TAMO GDE LOZE PLAČU XIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

7.

JERETIČKE IDEJE O LITERATURI (B)

Uspešan pisac mora biti pomalo manufakturan. Čitalac voli da ga prepozna. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovini izmišljanja, za koju sâm nije sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivrečnim i zamršenim osećanjima – koja obeležavaju većinu prirodnih ljudskih stanja – gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje. Ali da njega ne bi izgubio, lakše mu je uskratiti poštovanje piscu koji ga vređa tajnama.

Snažno i jednostavno primarno osećanje (straha, ljubavi, mržnje) u snažnoj, jednostavnoj, tako rekuć neandertalskoj ličnosti, kojoj preti opasnost ili čijim se sjajnim planovima postavljaju izvesne snažne i jednostavne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona ili neće savladati, šta će, naime dalje biti, dovoljno je za svaki roman. U izvesne komplikacije može se ući tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac najzad ima nekog prokletog ponosa, i dušu blaziranih intelektualaca koji, ne bez osnova uostalom, drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni u zoološkom vrtu...

Kad disciplinovano marširajući s leva na desno, slova odnesu više reči u neizmernu grobnicu već ispisanog, osećate se kao grobar. Izvesni se pisci, međutim, osećaju kao očevi koji svoju decu šalju u rat za boje porodice. Pesnik tekstilnih minijatura, kravljih očiju Here i dugog crvenog šala oko osetljivog vrata upotrebio je te reči da njima objasni još jednu od svojih popularnih svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi."

(Hera – po grčkoj mitologiji sestra i supruga vrhovnog boga Zevsa. Na žrtvu su joj prinosili bela goveda.)

Kazao je uz crni nektar. "Ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima." (Neka od jačih imali smo čast lično iskusiti.) ...

Ako se junak romana odmah na početku dâ u neke duboke i zamršene opšte misli, koje stranu za stranom ispunjavaju crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem natprosečne književnosti, čitalac koji, u odsustvu iole svarljivije laži na omotu pre kupovine konsultuje upravo te prve stranice, nikad do kase ne stiže. U svakom slučaju ne s tom knjigom. Čak je i Hermann Broch u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu jednostavnu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brindizijuma ...", a Vergilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čitaoca zalude tek na kraju...

(Hermann Broch (1886–1951), austrijski pisac; Vergilijevu smrt je počeo da piše dok je bio u koncentracionom logoru, a knjigu je objavio 1945. u SAD.

Publije Vergilije Maron (70–19. pre n. e.), rimski pesnik koji je u epu Eneida opisivao brodolom ove lađe.)

Junacima američkih bestselera funkcionišu isključivo izvesna vitalna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Junacima naših, izgleda samo – mozak. Nit romore, nit govore, većinom ništa i ne preduzimaju, ali se neprestano nešto povodom nečeg u sebi kidaju...

Ma kako izveden, monolog je bezuslovno artificijelan. Izveštačenost je u prirodi monologa. Osim, naravno, ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi uistinu prirodni...

Ima jedno smrtonosno pitanje s kojim se pisac najčešće suočava. Ono glasi: Šta ste (zaboga) time hteli da kažete? Po svoj prirodi ono je uvredljivo. Pretpostavlja sasvim nedvosmisleno da sama knjiga o tome "šta je pisac hteo njome da kaže" malo ili nimalo ne govori, i da su potrebna znatna dodatna objašnjenja da bi se ona razumela. U stvari, i trebaju. Ali ne samo čitaocu. Trebaju i piscu. Na pitanje kakva je osnovna ideja njegove simfonije, jedan slavni kompozitor je s gorčinom odgovorio: "Kad sam je komponovao, znali smo to samo ja i Bog. Sad zna samo Bog." ...

U korekturi jedne, srećom neobjavljene, napisao sam: "Amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova divanane" – i odmah se zapitao kakva je to, za ime boga, "amonijačno žuta svetlost"? Koliko sam se sećao, amonijak je bezbojan. U svakom slučaju – žut nije. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali njeno žutilo ne potiče od njega. Zazvonio je telefon. Javio mi se jedan esejist humanističkog smera. Zapitao sam ga kakve je boje amonijak. Nije znao. Ostao je, čini mi se, malo uvređen. Bavio se, naime, molekularnom lingvistikom, a ne klozetima. Zvučao je kao da za amonijak nikad nije ni čuo. Verovao sam mu. Bio je upravo takav čovek koji je spokojno mogao živeti i bez svesti da u njemu, pored mudrih ideja, ima i amonijaka.

Pogledao sam Enciklopediju. "Amonijak, NH3, bezbojan plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ..." (Šta je sad, dovraga, ukapljiv? Bilo je potrebno konsultovati nove rečnike. Počeo sam se gubiti u zagonetkama. Umesto da rešim staru, dobio sam povrh nje i novu.) "Vodena otopina reagira alkalično ... U tehnici ... Pod povišenim tlakom ... Eksplozivi. Umjetna gnojiva ..." Ni pomena o nečem žutom. Povadio sam iz rafova i neke druge knjige. Izgubio sam jedno posle podne, naučivši usput mnogo koječega trenutno sasvim izlišnog, - nikad se, međutim, ne zna – ali umesto da konačno rešim smem li žmirkavu svetlost uljare uporediti s amonijačnom bojom, izgubio sam sigurnost da mi je jasno značenje bar dvadeset drugih pojmova.

Vratio sam razna Sveznanja u biblioteku i naredni sat proveo u paljenju kandila, pretpostavljajući da svetlo stare uljare liči na ono što ga baca oveće kandilo. A zatim sam precrtao problematičnu rečenicu i iznad nje napisao: "Polutamne ćoškove divanane senila je mutnožuta svetlost uljare." – i otišao na spavanje, svestan da sam to mogao uraditi još pre osam sati. Smrtonosnost klišea je u tome što su uvek pri ruci i što z a i s t a znače ono što izražavaju. Oni pisca uspavljuju ubeđenjem da se izrazio na jedini mogući način. I jeste, uostalom. Ali, upravo zbog toga kliše nema umetničku vrednost. Jer on opisuje činjenicu, ali ne i njeno s t v a r n o značenje. Ispod svakog klišea leži po jedan leš stvarnosti. Sa jezičkog stanovišta, književnost se pokazuje kao jedno golemo groblje stvarnosti sahranjene u dobro skovanim kovčezima lingvističkih klišea...

Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara da iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Misao i jeste monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva. Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama...

"Savremena književnost, htela ne htela, mora biti 'socijalna', ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostavnim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu...“