TAMO GDE LOZE PLAČU XVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
10.
ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (B)
Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu
pristupam:
Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki (u užem smislu – istoriografski).
Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati
dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj
umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih,
najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa
slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija,
pozorišna drama. Model je Danton Andrzeja Wajde.
(Andrzej Wajda (1926), poljski filmski reditelj. Najpoznatiji
filmovi: Pepeo i dijamanti, Sve je na
prodaju, Pan Tadeuš, Obećana zemlja, Devojke iz Vilka, Čovek od mramora ,
Katinji dr. Dobitnik „Oskara“ 2000. godine.)
Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla
alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem.
Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o
Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske
kostime preobučena alegorija. Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi
Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba, ne našeg, a ako
izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom
metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i
slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se –
došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini
upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i
kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni
o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu
Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već
monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog
falsifikata. Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja
podrazumeva , i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku
svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati
obaranjem paralele Walesa–Danton, koja
predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje
Poljske.
(Lech Walensa (1943), poljski političar,
sindikalni vođa i borac za ljudska prava. Harizmatični lider koji je osnovao
„Solidarnost“, prvi nezavisni sindikat u sovjetskom bloku; dobitnik Nobelove
nagrade za mir 1983. i predsednik Poljske 1990-1995.
Georges Jacques Danton (1759–1794), jedan od vođa
Francuske revolucije i predsednik Odbora javnog spasa i jedna od glavnih
ličnosti u režimu Terora. Uticao je na jakobince. Osuđen pod optužbom da je bio
suviše blag prema neprijateljima Revolucije i giljotiniran.)
Lech Walensa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti
bio, on je bio
vlast Francuske duže od Robespierrea,
premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona.
(Maximilien de Robespierre (1758–1794), jedna od
najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao
Odborom javnog spasa a sve se završilo njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794.)
Walensa nikad nije bio krvnik. Danton je
bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu
u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi
Revoluciju bez Terora. Walensa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod
giljotinom revolucionar. Walensa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom
boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za
korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je
korupcija dokazana. Walensi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod
koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walensom. Izvori i razlozi Walensine
popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je
omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u
ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora,
pobednika i pobeđenih, podjednako. Walensa je, međutim, uvek govorio i sada
govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierrea i
Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se
poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u
njega dublje uđe.
(Wojciech Witold Jaruzelski (1923), poslednji
glavnokomandujući komunističke poljske armije i predsednik Poljske ujedinjene
radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981. do 1985, i predsednik
republike do 1990; poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora
u Poljskoj 1989. godine.)
Oprostite mi što sam se na filmu Danton toliko zadržao, ali on
najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto
prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske
realnosti i istorijskog romana.
Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student
eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću tehnike Rorschachovih mrlja.
(Rorschachova
mrlja je psihološki test u kome se ispituje subjektova percepcija mrlje mastila
i onda analizira preko psiholoških interpretacija i kompleksnih naučnih algoritama
kako bi se odredile karakteristike neke osobe kao i njene emocionalne
funkcije.)
Cilj je bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih
uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih
tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom
prospete mastilo. Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s
predmetima iz našeg iskustva. U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se
dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom
se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschachovih mrlja, u
čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi
sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog
posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".
No comments:
Post a Comment