TAMO GDE LOZE PLAČU XXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
10.
ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (V)
Druga dva smera,
biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog
romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija
izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o
tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša
znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko,
u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće
osećati.
Zato
će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture
stvarne ljudske istine,
potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o
dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca
lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da
demaskira Staljina.
(Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1879–1953), sovjetski političar i državnik. Kao ključni
partner nacističke Nemačke kroz pakt sa Hitlerom a kasnije kao partner zapadnih saveznika, imao
je odlučujući uticaj na početak i tok Drugog svetskog rata kao i na posleratno
oblikovanje Evrope. Tokom njegove vladavine, ubijene su desetine miliona ljudi
u gulazima i u političkim progonima.
Proizvodiće pseudoistoriju, po
kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U
tim žalosnim tvorevinama Razuma, demonstriraće se osećanja koja u datoj formi
nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još
nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna
bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.
Junaci tih "objektivnih
rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali,
misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad
završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo,
tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon,
zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke
kojima je more bilo homerski rumeno).
(Partenon – hram posvećen boginji Ateni koju su
stanovnici Atine smatrali svojom zaštitnicom. Gradjen je od 447. pre n. e. do
438, a ukrašavanje hrama je završeno 432. pre n. e. Najznačajnija građevina
koja je opstala iz vremena klasične Grčke i smatra se vrhuncem razvitka dorskog
stila i grčke umetnosti.)
Time smo kazali šta istorijski
roman nije i šta ne sme da bude.
Ali, šta on jeste?
Šta je on ako je, po svemu sudeći,
bezmalo nemoguć?
Jer, ako se prošlost ne može
razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati -
ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar [LP2] istorijski
roman priča?
O jednoj personalnoj viziji
prošlosti?
O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj
pretpostavci?
O idejama pisca u pogledu izvesnog
doba?
O našem životu što smo ga u tuđ
prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?
Pokušaćemo da do mogućeg odgovora
dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do
spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne
prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora
odbaciti ako želi da ostane razuman.
Odgovorićemo, najpre, na neka
tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.
Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma, koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.
No comments:
Post a Comment