Pages

Wednesday, February 23, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (II deo)

A da li se baš sve zbilo onako kako će biti predstavljeno, značajno je samo za merenje dubine raskola koji odvajaju neutralne činjenice života od prisnih činjenica njihovog trpljenja, stvaran ali mrtav pejzaž od nestvarnog ali živog otiska što ga sa njega kao sa voska uzimamo; mrtav pejzaž ostaje da gnjije na zidu vremena, a mi hitamo dalje sve novim i nepoznatijim predelima, odnoseći u duhu samo njegovu promenljivu, nepouzdanu i slobodnu kopiju.

Ne smetnimo stoga sa uma – to će obezbediti da se Graditelji prime sa manje predrasuda – da je svačija memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.

Pravi, dakle, smisao ove knjige, a i onih za koje se nadam da će je u budućnosti slediti, kao što ona sledi tek jednu od mnogih nizbrdica na putu Njegovan-Turjaških u ambis društvene istorije, ili, da budem jasniji, onaj povoljniji smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, a trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena, i stoga, velim, samo stoga ima brutalnu prirodu obračuna.

Sve i kada bih hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom, od neke njene druge, takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan) taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv: da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.

Između opasnosti da ne izaberem pravu istinu i pogibelji da je iznesem kao da me se ona nimalo ne tiče, nekom prevratničkom neodlučnošću zaveden, uputio sam se sredokraćom, na kojoj ću zacelo biti izložen dvostrukom riziku: da nesvesno zaobiđem istinu, ako je ima u obliku u kome jedno biće može da je shvati, i da se u to upustim bez dovoljno saosećanja.

Obično se veruje – ne znam išta lakoumnije od svođenja mašte na jedan uski kolosek – da svako opisivanje detinjstva ima memoarsku vrednost. Uzimam sebi slobodu da izjavim kako u Graditeljima to nipošto nije slučaj. Međutim, iako svi događaji o kojima se govori ne pripadaju autorovom životu, a nekoji ni istoriji njemu bliskih osoba, ipak su osećanja u većini navrata njegova, ili bi bila da je on nesrećom sudeonik tih zbivanja, a u prvom redu isključivo njegovo je osećanje stvarnosti ma kakvo ono bilo, ma kako se drastično ispoljavalo, i ma kako se neočekivano vremenom preinačavalo, svuda tamo gde je izričito vezano uz njegovo ime.

Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri za svakog čoveka uopšte, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on. Bogaza u živom pesku beznadežnosti sa koje je gospođa Angelina Njegovan tražila, pa možda i našla Boga, nije li to ona ista stranputica na kojoj sam Ga i ja tražio? Kad Isidor, njen sin mezimac, ostane bez Njega, nije li to onaj isti nepopravljivi način na koji sam ga i ja izgubio?

 

No comments:

Post a Comment