TAMO GDE LOZE PLAČU XIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (III)

I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji,[LP1]  što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?

Tako stižemo do biološko-palenteološkog poređenja. Pođite u Prirodnjački muzej i pogledajte džinovski skelet dinosaurusa. Sve su mu kosti tu, sve očuvane u ledu Severa. I mi danas znamo kako je dinosaurus izgledao. Pretpostavimo, međutim, da nismo našli sve kosti. Samo jednu, bilo koju. Još uvek nismo bespomoćni, veli Nauka.

Raspolažemo, srećom, egzaktnim metodama, putem kojih iz jedne koščice možemo zaključiti izgled životinje. Metodi su, razume se, više logički, analoški – da se baš ne kaže spiritistički – nego egzaktni u matematičkom smislu. Vidi se to dijametralno suprotnom izgledima što su ih, na osnovu raspoložive kosti, naučnici predložili kad je u pitanju bila druga izumrla vrsta. Molim da se ovo drži na umu.

S modelom ovakvih pseudonaučnih rekonstrukcija istorije susrešćemo se ponovo kad budemo polemisali s pozitivističkim teorijama istorijskog romana. Za sada, međutim, budimo velikodušni. Dozvolimo naučnicima da taj slučaj zaborave, pa da zaborave i to zaboravljanje, te da, ažurirajući povest svoje discipline, kažu da se tako nešto nije dogodilo. (Možda i nije, ali prokleto zvuči kao da jeste!) Recimo da su svi naučnici, nezavisno jedan od drugog, iz zaostale kosti čudesno lako rekonstruisali kostur životinje, a s njim i njegov verovatni izgled. Ali, nećemo im više dopustiti da se služe izlizanim logičkim trikovima.

Moraće nam reći i nešto o čemu kostur ćuti: da li je, naime, životinja bila biljožder ili mesožder. Jer, sličnu skeletnu formaciju imali su i jedni i drugi. Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.

Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba.

Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. [LP2] A tu leži ona prava [LP3] istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet.

Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo, istorijski važnije od onoga što jeste.) Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire , ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.

Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za Arhipelag Gulag:

"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."