TAMO GDE LOZE PLAČU XXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
10.
ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VI)
Prostornih granica nema, odnosno
ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni
vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet
moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne
shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne
protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se
kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za
obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao
kod mene u Zlatnom runu.
Može se baviti temama koje su jedva
prošle, ako
su uopšte prošle,
kako je to činio Solženjicin. Može konstituante naše stvarne prošlosti
projektovati u lažnu
budućnost,
kako je to, u 1984, uradio Orwell.
Poetskometafizički može, u Mannovom Josifu
i njegovoj braći, vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar,
kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s
Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati
jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije
svog naroda.
Njegova priroda mora da bude suština stvarnosti
koja se opisuje, nipošto njena prazna forma. Ali sada se, u samom srcu
problema, rizik više ne može odlagati, mora se Razum uvrediti i izreći reč koje
se on užasava: mora se reći – Magija.
Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih
i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog
vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se
pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
Sve je ostalo posao istoriografije,
biografskih, socioloških, geopolitičkih, antropoloških i kulturoloških
specijalističkih studija. A svi rezultati tih studija tek su građa, mrtva
glina, kojoj Magija, nepoznatog porekla, prirode i svrhe, kroz
književno delo, udahnjuje život, kao što je to sa začaranom lepoticom učinio
princ iz bajke.
(Nevolja je u tome što je prošlost
najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a
probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što se već ohladilo, a nedavna
što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnija.
Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodriljivosti, nedavna –
komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše
memorije – ovu faraonsku lepotu mumije tek stiče.)
Što se tiče forme istorijskog
romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je
uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.
Najzad, šta će nam ta nesrećna
prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti
nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)
Kao što se bolesnik ne može lečiti
bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti
o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je
uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće
kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti
(koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne). Njegova je prošlost
šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti. Sada je već i
optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa,
jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna.
Sve su doktrine, od religioznih do političkih
i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome
što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u
celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi
Jerusalim. (Uvodila nas je uglavnom u onaj na Severu.)
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna
revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same
osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta,
u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih
alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
I upravo stoga su misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani uvek bili – antimaterijalistički.
No comments:
Post a Comment