TAMO GDE LOZE PLAČU V deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU V deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

... ILI JE ODGOVORAN ONOME KOME SE OBRAĆA?

Kasnije smo N. N. i ja svoje stavove u više navrata modifikovali, neke sasvim napustili, a druge prihvatali. Samo je Isidor, zahvaljujući veri, dugo ostao postojan. Klasične "velike" teme ustupile su mesto modernim i "malim", a uzvišeno neodređene reči, pitijske formule kao što su "svrha", "teza", "ideal", "moralno", "pozvanje", "savest" behu zamenjene skromnijim, no ne manje neodređenim pojmovima "šifre", "jezika", "višeizvesnosti", "modela", "komunikacije", "otuđenja od dela" i "otuđenje dela". Pitanje više nije glasilo pred kim je pisac odgovoran, nego da li je pisac odgovoran onome u čije ime se obraća ili onome kome se obraća? Težište se prenelo na konsumente.

Prilazak stroja naših reči čitaocu ličio nam je na beznadežan juriš na nevidljivog neprijatelja koji čeka ušančen iza grudobrana sopstvenih uverenja, osećanja ideje i iskustava. Reči na koje smo toliko polagali izgledale su nam sad kao očerupane ptice koje su izgubile orijentaciju i koje će, usled vlastite nemoći, umreti na zimi nerazumevanja. Došli smo do obeshrabrujućeg ubeđenja da je dejstvo umetnosti nemoguće predvideti i da se ono izopačuje i vremenom i prostorom. U ograničenom obimu to je moguće samo u ekskluzivnim populacijama (sekte, ezoterični kružoci, tajna udruženja) tamo gde su reči – šifre sa unapred i strogo utvrđenim značenjima, a neki opšti ciljevi što ih one treba da postignu unapred striktno definisani. (Primedba B. P.: Narkomani i njihova poezija.) Pa i tamo, kad dođe do raslojavanja i umnožavanja značenja reči, efekti se menjaju iako su kanonske reči–izazivači ostale iste. Sudbine starih tekstova išle su u prilog našim sumnjama.

Zatim, možete li predvideti prediskustvo, ubeđenja, dispozicije, obrazovanje, odgoj vaših čitalaca? Sve ono što ih čini ličnošću? Možete li suvereno savladati višeznačnost sopstvenog jezika, fleksibilitet – ono što se inače smatra njegovom vrlinom, njegovu ubogu ograničenost zbog koje su poneke slike "rečitije" od mnogih knjiga? Ako se ovome doda nemogućnost da se izrazi ono što se htelo onako kako se htelo, i nemogućnost da se uistini zna šta se htelo – uviđa se da je delo davno pre nego što je stiglo do onoga kome je namenjeno – bogalj. Ostatak posla obaviće onaj kome ste ga namenili.

DELO KAO MONOLOG (SOLOKVIJ) ILI KAO DIJALOG?

Delo je monolog – složili smo se N. N. i ja. Isidor je u njemu još uvek video dijalog. (Obratite pažnju: ranije smo ga sva trojica smatrali dijalogom i bez te osobine proglašavali besmislenim!) Delo je predodređeno da bude monolog – tvrdili smo – a time što je postalo javno, ono je nepripremljeno dovedeno u položaj da za "nešto odgovara", "nečemu služi", "izvan sebe ostvaruje neku svrhu". Kao da smo stvorenje bez čula gurnuli među ljude, pa zahtevamo ne samo da nam bude od koristi, već i da bude odgovorno za svoje ponašanje i njegove posledice. Na pitanje: "zašto pišemo?" više nismo odgovarali da to činimo da bismo opisivali, objašnjavali, otkrivali, čak ni da bismo se izrazili, ostvarili, ispunili, a pogotovu ne da bismo delovali ili menjali – sad smo pisali da bismo "se shvatili". Stvar nije bila u tome da sebe objasnimo drugima, već da sebe objasnimo sebi.

ISIDOROVA TIPOLOGIJA ODGOVORNOSTI (IZ BELEŽNICE)

Otkriće da smo, ipak, uprostili problem, najbolje je izrazio Isidor kad je rekao: "Odgovornost pisca tretirali smo kao jednospratnu građevinu, a ona je građevina višespratna, građevina čiji spratovi nisu iste vrednosti, pa ni cena kojom se plaćaju ne može biti ista." To mi pruža priliku da iskoristim "skicu za jednu tipologiju odgovornosti" koju sam otkrio u njegovoj zaostavštini i koja datira iz 1957. god. To što se odnosi više na pisce nego na graditelje, tumačim okolnošću da u to vreme Isidor još nije počeo rad na svom životnom delu – Spomeniku revoluciji, pa mu se problem odgovornosti još nije javio u njegovoj razornoj formi. Prepisujem je bez izmena:

Duhovna odgovornost – pred Bogom. (Primedba B. P.: Isidor je ne obrazlaže, za njega je, razumljivo, ona aksiomatična.)

Moralna – pred Istinom. Bog = istina. Opštije značenje definiše je kao apsolutnu iskrenost.

Humanistička – duhovna odgovornost u akciji. Inspirisana je ljubavlju. Bog = ljubav.

Filosofska – pred sistemom misaonih načela koja se ispovedaju iz ubeđenja. Vrednost zavisi od vrednosti sistema. Niži oblik = ideološki. Najniži = stranački.

Ideološka – prema organizovanoj zajednici mišljenja i delovanja. Stranačka joj ne mora biti sinonim. Vojnički karakter.

Pedagoška – odgovornost umetnosti kao Dijaloga.

Personalna – pred sobom kao ličnošću koja teži da se izrazi u svom totalitetu.

Profesionalna – “Što činiš čini najsavesnije što možeš”.

Nacionalna – pred nacijom (rasom). Naročito se ispoljava u trenucima nacionalne ugroženosti i nacionalne ekspanzije.

Klasna – pred klasom. Kod pisaca komunista trebalo bi da se poklapa sa odgovornošću pred klasnom ideologijom i klasnom partijom kao 'nosiocem njenih istorijskih interesa'. Ali, u čemu bi, u okvirima profesije, trebala i mogla da se ispolji klasna odgovornost arhitekte-buržuja u zemlji u kojoj je njegova klasa razvlašćena i eksproprisana...

Zadržaću se na odgovornostima koje na Isidorovoj rang listi nose imena. Profesionalne i Personalne, u prvom redu, stoga što im se, pošto je napustio ekstremno ideološko stanovište, N. N. u poslednje vreme priklonio. Dodajem da sam u međuvremenu neka od njegovih napuštenih gledišta usvojio – ja. To samo pokazuje sa koliko rezerve valja primiti teorijska rasmatranja kada im se odaju pisci, svesni prolaznosti svih ubeđenja.