TAMO GDE LOZE PLAČU XX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
10.
ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IV)
Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i
arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta,
mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju sa žudnjom za boljim životom, ništa
ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina
dobiti svoje pravedno zadovoljenje. Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja
svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz
memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu
arheoloških nalazišta Gulaga, mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u
jednoj od mojih priča, posvećenih Orwellu, koje pod naslovom 1999 treba
da se publikuju krajem ove godine.
Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme,
arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u
ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima žive odvojeno jedan od
drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako
bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek
razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli
svih ostalih ljudi na svetu.
To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje
samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja,
jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino
neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa. I u ledu
Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo
muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju.
Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on
na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara
u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma,
samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je
materijalno. Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi.
Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak,
iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni
Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.
Eto, dame i gospodo, šta mi od
našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!
Ovim smo iz četiri pravca došli na
isto mesto.
Prvi smer, umetnički, kaže nam da
svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može
ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi
ona njegova tajna suština koja je jedina predmet
dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti.
Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe.
Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika
prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila
na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja.
Pedagoški zahtevi istorijskom
romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog
racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne
vrednosti. Prošlost uči samo ako je verna sebi. Ona spada u one mračne,
ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog
nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje
od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači
odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma
(naše opšte i trajne predrasude).
Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili mrtvom već (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschachova mrlja koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna. Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.
No comments:
Post a Comment