TAMO GDE LOZE PLAČU XVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10. 

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (II)

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:

Prvi je – artistički.

Drugi – psihološko-psihijatrijski.

Treći – biološko-paleontološki.

Četvrti – arheološko-antropološki (u užem smislu – istoriografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.

Model je Danton Andrzeja Wajde.

(Andrzej Wajda (1926), poljski filmski reditelj. Najpoznatiji filmovi: Pepeo i dijamanti, Sve je na prodaju, Pan Tadeuš, Obećana zemlja, Devojke iz Vilka, Čovek od mramora, Katinji dr. Dobitnik „Oskara“ 2000. godine.)

Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija. Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba, ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja.

Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati , da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati , te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata.

Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa–Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.

                (Lech Walensa (1943), poljski političar, sindikalni vođa i borac za ljudska prava. Harizmatični lider koji je osnovao „Solidarnost“, prvi nezavisni sindikat u sovjetskom bloku; dobitnik Nobelove nagrade za mir 1983. i predsednik Poljske 1990-1995.

Georges Jacques Danton (1759–1794), jedan od vođa Francuske revolucije i predsednik Odbora javnog spasa i jedna od glavnih ličnosti u režimu Terora. Uticao je na jakobince. Osuđen pod optužbom da je bio suviše blag prema neprijateljima Revolucije i giljotiniran.)

            Lech Walensa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierrea, premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona.

(Maximilien de Robespierre (1758–1794), jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Odborom javnog spasa a sve se završilo njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. )

Walensa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi Revoluciju bez Terora. Walensa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walensa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walensi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walensom.

Izvori i razlozi Walensine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walensa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierrea i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.

(Wojciech Witold Jaruzelski (1923), poslednji glavnokomandujući komunističke poljske armije i predsednik Poljske ujedinjene radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981. do 1985, i predsednik republike do 1990; poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora u Poljskoj 1989. godine.)

Oprostite mi što sam se na filmu Danton toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću tehnike Rorschachovih mrlja.      

(Rorschachova mrlja je psihološki test u kome se ispituje subjektova percepcija mrlje mastila i onda analizira preko psiholoških interpretacija i kompleksnih naučnih algoritama kako bi se odredile karakteristike neke osobe kao i njene emocionalne funkcije.)  

Cilj je bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo. Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva.

U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschachovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".