Pages

Friday, February 25, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU XXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (IV deo)

Bila je to, eto, tek iznuđena privola da ga smatram ravnopravnim po nesreći u izbegličko-doseljeničkoj povorci grkocincarskih Njegovana (po izvornoj transkripciji Nagoa) iz Moskopolja koji su godine 1769. prognani od Ali-paše Janjinskog, (Ali-paša Janjinski (17401822), paša koji je vladao u, nikada zvanično priznatom, Janjinskom pašaluku koji je obuhvatao Trikalski pašaluk i grad Janjinu u Osmanskom carstvu. ) naselili podunavsko-mediteranski heksagram između Beograda, Segedina, Zagreba, Ljubljane, Rijeke (Fiume) i Dubrovnika, i u tom asimetričnom i osmotičnom šestouglu, kroz dvesta godina (sto devedeset devet ako ćemo pravo) stigli da do cvata razviju sve svoje rasne i klasne osobine, i da najzad pod, rekao bih, osvetničkom težinom sopstvene građevine budu smrvljeni u prašinu.

Nisam mu, dakako, dopustio da se u moj projekt o Njegovanima ugura preko reda što sam ga, iz sklonosti prema duhovnoj disciplini i po uzoru na vojničku hijerarhiju, ustanovio za svoje teme, čime sam, među nama, samo bio dosledan nedoslednosti našeg ponašanja: iako nikada nisam podnosio vojsku, odlazeći u toj idiosinkraziji tako daleko da budem srećan što nisam služio makar i uz pomoć bilateralne kavernozne tuberkuloze, iako sam iz dna duše prezirao jednoobrazne mašine u koje ona saliva plastičan čovečiji duh, ipak sam u sopstvenom književnom delokrugu primenjivao kasarnski postupak u njegovom najstrožijem vidu.

Po tom poretku – evo ga sa razumljivom melanholijom prepisujem iz radne beležnice – Isidor je imao da sačeka dovršenje "Crvenih i Belih", a potom najverovatnije redakciju "Vremena reči" i "Vremena vaskrsenja", pre nego što bi smeo da računa na moju pažnju. Tim odlaganjem sam dopustio događajima oko Isidora da malčice potonu u prošlost, nipošto da se tamo do guše zaglibe, jedva da se kao u kupku blatnu umoče u zaborav, da urone u još nestinuti talog susednih događaja, u kome će im se oštre ivice ublažiti, jasne površine zamagliti, a jarke boje istrti, kako bih, kad mi jednom pod pero padnu, mogao da ih bez otpora podvrgnem ličnom osećanju i bezuslovno privatnoj interpretaciji.

Što mi taj umesni plan nije pošao za rukom nije moja krivica, u svakom slučaju, ne samo moja. Tako strog poredak, na žalost, nije odgovarao Isidorovoj nasrtljivoj prirodi, tom tvrdom klupčetu živaca, energije i samoljublja, prirodi koju je on sa monomanskom bezobzirnošću nenadmašnog graditelja naturao okolini, neumorno udarao na sve okolnosti unaokolog života, kao rovaš, žig vlasništva, kao pečat sa svog prstena-pečatnjaka. Nasledivši njegovu žilavost, događaji koje je inspirisao, poslednjih godina nestrpljivo provališe u doba u kojem im nije bilo mesto.

Kao od šale preskočivši dvadeset stoleća, banuše oni na krševitu golet Gore Iskušenja iznad Jordana, posred tajnog sabora kojim su hrišćanski obraćenici slavili spasiteljev uskrs, što ga je baš tad na bezazleno uveseljavanje posvećenih jedan izmožden, polugo i rutav fakir glumio, pribivši sebe na rimski krst visoko iznad žutih, lenjih, svetih voda Krštenja.

Svaki pokušaj da te uzurpatore moje pažnje, te nesnosne uljeze proteram iz biblijskog područja kojim sam se bavio, ostao je uzaludan. Bilo je beskorisno pružati otpor nečemu čemu je potajno u susret hrlila i moja sopstvena volja. Priklonio sam se toj obesnoj sili u nadi da ću poredak, do kojeg sam držao sve ljubomornije ukoliko sam ga se neizbežnije odricao, moći da uspostavim kasnije i na zaobilazan način.

Kad stvari tako stoje, nakanih se u duši, napisaću Graditelje (naslov mi je savetovala sama tema, ali za njega sam se neopozivo odlučio tek po čitanju prepiske Isidora i Jakova Njegovana, tek pošto sam saznao za, šturo je reći neverovatnu, tajnu ove višegodišnje korespondencije između sina i oca emigranta), međutim, imprimatur za njihovo objavljivanje daću samo kad po unutrašnjem ustrojstvu ciklusa o Njegovanima na njih dođe red.

Daleko od mene beše namera da ovu knjigu, svakako njegovanovsku po duhu, no nikako najsrećnije odabranu za početak, objavim pre nego što joj srodnim rukopisima utrem put i sagradim neku vrstu mostobrana u javnosti. Suprotan postupak – ovaj zbog koga sam prinuđen da se pravdam – činilo mi se onda i, uprkos svemu, još uvek mi se čini kao opasno hvatanje zmije za rep, umesto za glavu, kao pretraživanje neznane planete počev od najskrovitijeg, najnepristupačnijeg i najsloženijeg jezgra, umesto da se ono blago zbog kojeg se trud i ulaže krije ušančeno upravo u tom neprobojnom jezgru.

 

No comments:

Post a Comment