TAMO GDE LOZE PLAČU V deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
...
ILI JE ODGOVORAN ONOME KOME SE OBRAĆA?
Kasnije smo N. N. i ja
svoje stavove u više navrata modifikovali, neke sasvim napustili, a druge
prihvatali. Samo je Isidor, zahvaljujući veri, dugo ostao postojan. Klasične
"velike" teme ustupile su mesto modernim i "malim", a
uzvišeno neodređene reči, pitijske formule kao što su "svrha",
"teza", "ideal", "moralno", "pozvanje",
"savest" behu zamenjene skromnijim, no ne manje neodređenim pojmovima
"šifre", "jezika", "višeizvesnosti",
"modela", "komunikacije", "otuđenja od dela" i
"otuđenje dela". Pitanje više nije glasilo pred kim je pisac odgovoran, nego da li je pisac odgovoran onome u čije ime se obraća ili onome kome se
obraća? Težište se prenelo na konsumente.
Prilazak stroja naših
reči čitaocu ličio nam je na beznadežan juriš na nevidljivog neprijatelja koji
čeka ušančen iza grudobrana sopstvenih uverenja, osećanja ideje i iskustava.
Reči na koje smo toliko polagali izgledale su nam sad kao očerupane ptice koje
su izgubile orijentaciju i koje će, usled vlastite nemoći, umreti na zimi
nerazumevanja. Došli smo do obeshrabrujućeg ubeđenja da je dejstvo umetnosti
nemoguće predvideti i da se ono izopačuje i vremenom i prostorom. U ograničenom
obimu to je moguće samo u ekskluzivnim populacijama (sekte, ezoterični kružoci,
tajna udruženja) tamo gde su reči – šifre sa unapred i strogo utvrđenim
značenjima, a neki opšti ciljevi što ih one treba da postignu unapred striktno
definisani. (Primedba B.
P.: Narkomani i njihova poezija.) Pa i tamo, kad dođe do
raslojavanja i umnožavanja značenja reči, efekti se menjaju iako su kanonske
reči–izazivači ostale iste. Sudbine starih tekstova išle su u prilog našim
sumnjama.
Zatim, možete li
predvideti prediskustvo, ubeđenja, dispozicije, obrazovanje, odgoj vaših
čitalaca? Sve ono što ih čini ličnošću? Možete li suvereno savladati
višeznačnost sopstvenog jezika, fleksibilitet – ono što se inače smatra
njegovom vrlinom, njegovu ubogu ograničenost zbog koje su poneke slike
"rečitije" od mnogih knjiga? Ako se ovome doda nemogućnost da se
izrazi ono što se htelo onako kako se htelo, i nemogućnost da se uistini zna
šta se htelo – uviđa se da je delo davno
pre nego što je stiglo do onoga kome je namenjeno – bogalj. Ostatak posla
obaviće onaj kome ste ga namenili.
DELO
KAO MONOLOG (SOLOKVIJ) ILI KAO DIJALOG?
Delo
je monolog – složili smo se N. N. i ja. Isidor je u njemu još
uvek video dijalog. (Obratite
pažnju: ranije smo ga sva trojica smatrali dijalogom i bez te osobine
proglašavali besmislenim!) Delo je
predodređeno da bude monolog – tvrdili smo – a time što je postalo javno,
ono je nepripremljeno dovedeno u položaj da za "nešto odgovara",
"nečemu služi", "izvan sebe ostvaruje neku svrhu". Kao da
smo stvorenje bez čula gurnuli među ljude, pa zahtevamo ne samo da nam bude od
koristi, već i da bude odgovorno za svoje ponašanje i njegove posledice. Na
pitanje: "zašto pišemo?" više nismo odgovarali da to činimo da bismo
opisivali, objašnjavali, otkrivali, čak ni da bismo se izrazili, ostvarili,
ispunili, a pogotovu ne da bismo delovali ili menjali – sad smo pisali da bismo
"se shvatili". Stvar nije bila u tome da sebe objasnimo drugima, već
da sebe objasnimo sebi.
ISIDOROVA TIPOLOGIJA ODGOVORNOSTI (IZ BELEŽNICE)
Otkriće da smo, ipak,
uprostili problem, najbolje je izrazio Isidor kad je rekao: "Odgovornost
pisca tretirali smo kao jednospratnu
građevinu, a ona je građevina višespratna, građevina čiji spratovi nisu
iste vrednosti, pa ni cena kojom se plaćaju ne može biti ista." To mi
pruža priliku da iskoristim "skicu
za jednu tipologiju odgovornosti" koju sam otkrio u njegovoj
zaostavštini i koja datira iz 1957. god. To što se odnosi više na pisce nego na
graditelje, tumačim okolnošću da u to vreme Isidor još nije počeo rad na svom
životnom delu – Spomeniku revoluciji, pa mu se problem odgovornosti još nije
javio u njegovoj razornoj formi. Prepisujem je bez izmena:
Duhovna
odgovornost – pred Bogom. (Primedba B. P.: Isidor je ne obrazlaže, za njega
je, razumljivo, ona aksiomatična.)
Moralna
– pred Istinom. Bog = istina. Opštije značenje definiše je kao apsolutnu
iskrenost.
Humanistička
– duhovna odgovornost u akciji. Inspirisana je ljubavlju. Bog = ljubav.
Filosofska
– pred sistemom misaonih načela koja se ispovedaju iz ubeđenja. Vrednost zavisi
od vrednosti sistema. Niži oblik = ideološki. Najniži = stranački.
Ideološka
–
prema organizovanoj zajednici mišljenja i delovanja. Stranačka joj ne mora biti
sinonim. Vojnički karakter.
Pedagoška
– odgovornost umetnosti kao Dijaloga.
Personalna
–
pred sobom kao ličnošću koja teži da se izrazi u svom totalitetu.
Profesionalna
– “Što činiš čini najsavesnije što možeš”.
Nacionalna
– pred nacijom (rasom). Naročito se ispoljava u trenucima nacionalne
ugroženosti i nacionalne ekspanzije.
Klasna
– pred klasom. Kod pisaca komunista trebalo bi da se poklapa sa odgovornošću
pred klasnom ideologijom i klasnom partijom kao 'nosiocem njenih istorijskih
interesa'. Ali, u čemu bi, u okvirima profesije, trebala i mogla da se ispolji
klasna odgovornost arhitekte-buržuja u zemlji u kojoj je njegova klasa
razvlašćena i eksproprisana...
Zadržaću se na
odgovornostima koje na Isidorovoj rang listi nose imena. Profesionalne i
Personalne, u prvom redu, stoga što im se, pošto je napustio ekstremno
ideološko stanovište, N. N. u poslednje vreme priklonio. Dodajem da sam u
međuvremenu neka od njegovih napuštenih gledišta usvojio – ja. To samo pokazuje
sa koliko rezerve valja primiti teorijska rasmatranja kada im se odaju pisci,
svesni prolaznosti svih ubeđenja.
No comments:
Post a Comment