TAMO GDE LOZE PLAČU XXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (I deo)

(Predgovor za jedan nedovršen roman)

"I reče narodu svojemu: gle narod

sinova Izrailjevih veći je i silniji

od nas. Nego hajde mudro da

postupamo sa njima, da se

ne množe, i kad nastane rat da

ne pristanu sa neprijateljima našim,

i ne udare na nas i ne otidu

iz zemlje. I postaviše nad njima

nastojnike da ih muče teškim

poslovima; i građaše narod Izrailjev

Faraonu gradove Pitom i Ramzes".

(Druga knjiga Mojsijeva)

 

Evo, najzad je kucnuo čas da i ja potražim svoje vreme, svoje izgubljeno vreme. Moje traganje, međutim, teško da će imati sreću da kao na kamen spoticanja iznad zakopanog blaga naiđe na naš život, istinski život, život konačno otkriven i razjašnjen, jedini život stvarno proživljen o kome je sanjao Marsel Proust:

Marcel Proust (1871–1922), francuski književnik. Najpoznatije delo mu je ciklus romana pod zajedničkim nazivom U traganju za izgubljenim vremenom.

Potrošeno vreme nikada više neće biti pronađeno. Umesto njega, ispod crne zgure koju uminula zbivanja kao truo ćilim prostiru po dnu sećanja, ispod sasušenog humusa dana, biće, kao s neispitanog arheološkog nalazišta – kakvog duhovnog Hisarlika – iskopana skeletna utvara prošlosti, međ grubim videlima nepoverljive sadašnjice rasuće se i razmrviti trošne mošti bez boje, bez sjaja i bez namene doli da nas privole na bogobojazno priznavanje sopstvene prolaznosti, a u onom ređem i srećnijem slučaju na mirenje sa tim nestalim ustroj-stvom bitka.

Hisarlik je moderno ime za mesto na kome se nalazila stara Troja koja se takođe zove i Ilion. Lokacija je u sadašnjoj Turskoj, odnosno Anatoliji. Arheološko nalazište je oko 6,5 km od Egejskog mora i od Dardanela.

Zauzvrat, ako budemo radini i žilavo odani neblagodarnom zanatu kopača vremena, možda ćemo između dva njegova susedna sloja, kao između dva slepljena listića zlatne vene, pronaći svoje mesto u nekom opštijem razmeštaju i upoznati sudbinu čijom smo previšnjom voljom tamo dospeli.

Bilo kako bilo i ma šta proizišlo iz ovog uzbudljivog, opasnog i pomalo nekrofilnog truda, koji prividno seća na buđenje mrtvaca, a mahom je samo zabijanje glogovog kolca u prošlost, čije nas albino-vampirske oči žedne i naše krvi motre iz zasede i puštanje njenog neuspokojenog leptirka da otprhne u ništavilo kome pripada, ma šta se, dakle, bude iščaurilo iz ove književne pustolovine (jer pisac, pošteno rečeno, nije kadar ni o njenom toku, a nekmoli o njenom neizvesnom završetku izneti išta pobliže), ona više ne može da se obuzda.

 Vaskrsli Lazar iz Vitanije ne može se ponovo poviti u pomazani pokrov, vratiti pod gvožđem nedodirnut sveže okrečen dolmen, a da se poricanjem čuda ne primame nesagledive posledice po nadu onoga koji se na svetogrđe drznuo. Pustimo stoga da sve teče po svojim unutrašnjim zahtevima, a sopstvenu inicijativu ograničimo na ispiranje, čišćenje i ređanje iskopina, što ih uznemirena prošlost kao lavu izlučuje iz svoje prenatrpane utrobe.

Potrebno je, međutim, upozoriti na to da je ovo što se sada sa izvesnom zebnjom prepušta sudu javnosti samo prva bušotina, tek okno ili izdvojen kop na neizmernim ledinama prošlosti, početna knjiga u sazvežđu hronika koju će kao gravitaciona sila, kao zajednička kičma držati na okupu spori uspon i brzo propadanje Kuće Njegovan-Turjaških, sa kojom pisca (kamo sreće da mogu reći letopisca ili zapisničara!)

spaja srodstvo po sudbini više nego po krvi, budući da joj pripada samo skromnim četvrtim delom pa i njime u razblaženom toku, i osećanje saučesništva više nego lično sudelovanje u događajima što će sa odgovarajućim podnebljem jednog uništavajućeg rata, jedne zastrašujuće revolucije i jednog uzbudljivog nazovi-mira, biti opisani ne kao indiferentna istorija tako draga projektantima, paladinima i korisnicima pobede, a tako mrska predvodnicima, sledbenicima i žrtvama poraza, već, ako mu pođe za rukom, kao patnja i radost, kajanje i blaženstvo, griža i nesvest, vera i sumnja koje se, eto, obnavljaju u novom ruhu pomoću naročitog poretka drevnih isluženih, izanđalih reči.

I kao što zvezde rasturene po maglinama ne nastaju u slučajnom trenu kad zaiskre u hijazmi okulara našeg teleskopa, a ipak, na neki način za nas se tek tada razgorevaju, tako će i knjige-karike ovog lanca raspadanja, propasti, agonije i beznađa biti objavljivane onim redom kojim budu pisane, a ne onim lažnim, konvencionalnim i naturenim redom kojim prošlost u njima postaje sadašnjost, a ova se bez smisla za nas srozava u takozvanu budućnost.