TAMO GDE LOZE PLAČU XXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (V)

Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati.

Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina.

(Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1879–1953),  sovjetski političar i državnik. Kao ključni partner nacističke Nemačke kroz pakt sa Hitlerom a kasnije kao partner zapadnih saveznika, imao je odlučujući uticaj na početak i tok Drugog svetskog rata kao i na posleratno oblikovanje Evrope. Tokom njegove vladavine, ubijene su desetine miliona ljudi u gulazima i u političkim progonima.

Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U tim žalosnim tvorevinama Razuma, demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.

Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon, zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).

(Partenon – hram posvećen boginji Ateni koju su stanovnici Atine smatrali svojom zaštitnicom. Gradjen je od 447. pre n. e. do 438, a ukrašavanje hrama je završeno 432. pre n. e. Najznačajnija građevina koja je opstala iz vremena klasične Grčke i smatra se vrhuncem razvitka dorskog stila i grčke umetnosti.)

Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.

Ali, šta on jeste?

Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?

Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar [LP2] istorijski roman priča?

O jednoj personalnoj viziji prošlosti?

O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?

O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?

O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?

Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.

Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.

Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma, koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.