TAMO GDE LOZE PLAČU XII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

7.

JERETIČKE IDEJE O LITERATURI (A)

"Ionesco je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, međutim, mislim da može ..."

(Dnevnik, 1959)          

Dirljivo, zar ne?

Pretpostavilo bi se da je to tako arogantno, tako optimističko međutim napisao gimnazijalac koji prezire sebe što je prinuđen da piše pismeni sastav na temu "Konj zelenko rosnu travu pase" umesto da odmah pređe na Rat i mir.

Kad sam, međutim, to veliko i glupo međutim napisao imao sam dvadeset i devet godina i bio na dobrom putu da postanem otac. Nisam, doduše, više pisao sastave na temu "Konj zelenko rosnu travu pase", ali ni moj Rat i mir nije bio na vidiku. (Istini za volju, još uvek sam bio bliže "zelencima". Oni koji su radili za filmsku industriju, znaće šta se pod tim podrazumeva.)

Sad imam blizu pedeset i mogao bih polako da na to svoje međutim stavljam navodnice.

Evo ih, zasad, nekoliko:

Pisac treba da se čuva publikovanja svojih urođenih perverznih ideja o međuljudskoj korespondenciji. Iako više nisu u javnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nisu zaboravljene. One se, naime, nikad ne zaboravljaju. Njena mitska Zlatna prošlost postala je Utopija o kojoj se sanja. Platonova kletva je u većoj ili manjoj meri konstitutivna svakoj normalnoj zajednici. Sumnje u motive umetnosti su načelno neotklonjive. Optimizam je potajna ljubav svake države. Potajna i prirodna. Potajna, jer živimo u vremenu u kome je misliti kao pesimist jedan od uslova civilizovanosti. (Drugi je živeti kao optimist.) Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere. Čak i najsavršeniji svetac ima po- neku slabost, manu između bezbroj vrlina, ali će se pisac, budite ubeđeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brizi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali će pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, čak i kod idealne, pasti isključivo na njene promašaje. Država je u suštini jedan optimistički poduhvat. Optimizam ima kozmetičko dejstvo na njene ustanove. Književnost je, međutim, proizišla iz znatno mrzovoljnijih izvora i njen je duh prevashodno pesimistički. (Čak i kad tokom dela opisuje lepa osećanja, klasika na kraju ubija njihove nosioce.) Stoga na svaku kozmetičku masku deluje kao vrijuća voda. Između gradilačkog, apolinijskog načela države i razaračkog, dionizijskog načela njenog umetnika, umetnuto je biblijsko neprijateljstvo. Književnost će uvek, pokraj sveg slobodnog drveća, hteti plodove s onog jednog jedinog – zabranjenog. I društvo će je, poput Boga, uvek ponovo izgoniti iz raja zavetnim rečima: "U mukama ćeš rađati... Sa znojem lica svoga ješćeš hleb svoj..." Pa i pored toga, sasvim u biblijskom duhu, Društvo će s Umetnošću neprestano sklapati nekakve konvente, koji će biti kršeni pa ponovo restaurirani. Umetnost će prinositi Društvu žrtve paljenice, ali i huliti na njega. Odozgo će sevati gromovi i uništavati umetnike. Ali ako se dublje pronikne u taj antagonistički odnos, videće se da je on i prirodan i neizbežan, i da upravo njegove mračne strane vezu između društva i umetnika čine neraskidivom...

Čitao sam intervju uglednog pisca. Jedno od prvih pera zemlje izjavljuje da predano veruje u smisao svog rada. Stidljivo čak i u opšti značaj umetnosti. ("Bez umetnosti se ne može živeti!" Glupost! Naravno da može. Još nisam čuo da je neko stradao zbog pomanjkanja estetičkih uživanja.) On, zatim, veruje, ovog puta s žarom, u mogućnost da umetnost srećno koegzistira s društvom, te da mu u njegovom razvoju pomaže. On ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike (više ili manje u zavisnosti od tiraža svojih knjiga, naravno), i zdušno podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije. Pre nekoliko godina dočekivali smo zoru zajedno. (Ostale pojedinosti situacije, koje bi mogle štetiti ugledu, izostavljam, ali se one nalaze na računu Kluba književnika.) Pisac je tada na spomenute opšte teme izjavio, ukoliko sam ga dobro razumeo:

a)      da veruje jedino u pare,

b)      da su priče o nekakvom opštem značaju umetnosti jedno veliko sranje,

c)      da mu za društvo puca prsluk,

d)      da su čitaoci – marva.

Ne žurimo u zgražanju. Većina od slavnih pokojnika umetnosti mislila je bar o jednoj od četiri teme bar jednom u životu na ovaj način ...

Ponekad mi se čini da sam najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo gledajući "Tarzana". Izjave "Me Tarzan!" i "You Jane!" otišle su usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Sve preko toga je puko naklapanje...