TAMO GDE LOZE PLAČU XIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

8.

KNJIŽEVNOST IZMEĐU ČINJENICE I TAJNE

"Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umetnost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuje. Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je sverešavajući i sveobuhvatajući spasonosni fakat pronađen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti.

Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. Osećamo da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg neuočenog, neshvaćenog, neizrečenog...

Prisustvo i dejstvo simbolične realnosti sve više seopaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno temeljne istine, nudio uvek samo – privid. Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile..."

(Dnevnik, 1956)

 

Realizmu je odzvonilo.

Jedno vreme se činilo da će ovo "Sezame, otvori se!" moderne literature širom rastvoriti kamen na ulazu u Ali-babinu pećinu umetnosti.

Činjenice su preko jedne valpurgijske noći iracionalizma prezrene i bačene na đubre da se njima služi nauka. (U međuvremenu je i nauka iskusila njihovu nepouzdanost. Prateći ih u nizanju prema mikro i makrokozmosu, otkrila je u njihovom ponašanju izvesne nelogičnosti, izvesne neregularnosti u odnosu na zakone koje im je sama naturila. Zakoni empirije su jedan za drugim gubili univerzalnost. Skromna formula "od–do", uz pomoćne "ako" i "pod uslovom", zamenila je arogantnu formulu "svakad i svugde". Sumnja je ponovo zauzela izgubljeni kraljevski tron u svetu ljudskog saznanja. Moglo se opet početi misliti, a veru prepustiti Crkvi i ljudskoj savesti.)

Realizmu je odzvonilo.

Dva i dva u umetnosti počeli su davati i druge zbirove osim monotone četvorke. U moru sveznanja otvorile su se rupe, šta kažem – provalije, kroz koje je bespomoćno propadala svaka naša definitivna predstava o čoveku. U slikarstvu više nije bilo dovoljno platnom iscrtati sunce, pa na licu njime obasjanog portreta dobiti odgovarajuću nužnu boju. I pod najtoplijim podnebljem ljudi su mogli biti sivi kao aveti. Izgledom stvari prestao je vladati Bog, odlučivalo ga je njihovo raspoloženje. Mogli ste izgledati kako god vas je volja, vaš konačan umetnički izgled zavisio je od raspoloženja slikara. Rekreiranje je zamenilo kreiranje.

Realizmu je odzvonilo.

Poslednji realisti u umetnosti držali su se još samo pod nadgrobnim kamenjem, za univerzitetskim katedrama i u foteljama raznih fondacija. (Zahvaljujući Gugenhajmovoj, na primer, koja mu je odbila pomoć, Schoenberg nije završio nekoliko remek-kvarteta.

Muzej  Guggenheim, osnovan 1939, nalazi se na Menhetnu u Njujorku. U njemu je izložena čuvena stalna kolekcija impresionista i post impresionista, rane moderne i savremene umetnosti. Zgrada je delo Franka Lloyda Wrighta i jedno je od najvažnijih arhitektonskih ostvarenja XX veka. Muzej je otvoren 1959. godine od strane Fondacije Guggenheim.

Arnold Schoenberg (1874–1951), austrijski kompozitor koji je predstavljao ekspresionistički pravac u nemačkoj poeziji i umetnosti; lider Druge bečke škole. Njegov pristup harmoniji obeležio je muzičku misao XX veka.

Bilo je, dakle, još uvek činjenica koje nikakva slobodna mašta nije mogla savladati.) Pisci su spajali logičke nespojive pojmove, slikari estetički nesložive boje, kompozitori međusobno odbojne tonove, a skulptori oblike koji su se sudarali na kamenu.

Nijedna činjenica nije više sama po sebi protivrečila drugoj. Kao u biblijske dane, ponovo se hodalo po vodi i živelo u plamenu. Ustave vremena su srušene i dani su se izmešali, vrativši se u mitsku jednovremenu bezvremenost, iz koje su iščupani i kalendarski raspoređeni blagodareći našoj potrebi da u opštoj rupi prolaznosti obeležimo svoju rupicu.

Realizmu je odzvonilo.

Mašta, balon koji tegovi straha drže pri zemlji, presekla je racionalne lance i uputila se neizvesnostima slobodnog lutanja. San, istorijom oteran u mit, došao je po svoje, i od te istorije za koju smo verovali da je, ma koliko ludačka i neverovatna, ipak stvarna, počeo tkati san. Čitavim narodima se danas čini da su svoju istoriju tek sanjali. (Neki i jesu.)

Preostaje nam da prestanemo papagajski ponavljati kako je "realizmu odzvonilo" i da se, upravo po liniji sveopšte sumnje, zapitamo – da li?

Nijedan suštinski elemenat umetničke revolucije XIX i XX veka nije nov. Ponavljanje je – ili, recimo, savršenija inkarnacija – onih antifaktografskih elemenata koji su još grčkoj i drugim istočnjačkim umetnostima dali velika dela. Umetnosti, što ih zovemo primitivnim, znale su za slobodu oblika, nezavisnu od nedovoljnosti oruđa, daleko pre nego što smo je mi ponovo otkrili. (Realizam altamirskih crteža je pre stvar uobraženja estetičara koji nikad nisu naslikane zveri videli žive, nego odnosa stvarnog izgleda zveri i njenog portreta.) Svaka drevna bajka razara logiku dublje i nepovratnije od svake nadrealističke pesme, koja samo ukida tradicionalan odnos među terminima (ono što je nekada bila stvarnost, postaje igra reči). Savremene fondacije odbile bi nekog frigijskog muzičara sa istih razloga s kojih su odbile Schoenberga. Takozvana neverovatnost dejstva sudbine okušana je pre u Ilijadi nego u Kafkinom Procesu. Vreme nije postojalo i pre nego što ga je moderna umetnost uništila.

Ilijada – starogrčki ep, koji se uz Odiseju,  pripisuje Homeru a govori o opsadi Troje i gnevu čuvenog junaka Ahila u poslednjoj godini desetogodišnjeg rata.

Sve se uvek događalo u isto vreme pre nego što se ponovo događa u Zlatnom runu, i pre nego što će se još bezbroj puta događati. Da li je naša pojedinačna mašta ikad prevazišla fantaziju jednog naroda ili jedne rase?

Smemo li, zatim, i jedan interes moderne umetnosti isključiti iz sistema činjenica koje određuju naš život? Zar i pod najžešćim suncem nismo bili nesrećni, pa smo bili sivi, iako je sve oko nas blistavo žuto? Nismo li pomoću sna duže, dublje i intenzivnije živeli? Nije li nas imaginacija dovodila do saznanja kojih se inteligencija odrekla? nije li san, mašta, misao samo prošireno polje – činjenica?

Zašto, dakle, ono što pišemo ne bismo nazvali realizmom, ako je to – realnost našeg života?

U tom smislu, činjenica je jedino moguća, nužna forma tajne.

            Zbog toga je prvo, osnovno a možda i jedino opšte pravilo u umetnosti: ne verovati. (Po njemu se, naravno, ne može živeti, ali se mora pisati.)

Drugo je: ne verovati svojoj nepoverljivosti baš uvek.

 

---