TAMO GDE LOZE PLAČU XXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

 

GRADITELJI (V deo)

 

Kao i svakad u ovoj istoriji obilatoj nepredviđenostima, okolnosti su se postarale da u stranu gurnu moj naivni raspored. 20. oktobra 1968. godine – grozim se neopozivih reči koje ću morati da ispišem, kao da njima tek pristupam već učinjenom nepopravljivom činu, ili da ga dokumentarnom preciznošću odobravam, oturam od sebe i preseljavam u prošlost odakle od njega više neću dobijati uznemirujuće signale – 20. oktobra 1968. godine, između jedanaest i dvanaest časova noću, Isidor Njegovan je izvršio samoubistvo.

 

Bez muške oholosti priznajem: trebaće mi dosta samosavlađivanja da ukrotim pero da se poremećeno tugom smesta ne upusti u hajku za nepojmljivim razlozima (smem li ovako iscrpno obavešten da upotrebim tu praznu reč?) koji su s našeg neimarstva otkinuli najbujniji cvet, a meni ugrabili prijatelja – uverenje da će tokom knjige imati za to dovoljno prilike jedva ga savlađuje – i da se ograničim na one okolnosti Isidorove smrti koje će me privoleti da Graditelje iznesem na videlo pre ustaljenog reda.

Prva od tih okolnosti bila je anonsa u Politici objavljena 21. oktobra 1968. godine:

 

"Juče, oko osam časova izjutra, otkriveno je u porodičnoj kući (ulica Proleterskih brigada) telo arhitekte Isidora Njegovana. Posle prvog uviđaja predstavnik Sekretarijata za unutrašnje poslove, Milonja Božović, izjavio je da je po sredi samoubistvo vešanjem, ali da su uzroci još uvek nepoznati.

Kako se saznaje telo je otkriveno pukim slučajem. Nepodignute boce mleka ispred vrata kuće, izazvale su sumnju raznosača, ovaj je alarmirao susede, a oni obavestili stanicu Narodne milicije. Vrata su morala da budu provaljena. Leš trideset petogodišnjeg arhitekte pronađen je u praznim prostorijama prvog sprata iz kojih su se ovih dana iselili stanari.

Istraga je u toku".

 

Sličnu noticu objavila je Borba, a potom Večernje novosti i Politika ekspres.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (IV deo)

Bila je to, eto, tek iznuđena privola da ga smatram ravnopravnim po nesreći u izbegličko-doseljeničkoj povorci grkocincarskih Njegovana (po izvornoj transkripciji Nagoa) iz Moskopolja koji su godine 1769. prognani od Ali-paše Janjinskog, (Ali-paša Janjinski (1740–1822), paša koji je vladao u, nikada zvanično priznatom, Janjinskom pašaluku koji je obuhvatao Trikalski pašaluk i grad Janjinu u Osmanskom carstvu. ) naselili podunavsko-mediteranski heksagram između Beograda, Segedina, Zagreba, Ljubljane, Rijeke (Fiume) i Dubrovnika, i u tom asimetričnom i osmotičnom šestouglu, kroz dvesta godina (sto devedeset devet ako ćemo pravo) stigli da do cvata razviju sve svoje rasne i klasne osobine, i da najzad pod, rekao bih, osvetničkom težinom sopstvene građevine budu smrvljeni u prašinu.

Nisam mu, dakako, dopustio da se u moj projekt o Njegovanima ugura preko reda što sam ga, iz sklonosti prema duhovnoj disciplini i po uzoru na vojničku hijerarhiju, ustanovio za svoje teme, čime sam, među nama, samo bio dosledan nedoslednosti našeg ponašanja: iako nikada nisam podnosio vojsku, odlazeći u toj idiosinkraziji tako daleko da budem srećan što nisam služio makar i uz pomoć bilateralne kavernozne tuberkuloze, iako sam iz dna duše prezirao jednoobrazne mašine u koje ona saliva plastičan čovečiji duh, ipak sam u sopstvenom književnom delokrugu primenjivao kasarnski postupak u njegovom najstrožijem vidu.

Po tom poretku – evo ga sa razumljivom melanholijom prepisujem iz radne beležnice – Isidor je imao da sačeka dovršenje "Crvenih i Belih", a potom najverovatnije redakciju "Vremena reči" i "Vremena vaskrsenja", pre nego što bi smeo da računa na moju pažnju. Tim odlaganjem sam dopustio događajima oko Isidora da malčice potonu u prošlost, nipošto da se tamo do guše zaglibe, jedva da se kao u kupku blatnu umoče u zaborav, da urone u još nestinuti talog susednih događaja, u kome će im se oštre ivice ublažiti, jasne površine zamagliti, a jarke boje istrti, kako bih, kad mi jednom pod pero padnu, mogao da ih bez otpora podvrgnem ličnom osećanju i bezuslovno privatnoj interpretaciji.

Što mi taj umesni plan nije pošao za rukom nije moja krivica, u svakom slučaju, ne samo moja. Tako strog poredak, na žalost, nije odgovarao Isidorovoj nasrtljivoj prirodi, tom tvrdom klupčetu živaca, energije i samoljublja, prirodi koju je on sa monomanskom bezobzirnošću nenadmašnog graditelja naturao okolini, neumorno udarao na sve okolnosti unaokolog života, kao rovaš, žig vlasništva, kao pečat sa svog prstena-pečatnjaka. Nasledivši njegovu žilavost, događaji koje je inspirisao, poslednjih godina nestrpljivo provališe u doba u kojem im nije bilo mesto.

Kao od šale preskočivši dvadeset stoleća, banuše oni na krševitu golet Gore Iskušenja iznad Jordana, posred tajnog sabora kojim su hrišćanski obraćenici slavili spasiteljev uskrs, što ga je baš tad na bezazleno uveseljavanje posvećenih jedan izmožden, polugo i rutav fakir glumio, pribivši sebe na rimski krst visoko iznad žutih, lenjih, svetih voda Krštenja.

Svaki pokušaj da te uzurpatore moje pažnje, te nesnosne uljeze proteram iz biblijskog područja kojim sam se bavio, ostao je uzaludan. Bilo je beskorisno pružati otpor nečemu čemu je potajno u susret hrlila i moja sopstvena volja. Priklonio sam se toj obesnoj sili u nadi da ću poredak, do kojeg sam držao sve ljubomornije ukoliko sam ga se neizbežnije odricao, moći da uspostavim kasnije i na zaobilazan način.

Kad stvari tako stoje, nakanih se u duši, napisaću Graditelje (naslov mi je savetovala sama tema, ali za njega sam se neopozivo odlučio tek po čitanju prepiske Isidora i Jakova Njegovana, tek pošto sam saznao za, šturo je reći neverovatnu, tajnu ove višegodišnje korespondencije između sina i oca emigranta), međutim, imprimatur za njihovo objavljivanje daću samo kad po unutrašnjem ustrojstvu ciklusa o Njegovanima na njih dođe red.

Daleko od mene beše namera da ovu knjigu, svakako njegovanovsku po duhu, no nikako najsrećnije odabranu za početak, objavim pre nego što joj srodnim rukopisima utrem put i sagradim neku vrstu mostobrana u javnosti. Suprotan postupak – ovaj zbog koga sam prinuđen da se pravdam – činilo mi se onda i, uprkos svemu, još uvek mi se čini kao opasno hvatanje zmije za rep, umesto za glavu, kao pretraživanje neznane planete počev od najskrovitijeg, najnepristupačnijeg i najsloženijeg jezgra, umesto da se ono blago zbog kojeg se trud i ulaže krije ušančeno upravo u tom neprobojnom jezgru.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (III deo)

Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje bez ikakve sumnje dugujem. Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja, sačinio u "znoju lica svog".

A ta su obećanja, opet, razume se prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.

Trebalo je, zacelo, već otprve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom "Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane.

O tome da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni spomenik Revoluciji.

Moja zapanjenost, razume se, za vas još uvek ništa ne znači, osim što i sama izaziva čuđenje. Pogađam li da se pitate čega ima neobičnog u tome što jedan ambiciozni, talentovani, ne ustežite se da kažete čak i genijalni mladi arhitekt poseže za temom koja će mu, ako bude uspeo, učvrstiti i onako cenjeno profesionalno ime i obezbediti visoko društveno priznanje, tako drago svim umetnicima?

Ubrzo, međutim, uvidećete kako je ova, na oko, prirodna odluka (za svakog drugog graditelja ona bi to i bila) po Isidora postala i sama revolucionarna, ne manje kataklizmična i ne manje protivrečna od tajanstvenog pojma revolucije sa kojim je imala da se uhvati ukoštac.

U međuvremenu, biće dovoljno ako sa verodostojnošću krunskog svedoka izjavim da je baš ta iznenađujuća odluka, doneta po svoj prilici početkom oktobra 1965. godine, a kroz 36 meseci istrajno sprovođena sve do svog još nepojamnijeg ishoda krajem oktobra 1968. godine da je, tvrdim, upravo ta sporna i njegovim nazorima protivrečna odluka (koliko sam ga poznavao, a može mi se verovati da sam ga poznavao svestranije od ma koga) prosula na Isidora neko prozračujuće, bezmalo rentgensko svetlo, i da se tek pod tim naknadnim premazom njegov do tada siv, nečitak i nevidljiv život obojio raskošnim nijansama trpljenja i nadanja, te postao transparentan i uočljiv

(kao što mikrokosmički život bakterija postaje pristupačan ljudskom oku tek kada ga izazovemo Lefrerovim metilenskim plavilom, karbol-fuksinom ili nekim preparatom Gram-Jansenove metode) čime je sebi izvojevao pravo da bude opisan, ako već ne i opravdan. Isidorova rešenost da revoluciji sagradi spomenik, rešenost koja je po neverovatnosti podsećala na neuračunljivi naum žrtve da svom zlotvoru podigne spomen-ploču, gigantski memento na poprištu sopstvenog stradanja – a on nimalo nije sumnjao da će upravo njegov projekat biti izabran za izvođenje – tek kratko vreme prethođaše mom pristanku da ga uzmem za temu jednog beočuga u Sagi o Usponu i Padu kuće Njegovan-Turjaški.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (II deo)

A da li se baš sve zbilo onako kako će biti predstavljeno, značajno je samo za merenje dubine raskola koji odvajaju neutralne činjenice života od prisnih činjenica njihovog trpljenja, stvaran ali mrtav pejzaž od nestvarnog ali živog otiska što ga sa njega kao sa voska uzimamo; mrtav pejzaž ostaje da gnjije na zidu vremena, a mi hitamo dalje sve novim i nepoznatijim predelima, odnoseći u duhu samo njegovu promenljivu, nepouzdanu i slobodnu kopiju.

Ne smetnimo stoga sa uma – to će obezbediti da se Graditelji prime sa manje predrasuda – da je svačija memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.

Pravi, dakle, smisao ove knjige, a i onih za koje se nadam da će je u budućnosti slediti, kao što ona sledi tek jednu od mnogih nizbrdica na putu Njegovan-Turjaških u ambis društvene istorije, ili, da budem jasniji, onaj povoljniji smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, a trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena, i stoga, velim, samo stoga ima brutalnu prirodu obračuna.

Sve i kada bih hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom, od neke njene druge, takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan) taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv: da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.

Između opasnosti da ne izaberem pravu istinu i pogibelji da je iznesem kao da me se ona nimalo ne tiče, nekom prevratničkom neodlučnošću zaveden, uputio sam se sredokraćom, na kojoj ću zacelo biti izložen dvostrukom riziku: da nesvesno zaobiđem istinu, ako je ima u obliku u kome jedno biće može da je shvati, i da se u to upustim bez dovoljno saosećanja.

Obično se veruje – ne znam išta lakoumnije od svođenja mašte na jedan uski kolosek – da svako opisivanje detinjstva ima memoarsku vrednost. Uzimam sebi slobodu da izjavim kako u Graditeljima to nipošto nije slučaj. Međutim, iako svi događaji o kojima se govori ne pripadaju autorovom životu, a nekoji ni istoriji njemu bliskih osoba, ipak su osećanja u većini navrata njegova, ili bi bila da je on nesrećom sudeonik tih zbivanja, a u prvom redu isključivo njegovo je osećanje stvarnosti ma kakvo ono bilo, ma kako se drastično ispoljavalo, i ma kako se neočekivano vremenom preinačavalo, svuda tamo gde je izričito vezano uz njegovo ime.

Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri za svakog čoveka uopšte, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on. Bogaza u živom pesku beznadežnosti sa koje je gospođa Angelina Njegovan tražila, pa možda i našla Boga, nije li to ona ista stranputica na kojoj sam Ga i ja tražio? Kad Isidor, njen sin mezimac, ostane bez Njega, nije li to onaj isti nepopravljivi način na koji sam ga i ja izgubio?

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (I deo)

(Predgovor za jedan nedovršen roman)

"I reče narodu svojemu: gle narod

sinova Izrailjevih veći je i silniji

od nas. Nego hajde mudro da

postupamo sa njima, da se

ne množe, i kad nastane rat da

ne pristanu sa neprijateljima našim,

i ne udare na nas i ne otidu

iz zemlje. I postaviše nad njima

nastojnike da ih muče teškim

poslovima; i građaše narod Izrailjev

Faraonu gradove Pitom i Ramzes".

(Druga knjiga Mojsijeva)

 

Evo, najzad je kucnuo čas da i ja potražim svoje vreme, svoje izgubljeno vreme. Moje traganje, međutim, teško da će imati sreću da kao na kamen spoticanja iznad zakopanog blaga naiđe na naš život, istinski život, život konačno otkriven i razjašnjen, jedini život stvarno proživljen o kome je sanjao Marsel Proust:

Marcel Proust (1871–1922), francuski književnik. Najpoznatije delo mu je ciklus romana pod zajedničkim nazivom U traganju za izgubljenim vremenom.

Potrošeno vreme nikada više neće biti pronađeno. Umesto njega, ispod crne zgure koju uminula zbivanja kao truo ćilim prostiru po dnu sećanja, ispod sasušenog humusa dana, biće, kao s neispitanog arheološkog nalazišta – kakvog duhovnog Hisarlika – iskopana skeletna utvara prošlosti, međ grubim videlima nepoverljive sadašnjice rasuće se i razmrviti trošne mošti bez boje, bez sjaja i bez namene doli da nas privole na bogobojazno priznavanje sopstvene prolaznosti, a u onom ređem i srećnijem slučaju na mirenje sa tim nestalim ustroj-stvom bitka.

Hisarlik je moderno ime za mesto na kome se nalazila stara Troja koja se takođe zove i Ilion. Lokacija je u sadašnjoj Turskoj, odnosno Anatoliji. Arheološko nalazište je oko 6,5 km od Egejskog mora i od Dardanela.

Zauzvrat, ako budemo radini i žilavo odani neblagodarnom zanatu kopača vremena, možda ćemo između dva njegova susedna sloja, kao između dva slepljena listića zlatne vene, pronaći svoje mesto u nekom opštijem razmeštaju i upoznati sudbinu čijom smo previšnjom voljom tamo dospeli.

Bilo kako bilo i ma šta proizišlo iz ovog uzbudljivog, opasnog i pomalo nekrofilnog truda, koji prividno seća na buđenje mrtvaca, a mahom je samo zabijanje glogovog kolca u prošlost, čije nas albino-vampirske oči žedne i naše krvi motre iz zasede i puštanje njenog neuspokojenog leptirka da otprhne u ništavilo kome pripada, ma šta se, dakle, bude iščaurilo iz ove književne pustolovine (jer pisac, pošteno rečeno, nije kadar ni o njenom toku, a nekmoli o njenom neizvesnom završetku izneti išta pobliže), ona više ne može da se obuzda.

 Vaskrsli Lazar iz Vitanije ne može se ponovo poviti u pomazani pokrov, vratiti pod gvožđem nedodirnut sveže okrečen dolmen, a da se poricanjem čuda ne primame nesagledive posledice po nadu onoga koji se na svetogrđe drznuo. Pustimo stoga da sve teče po svojim unutrašnjim zahtevima, a sopstvenu inicijativu ograničimo na ispiranje, čišćenje i ređanje iskopina, što ih uznemirena prošlost kao lavu izlučuje iz svoje prenatrpane utrobe.

Potrebno je, međutim, upozoriti na to da je ovo što se sada sa izvesnom zebnjom prepušta sudu javnosti samo prva bušotina, tek okno ili izdvojen kop na neizmernim ledinama prošlosti, početna knjiga u sazvežđu hronika koju će kao gravitaciona sila, kao zajednička kičma držati na okupu spori uspon i brzo propadanje Kuće Njegovan-Turjaških, sa kojom pisca (kamo sreće da mogu reći letopisca ili zapisničara!)

spaja srodstvo po sudbini više nego po krvi, budući da joj pripada samo skromnim četvrtim delom pa i njime u razblaženom toku, i osećanje saučesništva više nego lično sudelovanje u događajima što će sa odgovarajućim podnebljem jednog uništavajućeg rata, jedne zastrašujuće revolucije i jednog uzbudljivog nazovi-mira, biti opisani ne kao indiferentna istorija tako draga projektantima, paladinima i korisnicima pobede, a tako mrska predvodnicima, sledbenicima i žrtvama poraza, već, ako mu pođe za rukom, kao patnja i radost, kajanje i blaženstvo, griža i nesvest, vera i sumnja koje se, eto, obnavljaju u novom ruhu pomoću naročitog poretka drevnih isluženih, izanđalih reči.

I kao što zvezde rasturene po maglinama ne nastaju u slučajnom trenu kad zaiskre u hijazmi okulara našeg teleskopa, a ipak, na neki način za nas se tek tada razgorevaju, tako će i knjige-karike ovog lanca raspadanja, propasti, agonije i beznađa biti objavljivane onim redom kojim budu pisane, a ne onim lažnim, konvencionalnim i naturenim redom kojim prošlost u njima postaje sadašnjost, a ova se bez smisla za nas srozava u takozvanu budućnost.

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (X)

Budimo verni prošlosti, i ona će se pred nama otvoriti, ona će nam sama dati svevremena saznanja za kojima žudimo, ona će tako i samo tako ispuniti i drugi zadatak što ga Dobrica Ćosić postavlja istorijskom romanu: da bude imanentna kritika vladajuće istorijske svesti, a ja bih dodao i savesti – oruđe naših duhovnih preobražaja.

Ostaje, najzad, i najneprijatnija obaveza da se nešto kaže i o vlastitom iskustvu na tom polju. Ono je skromno. Moje Zlatno runo nije istorijski romanu standardnom značenju reči, a ne pretenduje da to bude ni u smislu ovde iznetih premisa. Umesto hronološkog vremena, ono je u cikličnom; umesto u definisanom prostorima, ono je u istorijskim međuprostorima.

Brojni povesni momenti u njegovih sedam tomova, od plovidbe Jasonovog Arga u Kolhidu i Trojanskog rata, preko pada Konstantinopolisa 1453, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog i srpskih borbi za nezavisnost, sve do Prvog i Drugog svetskog rata, do godine 1941, samo su mostovi koji ga vode s onu stranu empirije, u mit, u meta-stvarnost, u suštinu i sudbinu ljudske priče.

Jason je sin kralja Esona iz Jolka u Tesaliji. Odgajio ga je mudri kentaur Hiron. Stric Pelija mu je preoteo presto, a obećao je da će mu ga vratiti ako u Grčku vrati zlatno runo koje se nalazilo u Kolhidi.

Argo je bio slavni legendarni brod sa 50 vesla na kojem su argonauti plovili u pohodu po zlatno runo. Bio je toliko lak da se potebi mogao nositi na ramenima, a u pramac je bila ugrađena grana sa hrasta iz Zevsovog svetilišta. Argonauti su na tom brodu plovili u Kolhidu kako bi doneli Zevsovog ovna – davno otetu svetinju.

U grčkoj mitologiji Trojanski rat je bio vođen protiv grada Troje od strane Grka. Opisan je u Virgilijevoj epskoj poemi Eneidi. Trojanski konj je bio način da omogući Grcima da najzad uđu u Troju i završe konflikt, posle 10-to godišnje opsade. Grci su naime konstruisali drvenog konja u koji su sakrili 30 vojnika. Grci su se pretvarali da su rešili da opsadu završe i povlačili su se, a Trojanci su uveli konja u grad kao svoj trofej. Noću su vojnici izašli iz utrobe konja, otvorili vrata grada, pa je tako grčka armija ušla u Troju, uništila grad i time završila rat.

Sulejman I Veličanstveni (1495 - 1566), sultan Osmanskog carstva od 1520. godine. Pod njegovim vodstvom, Osmansko carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Osvojio je ostrvo Rhodos, Beograd (1521), pobedio mađarsku vojsku Ludvig II u Mohačkoj bici, anektirao velike delove severne Afrike, osvojio Transilvaniju. Beč, ipak, nije uspeo osvojiti. 1529, pao je obruč oko Beča koji su Osmanlije uspostavile i njihov prodor u centralnu Evropu je zaustavljen.

Podnaslov "fantazmagorija" tu je da podvuče nad-istoričnost knjige.

Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.

Moj prvi istorijski roman biće, po svoj prilici, "Srebrna ruka", priča o dvojici velikih vizantijskih slikara, Gregorijasu Skopasu i Androniku Komninu, i potrazi za autorstvom čudotvorne ikone "Bogorodice Trojeručice". Biće to prozni ep o vizantijskom VII veku, od arabljanske opsade Carigrada 700-tih do krunisanja Karla Velikog za cara Rimske imperije 800-tih, povest jedne od najznačajnijih duhovnih revolucija Evrope, koja je ikonoboračkim ratovima ispunila stotinu godina vizantijske istorije.

Merovinzi su bili dinastija Franka od sredine V veka i vladali su u oblasti današnje Francuske. Godine 752 je njihova vladavina prestala kada je papa krunisao za kralja Pipina Malog i time je počela Karolinška dinastija, nastavljena Karlom Velikim, koga je papa krunisao za cara Svete rimske imperije.

 Četiri puta se vrhovni princip ove duhovne države menjao, a s njim i Pravila života, zbog jednog na oko slikarskog, a u stvari pitanja suštinskog za sudbinu naše civilizacije. Nema vremena u kome se rafinirano nasilje u toj meri pomešalo s najtananijim duhovnim i intelektualnim životom, krv i misao toliko amalgamisali da postanu suština svakodnevice svih Romeja, od Vasilevsa do poslednje kurve u bordelima Zlatnog roga.

Poznavaocu srednjevekovne istorije ovaj će vek neodoljivo ličiti na naš, stoleće ideološkog i fizičkog nasilja. Ali će moj zadatak biti da se oduprem iskušenju koje bi moj posao učinilo lakšim i – promašenim. Moj će posao biti da, magijski spoznavši unutrašnji život Vizantije, sličnost koju sam pominjao učinim epizodom univerzalnih podudarnosti jedne zatvorene ljudske istorije, a sluškinjom neke globalne metafore, ili još gore – robom prostačke aluzije. U prvom redu moram vaskrsnuti razlike, dakle i ekskluzivitet tog VIII veka, a ne samo sličnosti s našim, jer ću, u protivnom, izvesti pred vas ne samo istorijski leš, već naš sopstveni gledan u krivom ogledalu. A leševi su, osim u gotskim pričama, za groblje, nisu za umetnost.

Svoj rad na istorijskom romanu shvatam više spiritistički nego istoriografski. Oživljavanje istorije delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, ono "Talita kumi – Ustani i hodi!" proizvešće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće to na prošlost, ali prošlosti neće biti.

Mnogo je onih što iz grobova znaju iskopati leševe prošlosti, ali ih malo ume prizvati njihove duhove. Voleo bih da budem među njima. Zato valja biti medijum[LP1] , ne tvorac. Hipnotički se predati signalima "one strane", proricati unatrag, očistiti se od naslaga predrasuda i iskustva što su nas od prošlosti razdvojile, opet biti – nevin.

Koliko ću u tome uspeti, pokazaće vreme.

Hvala vam!

 

 

 

 

---

 [LP1]italik

TAMO GDE LOZE PLAČU XXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IX)

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim. Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama. Umetničkim meta-mostom Ćosić je, dramskom snagom kojoj u našoj literaturi nema poređenja, otkrio urođenu univerzalnost na izgled ograničenog istorijskog događaja i datume naše nacionalne istorije kroz Propileje uveo u istoriju sveta, tamo gde im je mesto.

Propileji su glavni ulaz na Atinski Akropolj. To je monumentalni prolaz sagrađen od belog mermera. Nalazi se na zapadnom kraju, blizu vrha Akropolja, na kraju strme krivudave staze.

Gradnja Propileja je započeta 437. godine p. n. e, ali su radovi prekinuti posle pet godina zbog straha od rata. Peloponeski rat između Atine i saveza pod vođstvom Sparte konačno je izbio 431. godine pre n. e. Spartin savez pobedio je Atinu i Propileji nikad nisu završeni. Propileji imaju centralni deo sa širokim otvorima i dva asimetrična krila: prema severu i prema jugu. Fasada centralnog dela se sastoji od šest široko razmaknutih stubova u jednostavnom dorskom stilu. Unutra, dva reda stubova u elegantnijem jonskom stilu dele središnji prostor na tri dela kroz koje posetioci prolaze. U severnom krilu se nalazila galerija slika, dok je južno obezbeđivalo prolaz do hrama Atine Nike.

Srpski rat postao je, tu na tlu male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta. A onda se vratio mitu iz čijeg je prototipa rođen. Nacionalna priča postala je antropološka. A dalje, dalje od toga, dublje od mita, i ne može se ići. Tamo, dalje i dublje – tmina je Velike Tajne.

Prećutkivanje Vremena smrti u mojoj zemlji, s jedne strane retka i oprezna vrednovanja, s druge neopravdana sumnjičenja ideološke naravi, paradoksalno potvrđuju umetničku istinitost ove knjige, a iznad svega njenu ljudsku vrednost. Ali za istine imamo vremena tek kad je za laž kasno.

Lično mišljenje Dobrice Ćosića o suštini i funkciji Vremena smrti, i istorijskog romana uopšte, na prvi se pogled od moga razlikuje. Ali razlika je prividna.

U jednom pismu Ćosić mi piše: "A zar taj istorijski roman može ikome i ičemu da služi, ako ne služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom ..."

Nema istine veće od ove, i ona je u savršenom skladu s tezom iznesenom ovde. Samo, Ćosić govori o funkciji već napisanog istorijskog romana, a ja o funkciji pisca u njegovom pisanju.

Vraćamo se u jedno doba da bi ga magijski oživeli, da bi pred svoje savremenike izveli njegov spoljni i unutrašnji hologram. "U težnji za svevremenskim saznanjem, za svevremenskom čovekovom stvarnošću", kako je Ćosić napisao u knjizi Stvarno i moguće, životom minulog želimo nešto reći životu koji teče. Ali, šta ćemo reći, ne možemo, u stvari ne smemo unapred znati, jer ćemo time uništiti epifanijsku snagu vlastite magije. To nam može kazati jedino sama prošlost ako u nju siđemo dovoljno duboko da je osećamo kao vlastiti inkarnirani život.

Vraćanje s namerom da se nešto već smišljeno i definisano kaže, odlazak u prošlost po pogodne primere, dokaze, ilustracije, ne donosi koristi ni umetnosti, ni našem saznanju. Ličiće to na postupak čoveka koji ide u trgovinu da nešto kupi, a sa sobom na prodaju nosi i svoju robu. Taj, bojim se, niti će šta prodati, niti šta kupiti.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VIII)

Drugi će primer, nema sumnje, izazvati vaše čuđenje. To je 1984 George Orwella, kroz čiju godinu mislimo da prolazimo. Kažem mislimo, jer smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, već odavno prošli, a futuristička, negativno-utopijska forma dela, koja je obmanula i kritičare i čitaoce, umetnička je obrazina za jedan od najsavršenijih metaistorijskih romana svih vremena.

Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-mislene izlike.

Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu polusvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti. Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja.

Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno vladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružile su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudo-humanističke doktrine. Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto. Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog antropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili.

Aristotel (384-322 pre n. e.) starogrčki filozof, Platonov student i učitelj Aleksandra Velikog. Pisao je o raznim temama kao što su: fizika, poezija, zoologija, logika, retorika, politika, etika, biologija i o vlasti. Posle smrti Platonove trebalo je da stane na čelo Akademije, ali je to mesto zauzeo Platonov nećak. Osnivač je Liceja.

Naša vera, naš moral, dvo-misleni su i dvo-smisleni. Naša duhovna kultura je elaboriran sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zakljinjemo, i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture. Ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je; on je prepoznaje. On prošlost u budućnost projecira. On nije prorok, već povesničar pada. Tvrdim, stoga, da je 1984 jedan od najzrelijih istorijskih romana ikad napisanih.

Treći je uzorak tetralogija mog zemljaka Dobrice Ćosića – Vreme smrti, priča o velikom trenutku malog naroda sa Balkana, što ga je diplomatska svest Zapada poznavala jedino kao "prokleto Istočno pitanje", a njegova geografska svest kao "slepo crevo Evrope", ali za koga većina ljudi nije ni čula, naroda s Poluostrva čuda, što je, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – helensku, vizantijsku i osmansku – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VII)

Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.

Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Vojvodi Velizaru, vojskovođi Justinijanove ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane.

Imperator Justinijan (lat. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) (483- 565). Poznat je kao poslednji rimski i prvi vizantijski car, imperator Istočnog Rimskog Carstva (od 527—565) i pravoslavni teolog. Nastojao da obnovi moć, veličinu i organizaciju Rimskog carstva koja je bila rasparčana unutrašnjim trzavicama i upadima varvara, naroda koji su prodrli na teritoriju Zapadnog rimskog carstva. Ukinuo je sve nehrišćanske filozofske škole u Atini 529. godine, uključujući i Platonovu Akademiju. Sazvao je Peti vaseljenski sabor 553. godine u nameri da pomiri monofizite sa pravoslavnima. Takođe se smatra jednim od najvećih kodifikatora celokupnog rimskog prava.

Osećajući, ako baš nečuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa, Cara i Boga.

Tiberije Klaudije Cezar Avgust (10 pre n. e. – 54 nove ere) rimski imperator od 41. nove ere do smrti. Bio je ćopav i nagluv, pa ga je cela porodica isključivala iz javnih poslova. Postao je konzul za vreme Kaligule, a proglašen je za imperatora od strane pretorijanaca posle ubistva Kaligule.

Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom Zlatnom runu, književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdravorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane antike. U Vojvodi Velizaru, međutim, nema ni poetične bajke Runa, ni fine ironije Klaudiusa. Fakta su gimnazijske kakvoće, a uz to pogrešno shvaćena i aljkavo konstruisana. Dobili smo komercijalnu priču skromnog misaonog i književnog nivoa, koja je, onako kako je ispričana, apsolutno nemoguća u Vizantiji, ni tog, ni bilo kojeg drugog doba.

Obratimo se zato, s olakšanjem, pravim uzorima.

Prvi od njih je, do sada nenadmašno remek-delo metaistorije romana: Josif i njegova braća. Biblijsko-povesna epizoda, tačka ukrštanja dva drevna naroda, gospodarsko-egipatskog i sužanjsko-jevrejskog, dobila je, upravo magijskom vernošću duši i duhu minulog doba, transcedentnim tumačenjem fakata, univerzalno značenje, važeće za sva vremena i sve nivoe humaniteta. Karakteri koji se kroz Mannovu priču kreću, kod kuće su u svom dobu, ali ih prepoznajemo i oko sebe, jer nose čovekove neizmenljive, fundamentalne, sudbinske osobine, tek privremeno i provizorno okovane u forme određenih istorijskih godina.

Mnogostruka značenja ove epske polifonije aktuelna su i danas kao što su bila pod faraonima, ali ne zato što je Mann naš svet vratio u prošlost, odnosno sadržinu našeg uneo u formu prošlog – mada su inicijalna iskušenja, očigledno, bila jaka – već što je besprimernom intuitivnom snagom, uz potporu moćnog obrazovanja i filosofskog duha, pronašao nadvremeno-bezvremenu tačku, u kojoj se seku oba, u kojoj se, uostalom, ukrštaju ose svih svetova i svih vremena. Neverovatno bogatstvo ideja i misli, duše i duha, inteligencije i mašte, stila i jezika, čini od ovog dela Keopsovu piramidu književnosti, čiji se graditelj ne može zamisliti drukčije nego kao drevni Mag u trenutnoj inkarnaciji savremenog pisca.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VI)

Prostornih granica nema, odnosno ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao kod mene u Zlatnom runu.

Može se baviti temama koje su jedva prošle, ako su uopšte prošle, kako je to činio Solženjicin. Može konstituante naše stvarne prošlosti projektovati u lažnu budućnost, kako je to, u 1984, uradio Orwell. Poetskometafizički može, u Mannovom Josifu i njegovoj braći, vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar, kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije svog naroda.

Njegova priroda mora da bude suština stvarnosti koja se opisuje, nipošto njena prazna forma. Ali sada se, u samom srcu problema, rizik više ne može odlagati, mora se Razum uvrediti i izreći reč koje se on užasava: mora se reći – Magija. Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski  pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.

Sve je ostalo posao istoriografije, biografskih, socioloških, geopolitičkih, antropoloških i kulturoloških specijalističkih studija. A svi rezultati tih studija tek su građa, mrtva glina, kojoj Magija, nepoznatog porekla, prirode i svrhe, kroz književno delo, udahnjuje život, kao što je to sa začaranom lepoticom učinio princ iz bajke.

(Nevolja je u tome što je prošlost najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što se već ohladilo, a nedavna što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnija. Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodriljivosti, nedavna – komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše memorije – ovu faraonsku lepotu mumije tek stiče.)

Što se tiče forme istorijskog romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.

Najzad, šta će nam ta nesrećna prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)

Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti (koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne). Njegova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna.

Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim. (Uvodila nas je uglavnom u onaj na Severu.)

Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.

I upravo stoga su misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani uvek bili – antimaterijalistički.

TAMO GDE LOZE PLAČU XXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (V)

Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati.

Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina.

(Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1879–1953),  sovjetski političar i državnik. Kao ključni partner nacističke Nemačke kroz pakt sa Hitlerom a kasnije kao partner zapadnih saveznika, imao je odlučujući uticaj na početak i tok Drugog svetskog rata kao i na posleratno oblikovanje Evrope. Tokom njegove vladavine, ubijene su desetine miliona ljudi u gulazima i u političkim progonima.

Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U tim žalosnim tvorevinama Razuma, demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.

Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon, zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).

(Partenon – hram posvećen boginji Ateni koju su stanovnici Atine smatrali svojom zaštitnicom. Gradjen je od 447. pre n. e. do 438, a ukrašavanje hrama je završeno 432. pre n. e. Najznačajnija građevina koja je opstala iz vremena klasične Grčke i smatra se vrhuncem razvitka dorskog stila i grčke umetnosti.)

Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.

Ali, šta on jeste?

Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?

Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar [LP2] istorijski roman priča?

O jednoj personalnoj viziji prošlosti?

O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?

O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?

O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?

Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.

Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.

Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma, koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.

TAMO GDE LOZE PLAČU XX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IV)

Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta, mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju sa žudnjom za boljim životom, ništa ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina dobiti svoje pravedno zadovoljenje. Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulaga, mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u jednoj od mojih priča, posvećenih Orwellu, koje pod naslovom 1999 treba da se publikuju krajem ove godine.

Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme, arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima žive odvojeno jedan od drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli svih ostalih ljudi na svetu.

To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja, jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa. I u ledu Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju.

Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma, samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je materijalno. Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi. Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak, iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.

Eto, dame i gospodo, šta mi od našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!

Ovim smo iz četiri pravca došli na isto mesto.

Prvi smer, umetnički, kaže nam da svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi ona njegova tajna suština koja je jedina predmet dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti. Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe. Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja.

Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti. Prošlost uči samo ako je verna sebi. Ona spada u one mračne, ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma (naše opšte i trajne predrasude).

Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili mrtvom već (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschachova mrlja koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna. Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (III)

I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji,[LP1]  što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?

Tako stižemo do biološko-palenteološkog poređenja. Pođite u Prirodnjački muzej i pogledajte džinovski skelet dinosaurusa. Sve su mu kosti tu, sve očuvane u ledu Severa. I mi danas znamo kako je dinosaurus izgledao. Pretpostavimo, međutim, da nismo našli sve kosti. Samo jednu, bilo koju. Još uvek nismo bespomoćni, veli Nauka.

Raspolažemo, srećom, egzaktnim metodama, putem kojih iz jedne koščice možemo zaključiti izgled životinje. Metodi su, razume se, više logički, analoški – da se baš ne kaže spiritistički – nego egzaktni u matematičkom smislu. Vidi se to dijametralno suprotnom izgledima što su ih, na osnovu raspoložive kosti, naučnici predložili kad je u pitanju bila druga izumrla vrsta. Molim da se ovo drži na umu.

S modelom ovakvih pseudonaučnih rekonstrukcija istorije susrešćemo se ponovo kad budemo polemisali s pozitivističkim teorijama istorijskog romana. Za sada, međutim, budimo velikodušni. Dozvolimo naučnicima da taj slučaj zaborave, pa da zaborave i to zaboravljanje, te da, ažurirajući povest svoje discipline, kažu da se tako nešto nije dogodilo. (Možda i nije, ali prokleto zvuči kao da jeste!) Recimo da su svi naučnici, nezavisno jedan od drugog, iz zaostale kosti čudesno lako rekonstruisali kostur životinje, a s njim i njegov verovatni izgled. Ali, nećemo im više dopustiti da se služe izlizanim logičkim trikovima.

Moraće nam reći i nešto o čemu kostur ćuti: da li je, naime, životinja bila biljožder ili mesožder. Jer, sličnu skeletnu formaciju imali su i jedni i drugi. Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.

Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba.

Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. [LP2] A tu leži ona prava [LP3] istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet.

Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo, istorijski važnije od onoga što jeste.) Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire , ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.

Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za Arhipelag Gulag:

"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."

TAMO GDE LOZE PLAČU XVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10. 

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (II)

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:

Prvi je – artistički.

Drugi – psihološko-psihijatrijski.

Treći – biološko-paleontološki.

Četvrti – arheološko-antropološki (u užem smislu – istoriografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.

Model je Danton Andrzeja Wajde.

(Andrzej Wajda (1926), poljski filmski reditelj. Najpoznatiji filmovi: Pepeo i dijamanti, Sve je na prodaju, Pan Tadeuš, Obećana zemlja, Devojke iz Vilka, Čovek od mramora, Katinji dr. Dobitnik „Oskara“ 2000. godine.)

Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija. Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba, ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja.

Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati , da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati , te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata.

Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa–Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.

                (Lech Walensa (1943), poljski političar, sindikalni vođa i borac za ljudska prava. Harizmatični lider koji je osnovao „Solidarnost“, prvi nezavisni sindikat u sovjetskom bloku; dobitnik Nobelove nagrade za mir 1983. i predsednik Poljske 1990-1995.

Georges Jacques Danton (1759–1794), jedan od vođa Francuske revolucije i predsednik Odbora javnog spasa i jedna od glavnih ličnosti u režimu Terora. Uticao je na jakobince. Osuđen pod optužbom da je bio suviše blag prema neprijateljima Revolucije i giljotiniran.)

            Lech Walensa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierrea, premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona.

(Maximilien de Robespierre (1758–1794), jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Odborom javnog spasa a sve se završilo njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. )

Walensa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi Revoluciju bez Terora. Walensa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walensa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walensi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walensom.

Izvori i razlozi Walensine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walensa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierrea i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.

(Wojciech Witold Jaruzelski (1923), poslednji glavnokomandujući komunističke poljske armije i predsednik Poljske ujedinjene radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981. do 1985, i predsednik republike do 1990; poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora u Poljskoj 1989. godine.)

Oprostite mi što sam se na filmu Danton toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću tehnike Rorschachovih mrlja.      

(Rorschachova mrlja je psihološki test u kome se ispituje subjektova percepcija mrlje mastila i onda analizira preko psiholoških interpretacija i kompleksnih naučnih algoritama kako bi se odredile karakteristike neke osobe kao i njene emocionalne funkcije.)  

Cilj je bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo. Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva.

U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschachovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".

TAMO GDE LOZE PLAČU XVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10. 

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (B)

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:

Prvi je – artistički.

Drugi – psihološko-psihijatrijski.

Treći – biološko-paleontološki.

Četvrti – arheološko-antropološki (u užem smislu – istoriografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama. Model je Danton Andrzeja Wajde.

(Andrzej Wajda (1926), poljski filmski reditelj. Najpoznatiji filmovi: Pepeo i dijamanti, Sve je na prodaju, Pan Tadeuš, Obećana zemlja, Devojke iz Vilka, Čovek od mramora , Katinji dr. Dobitnik „Oskara“ 2000. godine.)

Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija. Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba, ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata. Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva , i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa–Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.

(Lech Walensa (1943), poljski političar, sindikalni vođa i borac za ljudska prava. Harizmatični lider koji je osnovao „Solidarnost“, prvi nezavisni sindikat u sovjetskom bloku; dobitnik Nobelove nagrade za mir 1983. i predsednik Poljske 1990-1995.

Georges Jacques Danton (1759–1794), jedan od vođa Francuske revolucije i predsednik Odbora javnog spasa i jedna od glavnih ličnosti u režimu Terora. Uticao je na jakobince. Osuđen pod optužbom da je bio suviše blag prema neprijateljima Revolucije i giljotiniran.)

Lech Walensa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierrea, premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona.

(Maximilien de Robespierre (1758–1794), jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Odborom javnog spasa a sve se završilo njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794.)

Walensa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi Revoluciju bez Terora. Walensa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walensa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walensi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walensom. Izvori i razlozi Walensine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walensa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierrea i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.

(Wojciech Witold Jaruzelski (1923), poslednji glavnokomandujući komunističke poljske armije i predsednik Poljske ujedinjene radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981. do 1985, i predsednik republike do 1990; poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora u Poljskoj 1989. godine.)

Oprostite mi što sam se na filmu Danton toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću tehnike Rorschachovih mrlja.

            (Rorschachova mrlja je psihološki test u kome se ispituje subjektova percepcija mrlje mastila i onda analizira preko psiholoških interpretacija i kompleksnih naučnih algoritama kako bi se odredile karakteristike neke osobe kao i njene emocionalne funkcije.)

Cilj je bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo. Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva. U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschachovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".