Mo­nar­hi­ja je nji­ho­va naj­ba­ja­ti­ja in­sti­tu­cija. Pred­la­ga­li smo, do­du­še, da je pre­se­li­mo u Ame­ri­ku, gde bi je, kao što zna­te, obe­ručke pri­hva­ti­li, ali En­gle­zi­ je nisu dali. To ­je­di­no nisu dali.“

En­gle­ska je, na­i­me, u spo­ra­zu­mu s En­gle­zi­ma, koji su po sva­ku cenu hte­li da osta­nu ne­što po­seb­no, pre­tvo­re­na u Dom ­sta­ra­ca i sta­ri­na Evro­pe. Čim im je ga­ran­to­va­no da se o nji­ma neće bri­nu­ti en­gle­ska država, evrop­ski pen­zi­o­ne­ri su shva­ti­li da je Bri­ta­ni­ja ne­za­men­ljiv azil nji­ho­vih po­sled­njih dana. Za­jed­no ­sa star­ci­ma ov­de su sme­šte­ni i pre­o­sta­li evrop­ski an­ti­kvi­teti. I Luvr se pri­po­jio Bri­tan­skom mu­ze­ju te pre­me­stio u spo­red­ne pro­sto­ri­je dvor­ca jed­nog en­gleskog ari­sto­kra­te i lju­bi­te­lja sta­rina.

Do­šlo je vre­me po­vrat­ku na Kon­ti­nent. G. Džons je od­bio da se vra­ti. „Ne­mam više po­tre­be“, re­ka­o ­je, „ovde mi je sad po­ta­man.“ “Šta ćete ra­diti?“ „Ren­ti­rao sam kuću. Ru­š­ev­na je ali ima svog duha.“ „Da to nije ru­i­na s utva­rom da­dil­je Edvar­da VI, Si­bil Pen?“ „Šta vam pada na pa­met? Ta va­zdan škri­pi onim svo­jim pro­kle­tim vre­te­nom. Moj duh je en­gl­e­ski džentl­men koji ni­kad ru­ka­ma nije ra­dio, osim što ­je 1721. za­da­vio ženu.“ „U redu, ali šta ćete ra­di­ti, čime se ba­vi­ti?“ „Pa tim du­hom. Po­ku­šaću da usta­no­vim da li je za­i­sta iz­vrš­io to ubistvo.“

Ot­pra­tio me je do ae­ro­dro­ma. Ta­k­sisti i nosači još su štraj­ko­va­li pa smo opet išli pe­š­ke i te­gli­li ko­fe­re. „Još štraj­ku­je­te?“ „Na­rav­no, ga­zda.“ „A go­spođa Tačer niš­ta ne pred­u­zi­ma?“ „Pred­u­ze­la je.“ „Šta?“ „Sad štraj­ku­je i ona.“

Na ra­stan­ku me je g. Džons za­pi­tao: „Dali smo Sr­bi­ma voj­sku na koju smo po­no­sni? Šta ste vi Srbi nama dali?!“ „Kad su bri­tanski ko­mandosi, ve­te­ra­ni fo­kland­skog rata, stigli na Bal­kan“, re­kao sam, „na vaše se Ostr­vo pre­se­li­še svi vam­pi­ri na­šeg Po­lu­o­str­va“. Kao obožava­telj du­ho­va mo­rao bi reći: „Sjaj­no!“; kao En­glez je pro­ce­dio: „Lju­ba­zno od vas, ali zašto?“ „Nisu nam više bili po­treb­ni“, re­koh i od­le­teh u Evro­pu, čiji su du­ho­vi „s one ­stra­ne“ kram­pa­li kao i „s ove“, pa im smrt ničemu nije služila.

Iz avi­o­na En­gle­ska je iz­gle­da­la ista. Možda je i osta­la ista. Možda se za­i­sta nije pro­me­ni­la. Možda je uvek bila ova­kva, samo, dok sam u njoj živeo ja sam pro­pu­stio da to pri­me­tim.