TAMO GDE LOZE PLAČU X deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
5.
METAKRITIKA
Kritika je prevashodno intelektualan i
moralni čin. Delo to i ne mora uvek biti. Ili nije u neposrednom značenju reči,
i u svim svojim vidovima. Formira ga mnoštvo oprečnih faktora, nesaglasnih
uticaja, međusobno neprijateljskih namera. Njegovim stvaranjem vladaju zakoni,
koji su isto tako malo poznati kao i opšti zakoni Geneze. Čak i
najracionalnijom književnom tvorevinom hara slučaj. Satana, gde je plan
– Bog...
Dobru kritiku formira isključivo odnos prema
delu. Delo samo. Dobra kritika je, na taj način, neka vrsta suda što ga delo
donosi o samom sebi.
Svako
mešanje bilo kakvih stranih elemenata između dela i njegovog kritičara, bez obzira
ide li u prilog ili na štetu piscu – poput rđe korozivno deluje na osetljiv
mehanizam slobodnog odnosa koji mora da vlada između onoga ko sudi i onoga čemu se sudi...
(Dnevnik, 1965)
Ne znam kada i kako, profesionalizacijom književnog zanata ili deprofesionalizacijom kritičarskog, tek, ovako ili onako, utemeljio se običaj da pisci ne odgovaraju na kritike, čak i kada ih smatraju, ne samo neopravdanim ili neumesnim, već i nerazumnim, a ponekad i o p a s n i m . Drži se nekako nedoličnim da tvorac uzima u zaštitu svoj r a d , jer ga time, na mala vrata, hvali, čineći prekršaj protiv građanske etike koja samoljublje ne ubraja u vrline, premda, bar delimično, i sama na njemu počiva. Pisac, naime, nije trgovac alla minute, "na malo", da na književnoj pijaci, reklamira svoju robu. (Istini za volju, ako mu rđava kritika iz pera autoriteta u visokotiražnom listu onemogući prodaju jedne knjige i time dovede u pitanje štampanje iduće, pojavljuje se pisac, volens-nolens, u prinudnoj ulozi b a n k r o t a . A stanje stečaja prevashodno je trgovačka kategorija, pa tako ispada da, sticajem trgovačkih načela koja vladaju u društvu, veza trgovine i umetnosti nije baš tako nedokaziva.) U ovom primeru, obrnuto, što je dopušteno volu – nije Zevsu. (Zevs je bio vrhovno božanstvo starih Grka, po Homeru „otac bogova i ljudi“. Rimljani su ga poštovali kao Jupitera. Quod licet Iovi, non licet bovi – latinska izreka: Nije sve za svakoga.
Pisci su se, dakle, odrekli prava
na apelaciju, koju uživaju najokoreliji zločinci i u zemljama što baš nisu
znamenite po besprekornosti pravnih procedura. Ima zemalja, u kojima je
nemoguće dobiti advokata, kojeg ćete tek posle dužeg naprezanja moći da
razlikujete od tužioca, ali se pravo žalbe na presudu nikome ne odriče. (Što se
one najčešće ne uvažavaju, te mahom predstavljaju akademsko zadovoljstvo
osuđenog, pojedinost je koja nas i ovom prilikom boli, ali ne staje u temu.)
Tako pisci. Za kritičare se,
međutim, već ne bi moglo kazati da su preterano uzdržljivi kad su njihovi sudovi,
njihova dela, u pitanje dovedena. Retko koji kritičar benevolentno prelazi
preko osporavanja svog, ma i najbeznačajnijeg, zaključka. Osetljivost pojedinih
ide tako daleko i duboko da se odazivaju i na inicijale, da uzimaju reč i kad
nisu lično apostrofirani, nego se tek možda u nekom najopštijem kontekstu
podrazumevaju, kad se neka tangenta s njima ili njihovim nazorima jedino u
belinama između redova može nazreti. (Što je kritičar veći, manje je osetljiv
na javna neslaganja. Kad uzima reč, pre svoj stav tumači, nego što ga brani.
Manje govori, više razgovara. Najveći su kadri svoje ocene i da povuku kad im
se podnesu jaki razlozi, mada, ako bi mi na prepad zaiskali neki primer,
nijednog ne bih umeo da se setim.)
Ne vidim u tome ničeg rđavog. U stvarima bitnih načela, nema mesta kompromisima. Kad posredi nisu trivijalnosti, od važnosti jedino za sujetu, spremnost na polemiku ili razmenu mišljenja, već prema temi i partneru, pa i oštre reči, ako ih ozbiljnost spora zaslužuje, vitalno je svojstvo čoveka javnosti, neotuđiva građanska dužnost u svakom demokratskom društvu.
No comments:
Post a Comment