TAMO GDE LOZE PLAČU XXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IX)

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim. Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama. Umetničkim meta-mostom Ćosić je, dramskom snagom kojoj u našoj literaturi nema poređenja, otkrio urođenu univerzalnost na izgled ograničenog istorijskog događaja i datume naše nacionalne istorije kroz Propileje uveo u istoriju sveta, tamo gde im je mesto.

Propileji su glavni ulaz na Atinski Akropolj. To je monumentalni prolaz sagrađen od belog mermera. Nalazi se na zapadnom kraju, blizu vrha Akropolja, na kraju strme krivudave staze.

Gradnja Propileja je započeta 437. godine p. n. e, ali su radovi prekinuti posle pet godina zbog straha od rata. Peloponeski rat između Atine i saveza pod vođstvom Sparte konačno je izbio 431. godine pre n. e. Spartin savez pobedio je Atinu i Propileji nikad nisu završeni. Propileji imaju centralni deo sa širokim otvorima i dva asimetrična krila: prema severu i prema jugu. Fasada centralnog dela se sastoji od šest široko razmaknutih stubova u jednostavnom dorskom stilu. Unutra, dva reda stubova u elegantnijem jonskom stilu dele središnji prostor na tri dela kroz koje posetioci prolaze. U severnom krilu se nalazila galerija slika, dok je južno obezbeđivalo prolaz do hrama Atine Nike.

Srpski rat postao je, tu na tlu male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta. A onda se vratio mitu iz čijeg je prototipa rođen. Nacionalna priča postala je antropološka. A dalje, dalje od toga, dublje od mita, i ne može se ići. Tamo, dalje i dublje – tmina je Velike Tajne.

Prećutkivanje Vremena smrti u mojoj zemlji, s jedne strane retka i oprezna vrednovanja, s druge neopravdana sumnjičenja ideološke naravi, paradoksalno potvrđuju umetničku istinitost ove knjige, a iznad svega njenu ljudsku vrednost. Ali za istine imamo vremena tek kad je za laž kasno.

Lično mišljenje Dobrice Ćosića o suštini i funkciji Vremena smrti, i istorijskog romana uopšte, na prvi se pogled od moga razlikuje. Ali razlika je prividna.

U jednom pismu Ćosić mi piše: "A zar taj istorijski roman može ikome i ičemu da služi, ako ne služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom ..."

Nema istine veće od ove, i ona je u savršenom skladu s tezom iznesenom ovde. Samo, Ćosić govori o funkciji već napisanog istorijskog romana, a ja o funkciji pisca u njegovom pisanju.

Vraćamo se u jedno doba da bi ga magijski oživeli, da bi pred svoje savremenike izveli njegov spoljni i unutrašnji hologram. "U težnji za svevremenskim saznanjem, za svevremenskom čovekovom stvarnošću", kako je Ćosić napisao u knjizi Stvarno i moguće, životom minulog želimo nešto reći životu koji teče. Ali, šta ćemo reći, ne možemo, u stvari ne smemo unapred znati, jer ćemo time uništiti epifanijsku snagu vlastite magije. To nam može kazati jedino sama prošlost ako u nju siđemo dovoljno duboko da je osećamo kao vlastiti inkarnirani život.

Vraćanje s namerom da se nešto već smišljeno i definisano kaže, odlazak u prošlost po pogodne primere, dokaze, ilustracije, ne donosi koristi ni umetnosti, ni našem saznanju. Ličiće to na postupak čoveka koji ide u trgovinu da nešto kupi, a sa sobom na prodaju nosi i svoju robu. Taj, bojim se, niti će šta prodati, niti šta kupiti.