TAMO GDE LOZE PLAČU XIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
7.
JERETIČKE IDEJE O LITERATURI (B)
Uspešan pisac mora biti pomalo
manufakturan. Čitalac voli da ga prepozna. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovini
izmišljanja, za koju sâm nije sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što
ne razume – ponižava ga. Među protivrečnim i zamršenim osećanjima – koja
obeležavaju većinu prirodnih ljudskih stanja – gubi orijentaciju, hrabrost i
najzad samopoštovanje. Ali da njega ne bi izgubio, lakše mu je uskratiti
poštovanje piscu koji ga vređa tajnama.
Snažno i jednostavno primarno
osećanje (straha, ljubavi, mržnje) u snažnoj, jednostavnoj, tako rekuć
neandertalskoj ličnosti, kojoj preti opasnost ili čijim se sjajnim planovima
postavljaju izvesne snažne i jednostavne prepreke, a da se ne zna hoće li ih
ona ili neće savladati, šta će, naime
dalje biti, dovoljno je za svaki roman. U izvesne komplikacije može se ući
tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac najzad ima nekog prokletog ponosa,
i dušu blaziranih intelektualaca koji, ne bez osnova uostalom, drže da čiste i
jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni u zoološkom vrtu...
Kad
disciplinovano marširajući s leva na desno, slova odnesu više reči u neizmernu
grobnicu već ispisanog, osećate se kao grobar. Izvesni se pisci, međutim,
osećaju kao očevi koji svoju decu šalju u rat za boje porodice. Pesnik
tekstilnih minijatura, kravljih očiju Here i dugog crvenog šala oko osetljivog
vrata upotrebio je te reči da njima objasni još jednu od svojih popularnih
svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi."
(Hera – po grčkoj mitologiji
sestra i supruga vrhovnog boga Zevsa. Na žrtvu su joj prinosili bela goveda.)
Kazao je uz crni nektar. "Ja
sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima."
(Neka od jačih imali smo čast lično iskusiti.) ...
Ako se junak romana odmah na
početku dâ u neke duboke i zamršene opšte misli, koje stranu za stranom
ispunjavaju crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem natprosečne
književnosti, čitalac koji, u odsustvu iole svarljivije laži na omotu pre
kupovine konsultuje upravo te prve stranice, nikad do kase ne stiže. U svakom
slučaju ne s tom knjigom. Čak je i Hermann Broch u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na
početku jednu jednostavnu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki,
pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasi Jadranskog
mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka
kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci
Brindizijuma ...", a Vergilijeve kosmičke misli u čizmama
od sedam milja ostavio da čitaoca zalude tek na kraju...
(Hermann Broch (1886–1951), austrijski pisac;
Vergilijevu smrt je počeo da piše dok
je bio u koncentracionom logoru, a knjigu je objavio 1945. u SAD.
Publije Vergilije Maron (70–19. pre n. e.), rimski
pesnik koji je u epu Eneida opisivao brodolom ove lađe.)
Junacima američkih bestselera
funkcionišu isključivo izvesna vitalna čula, jezik i organ za rasplođavanje.
Junacima naših, izgleda samo – mozak. Nit romore, nit govore, većinom ništa i
ne preduzimaju, ali se neprestano nešto povodom nečeg u sebi kidaju...
Ma kako izveden, monolog je
bezuslovno artificijelan. Izveštačenost je u prirodi monologa. Osim, naravno,
ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi uistinu prirodni...
Ima jedno smrtonosno pitanje s
kojim se pisac najčešće suočava. Ono glasi: Šta ste (zaboga) time hteli da kažete? Po svoj prirodi ono je
uvredljivo. Pretpostavlja sasvim nedvosmisleno da sama knjiga o tome "šta je pisac hteo njome da kaže"
malo ili nimalo ne govori, i da su potrebna znatna dodatna objašnjenja da bi se
ona razumela. U stvari, i trebaju. Ali ne samo čitaocu. Trebaju i piscu. Na
pitanje kakva je osnovna ideja njegove simfonije, jedan slavni kompozitor je s
gorčinom odgovorio: "Kad sam je komponovao, znali smo to samo ja i Bog.
Sad zna samo Bog." ...
U korekturi jedne, srećom neobjavljene, napisao sam: "Amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova divanane"
– i odmah se zapitao kakva je to, za ime boga, "amonijačno žuta
svetlost"? Koliko sam se sećao, amonijak je bezbojan. U svakom slučaju –
žut nije. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali njeno žutilo ne potiče od
njega. Zazvonio je telefon. Javio mi se jedan esejist humanističkog smera.
Zapitao sam ga kakve je boje amonijak. Nije znao. Ostao je, čini mi se, malo
uvređen. Bavio se, naime, molekularnom lingvistikom, a ne klozetima. Zvučao je
kao da za amonijak nikad nije ni čuo. Verovao sam mu. Bio je upravo takav čovek
koji je spokojno mogao živeti i bez svesti da u njemu, pored mudrih ideja, ima
i amonijaka.
Pogledao sam Enciklopediju. "Amonijak, NH3, bezbojan plin oštra
mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ..." (Šta je
sad, dovraga, ukapljiv? Bilo je
potrebno konsultovati nove rečnike. Počeo sam se gubiti u zagonetkama. Umesto
da rešim staru, dobio sam povrh nje i novu.) "Vodena otopina reagira
alkalično ... U tehnici ... Pod povišenim tlakom ... Eksplozivi. Umjetna
gnojiva ..." Ni pomena o nečem žutom. Povadio sam iz rafova i neke druge
knjige. Izgubio sam jedno posle podne, naučivši usput mnogo koječega trenutno
sasvim izlišnog, - nikad se, međutim, ne zna – ali umesto da konačno rešim smem
li žmirkavu svetlost uljare uporediti s amonijačnom bojom, izgubio sam
sigurnost da mi je jasno značenje bar dvadeset drugih pojmova.
Vratio sam razna Sveznanja u biblioteku i naredni sat
proveo u paljenju kandila, pretpostavljajući da svetlo stare uljare liči na ono
što ga baca oveće kandilo. A zatim sam precrtao problematičnu rečenicu i iznad
nje napisao: "Polutamne ćoškove
divanane senila je mutnožuta svetlost uljare." – i otišao na spavanje,
svestan da sam to mogao uraditi još pre osam sati. Smrtonosnost klišea je u
tome što su uvek pri ruci i što z a i s t a znače ono što izražavaju. Oni pisca
uspavljuju ubeđenjem da se izrazio na jedini mogući način. I jeste, uostalom.
Ali, upravo zbog toga kliše nema umetničku vrednost. Jer on opisuje činjenicu,
ali ne i njeno s t v a r n o značenje. Ispod svakog klišea leži po jedan leš
stvarnosti. Sa jezičkog stanovišta, književnost se pokazuje kao jedno golemo
groblje stvarnosti sahranjene u dobro skovanim kovčezima lingvističkih
klišea...
Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica
deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne
postara da iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne
radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Misao i jeste
monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva.
Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je
hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne
trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac
mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave
besmislenim radnjama...
"Savremena književnost, htela ne htela, mora biti 'socijalna', ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostavnim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu...“
No comments:
Post a Comment