TAMO GDE LOZE PLAČU LIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14. 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

“Povodom Musseta. Nadali ste se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa. Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek ničemu ne služi...

Mi u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa sobom. Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu obmanljivost? Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno? ...

Kada smo govorili o slobodi, upućivali su nas na budućnost; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u prošlost. Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da mrzimo. Kada smo veličali mir, spremali su nas za rat. Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u komoru za poslugu. Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje čini. Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke.

Na zahtev da budemo nezavisni, besedili bi nam o autoritetu. Na spominjanje promene, rekoše: pa već se zbila! Na pomen nade  –  već je ostvarena! Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve civilizacije a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo najmrtvije i najbesmislenije.

Dizali su se mermerni spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije. Bio je to život težak kao željezo, hladan kao mermer. Izmedu neurotične razuzdanosti i konformističke letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, međutim, ništa nije pokretala, ništa nosila, ništa navodnjavala. Duboko u srcu smo osećali da je jedino nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo...”

(15. dec. 1956. god.)

Nikakav komentar nije potreban za podršku činjenici da iz ovih navoda, a oni čak i nisu ekstremni u ispoljavanju nihilističkih raspoloženja, izbija snažno osećanje nepripadanja, odnosno odbijanja stvarnosti na svim njenim nivoima.

U tom pravcu indikativna je obilna upotreba negativnih pojmova (netrpeljivost, nepodnošljivost, nemogućnost, nemoć, promenljivost, inkontinuelnost, inkohorencija, izdvojenost, izuzetost, odbačenost, prognanost, izlučenost, odstranjenost, neslobodnost, ograničenost, otuđenost, nerazumevanje, apsurdnost itd.) koji svojim anti-određenjem prilično verodostojno odmeravaju opseg moje nesaglasnosti. S druge strane, pojmovi kao što su: revolt, sigurnost, definisanost, pobuna, akcija, protivljenje, funkcionalnost, komunikativnost, kontinuelnost, izbor, opredeljenje, svrha, nada i njima slični, nagoveštavaju mogućnost i drugojačijih raspoloženja, i ukazuju na pravce na kojima je tražen izlaz, pa s njim i siže buduće drame.

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

TAMO GDE LOZE PLAČU LIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14. 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

“Postojao.”

(21. okt. 1956. god.)

 

“Postojao, takođe, ali na drugi način. Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati. Poteškoća je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to 'ja' pokriva toliko mojih stvarnih 'jesnosti'. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo on je antologija, svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora ...”

(25. okt. 1956. god.)

 

“Kakav je metabolizam moguć kada je duša u odnosu na svet prezasićen rastvor, u kome njegovi molekuli plivaju u potpunoj nemogućnosti da se rastvore i sa dušom sjedine?”

(1.    nov. 1956. god.)

 

“Apsurdno nije ono što je po sebi apsurdno već što se kao apsurdno uviđa. U tom uviđanju kraj je filosofije i početak umetnosti.”

(2.    nov. 1956. god.)

 

 “Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan...”

(15. nov. 1956. god.)

 

“Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi pod drugim uslovima bio moguć.. .”

(21. nov. 1956. god.)

 

“Ništa nas ne može spasiti od rođenja, a rođenjem se za uvek opredeljujemo protivu slobode...”

(1.    dec. 1956. god.)

 

“Paralela zasnovana na Alfredu de Mussetu (iz La confession d'un enfant du siecle, gl. II, 1882. god.) Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj, začet izmedu dve bitke, odgojen uz tutanj doboša... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on izdahnuo ...

Na ruševinama sveta, sela je zabrinuta mladež. Kada bi progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: postanite sveštenici! Kada bi govorila o ljubavi, nadi, snazi, životu – opet: postanite sveštenici!... Novi govornici pristigoše potom, govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije. Prošlost više nisu hteli, budućnost su voleli ali kao Pigmalion Galateu. Preostajala im je sadašnjost, duh stoleća, anđeo sumraka koji nije ni noć ni dan.

Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, i kako u ogrtaču sebičnjaka cvokoće od strašne studeni... U svim mladaličkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta . .. Najbogatiji se odadoše razuzdanostima svih vrsta, srednje imućni smiriše u taloru ili oficirskoj uniformi, a najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja.

 Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama Zakonodavne skupštine, trčali na predstave u kojima je Talma sa vlasuljom ličio na Cezara, gurali se na sahranama liberalnih poslanika. Ali nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije osetio gorko siromaštvo svojih ruku i ništavilo svog opstanka... Bilo je to poricanje svega i svačega na nebu i na zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočaranjem kad u očajanju ne bi imalo bolje ime, kao da se čovečanstvo u obamrlosti damara učinilo mrtvim onima koji su ih opipavali.,.

Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim, i oni sagoše glave i utonuše u bolesne snove; s druge strane stajali su ljudi od krvi i mesa, nepokolebljivo predani nasladama života... O, vi narodi budućih stoleća, požalite nas više nego sve svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova s kojih su i oni dostojni sažaljenja, a izgubili sve što je njih tešilo...”

(8. dec. 1956. god.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

---

TAMO GDE LOZE PLAČU LII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

“Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost? Imamo li i mi na zidu svog opstanka 'damu s krznom'? Umiremo li, stideći se?Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima, spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim...”

(11. okt. 1956. god.)

 

“Delirija čijeg ja sam slepi miš,

Čijeg orgazma ja sluzava kap,

Kakvog li incesta ja duboki mrak?

I čijih usta dah,

Što smradom svojim aveti stvara

Na nebu čistom kao koban znak?

I mora kojih pobesneli val?

U čijem lešu dubim kao crv

I čijih vena ja sam kužna krv?”

(12. okt. 1956. god.)

 

            “Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez 'Alpa' smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu. Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene ...

Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika. Sporazum između nas je nemoguć. Smešten, prognan u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedu stola i ormana...

Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Među nove stvari možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz kojeg želim da se izbavim. Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koji se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje određuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase...

A na zidovima-praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani á la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu.

Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u koji meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet. Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.”

(15. okt. 1956. god.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

TAMO GDE LOZE PLAČU LI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

“Koji su i kakvi kriterijumi mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam, bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, određuje razmake, čak i onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere.

 Ali to sam mogao samo stoga što se prostor bitno ne tiče mene. On dodiruje samo moju inteligenciju, prateću silu mog postojanja. On nije integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje. On ne definiše naše suštinske nemoći, pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnev pred evidentnom činjenicom da nikad neću dopreti do Aldebarana.

Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam. U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane morao...

Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima rastegnute i od raznorodne građe načinjene obruče u kojima se odvija naš život i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje iz ovakve situacije proizlazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti) i njegove građe (vrste osujećenja).

Pošto je obim kao premostiv ravnodušan, građa obruča ostaje da nas drži u večnom zatvoru. A vreme je koheziona sila te građe, njen lepak. Zato sve što se tiče vremena, tiče se bitno i mene. Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim ...

Ja mogu da prevalim i najduži i najteži put, ali pobeđeni je prostor ravnodušan po mene, jer mogu još jednom da ga pređem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medutim, utrošivo. Ono je živo, pa me kao takvo i troši.

Mi se trošimo   – uzajamno. Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koji je smrt obeležila kao zonu ljudskosti. Mrtvi prostor nema dodira sa smrću. Živo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je smrt u svom funkcionisanju...”

(25. sep. 1956. god.)

 

“Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli između tebe i sveta. To još ne definiše tvoje stanje kao stanje otuđenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti. Tek kada se ono na svim međašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i smrti.”

(26. sep. 1956. god.)

 

“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem.” – Nikolaj Muralov, komandant Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu trockista i zinovjevaca, 1936. god.) ... U tihom, podzemnom procesu što se vodi između mene i stvarnosti, ja nisam razoružan, ja sam se razoružao. Ima li neke prednosti, neke nade u tom činu?” ...

(1.    okt. 1956. god.)

 

 “Svaki momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme. Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i događaji kojima je dužnost da sabrani tvore neku fazu u mom životu.

Umesto da se sublimiraju u osećanje trajanja, u kome bi svaki događaj imao svoj udeo, odsek, kôd, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od njih  –  memoriran po principima koji su nam još uvek nepristupačni  –  dešava se potom da on, postavši autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale događaje, pogotovu one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne anektira, učinivši ih delom sopstvenog dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim samodršcem proteklog života, pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se mrzeli.

Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali, suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije... Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome događanju. Ako njega nema, nema ni trajanja...”

(5. okt. 1956. god.)

 

“'Konzekutivno ja', eto sa čime se treba saživeti. 'Kontinuelno ja', eto čega se treba odvići...”

(6. okt. 1956. god.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

TAMO GDE LOZE PLAČU L deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU L deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

(Razmišljanja povodom drame Obešenjak^[2])

“Ne koristiti se kožom kao oklopom. Nemati poverenja u sopstvenu kožu. Ono što nam je potrebno je neka vrsta protivkože, nešto između nas i nje: izolacioni sloj sopstvenog epiderma. Jer ono što se zove mojom kožom ne pripada meni nego svetu. To je koža sveta u čiju sam šupljinu uvučen ...”

(9. sep. 1956. god.)

 

“Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?”

(12. sep. 1956. god.)

 

“Prekidam se i uspostavljam kao žižak u nekoj dubokoj, ispolinskoj noći. Ne uspevam, na žalost, da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv, one iscrpljuju mene. Moje je svakodnevno dešavanje rastakanje jednog unapred izdvojenog, ekstirpiranog, izlučenog, odbačenog atoma sveta. Samorazaranje nekorisnog appendixa koji sledi svoju ugrađenu prirodu, programiranu sudbinu. Osećam da sam bio gotov pre nego što sam se stvarno dogodio, i da moje događanje preostalim svetovima nije ništa drugo do destruktivno izvršavanje sopstvenog...”

(13. sep. 1956. god.)

 

“Kakvi su izgledi appendixa? Kakva mu je prognoza? Može li on da se rehabilituje i povrati biološku funkciju? Očigledno –  ne. Ne odvija se više nijedan proces kome bi on bio neophodan, nema mehanizama kojima bi on bio neizostavan uslov.

Može li da preuzme neku drugu ulogu u organizmu? Takođe – ne. Za tako nešto on nije ustrojen. Mora li, dakle, da iščezne? Možda i ne! Možda bi mogao neku novu, svoju funkciju da uspostavi? Jedan mobilan, “samosvestan” crevuljak mogao bi – pod pretpostavkom da ga ne ekstirpiraju čim se, aktivira, čim, dakle, zapaljenjem započne svoj novi život koji mi uzimamo kao bolest – da ceo, legalnim funkcijama podređen, organizam prinudi na dejstva koja su ovome neprirođena.

Mogao bi da ga podjarmi, prema sebi preudesi, sopstvenoj svrsi podredi. Crevuljak bi, jamačno, mogao da se evolucijom, u kojoj bi obrazovao sopstvene organe, pokrenuo sopstvene, od celine nezavisne, funkcije, uspostavio neposredne komunikacije sa svetom, toliko samodogradi da mu saradnja preostalog dela organizma više ne bude potrebna, te da ga postepenim izolovanjem i degradiranjem uloge u opštem dejstvu celine dovede do stanja u kome je i on sâm  –  crevuljak  –  nekada bio.

Tako bi organizam postao apendyx onome što je sam kao apendyx nekada   – izuzeo. A možda bi taj otudeni organ već to i učinio da svako njegovo budenje, svaku njegovu pobunu, ne gušimo nožem ...”

(15. sep. 1965. god.)

 

“Opšta se sloboda sastoji od momenata ukrštanja beskonačnog niza međusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum moje slobode, koje se u korist naše odričem, samo jedan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otuđenje slobode.”

(19. sep. 1956. god.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

[2]Drama je pisana s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima Emigrant (u smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim. Iz razloga koji će biti navedeni kasnije, drama nije igrana.

Godine 1969. bilo mi je ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko radio-igara. Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i aktueliziranoj f'ormi, radiofonska je verzija nosila naslov Do viđenja, druže, do viđenja ili Konopac i tronožac. Dramska redakcija Kölna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutscher Rundfunka – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U zemlji, pak, bila je samo predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. (Primedba B. P. od 1982: komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

(Razmišljanja povodom drame Obešenjak^[2])

I

PRETHODNE PRIMEDBE

Na žalost, unapred valja reći koliko su mali izgledi da se ostvari autentična restauracija prvobitnih ciljeva. Oni su manji od izgleda da, na osnovu iskopanih temelja, obnovimo drevnu građevinu ne samo kao arhitektonsku formu, već i kao životnu čauru u kojoj je umrla jedna civilizacija. I kao što je fotografija još i kadra da nam dostavi fizičku predstavu naše fizičke mladosti, ali je savršeno bespomoćna pred zadatkom da nam dočara i njen duhovni korelat, tako su i naši stari, odnosno mladi, rukopisi možda sposobni da nas obaveste o našim bivšim idejama, ali su jadno neefikasni kad od njih zatražimo da nas vrate u svet živih činjenica iz kojeg su te ideje crpljene.

Pa buduči da je autentičan život u drami Obešenjak krajnje apstrahovan, te izvan domašaja racionalne analize koju ovakav Komentar pretpostavlja, smatram poštenim početi ovaj napor priznanjem da je on u najmanju ruku uzaludan.

II

STANJE EMIGRANTSTVA KAO INSPIRACIJA

Najpre će biti navedeni fragmenti Dnevnika pisani uglavnom s jeseni 1956. i proleća 1957. godine, raznorodni po sižeu i povodu, ali srodni po duhu integralnog odbacivanja režima opstanka koji mi je bio nametnut vladajućom društvenom, moralnom i duševnom stvarnošću. Izbor citata, pri tom, nije počivao na težnji da se taj duh alijenacije (koji ću kasnije nazvati stanjem emigranstva i upotrebiti u jednoj od varijanata naslova) predstavi u svom najbeskompromisnijem vidu, nego da se iz mnoštva stranica ispisanih sumnjom, strepnjom, revoltom, neizvesnošću i patnjom, bez naročitog odabiranja, izdvoje one u kojima je beznadnom očajanju kao negativnom modelu alijenacije suprotstavljen bar neki nagoveštaj pozitivnije korespondencije sa svetom. 

Za ovakvu se selekciju nisam opredelio samo zato što je, u ovom više nego u onom trenutku, ona odgovarala nekom ličnom stanovištu, već stoga što će nosilac ideje nazvan Obešenjakom, do izvesne mere reprodukujući moje dileme, samoubistvu kao finalnom činu svojih tragalačkih napora, u raznim fazama dramske radnje pridavati i različiti smisao, ali uvek, osim na kraju, rukovođen strasnom težnjom da taj smisao useli u neki opšti kontekst, da ga srodi sa boljim smislom sveta, da ga, a zajedno s njim i sebe, ma i posredstvom sopstvene žrtve, opet jednom oseti kao neotuđivi sastojak tog univerzalnog zagubljenog smisla.

“Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan... 

I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident. 

Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da učinim, on je sadržaj mojih misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non...”

(7. sep. 1956. god.)[3]

 

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

[2]Drama je pisana s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima Emigrant (u smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim. Iz razloga koji će biti navedeni kasnije, drama nije igrana.

Godine 1969. bilo mi je ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko radio-igara. Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i aktueliziranoj f'ormi, radiofonska je verzija nosila naslov Do viđenja, druže, do viđenja ili Konopac i tronožac. Dramska redakcija Kölna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutscher Rundfunka – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U zemlji, pak, bila je samo predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. (Primedba B. P. od 1982: komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

[3] Tačkice u citatima iz Dnevnika i Drame označavaju ispuštene pasuse.