TAMO GDE LOZE PLAČU L deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
(Razmišljanja povodom drame Obešenjak[2])
“Ne koristiti se kožom kao
oklopom. Nemati poverenja u sopstvenu kožu. Ono što nam je potrebno je neka
vrsta protivkože, nešto između nas i nje:
izolacioni sloj sopstvenog epiderma. Jer ono što se zove mojom kožom ne pripada
meni nego svetu. To je koža sveta u čiju sam šupljinu uvučen ...”
(9. sep. 1956. god.)
“Sašivena mi je budućnost,
prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?”
(12. sep. 1956. god.)
“Prekidam se i uspostavljam
kao žižak u nekoj dubokoj, ispolinskoj noći. Ne uspevam, na žalost, da iscrpim
nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv, one iscrpljuju mene. Moje je
svakodnevno dešavanje rastakanje jednog unapred izdvojenog, ekstirpiranog,
izlučenog, odbačenog atoma sveta. Samorazaranje nekorisnog appendixa koji sledi
svoju ugrađenu prirodu, programiranu
sudbinu. Osećam da sam bio gotov
pre nego što sam se stvarno dogodio, i da moje događanje preostalim svetovima
nije ništa drugo do destruktivno izvršavanje sopstvenog...”
(13. sep. 1956. god.)
“Kakvi su izgledi appendixa? Kakva mu je prognoza? Može li on da se
rehabilituje i povrati biološku funkciju? Očigledno – ne. Ne odvija
se više nijedan proces kome bi on bio neophodan, nema mehanizama kojima bi on
bio neizostavan uslov.
Može li da preuzme neku drugu ulogu u organizmu? Takođe – ne. Za tako nešto on nije ustrojen. Mora li, dakle,
da iščezne? Možda i ne! Možda bi mogao neku novu, svoju funkciju da uspostavi? Jedan mobilan,
“samosvestan” crevuljak mogao bi – pod pretpostavkom da ga ne ekstirpiraju čim se, aktivira, čim, dakle,
zapaljenjem započne svoj novi život koji mi uzimamo kao bolest – da ceo, legalnim funkcijama podređen, organizam
prinudi na dejstva koja su ovome neprirođena.
Mogao bi da ga podjarmi, prema sebi preudesi, sopstvenoj svrsi podredi.
Crevuljak bi, jamačno, mogao da se evolucijom, u kojoj bi obrazovao sopstvene
organe, pokrenuo sopstvene, od celine nezavisne, funkcije, uspostavio
neposredne komunikacije sa svetom, toliko samodogradi da mu saradnja preostalog
dela organizma više ne bude potrebna, te da ga postepenim izolovanjem i
degradiranjem uloge u opštem dejstvu celine dovede do stanja u kome je i on
sâm – crevuljak – nekada bio.
Tako bi organizam postao apendyx onome što je sam kao apendyx
nekada – izuzeo. A možda bi taj otudeni organ već to i učinio
da svako njegovo budenje, svaku njegovu pobunu, ne gušimo nožem ...”
(15. sep. 1965. god.)
“Opšta se sloboda sastoji od
momenata ukrštanja beskonačnog niza međusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum
moje slobode, koje se u korist naše
odričem, samo jedan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan
model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj
univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otuđenje slobode.”
(19. sep. 1956. god.)
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
[2]Drama je pisana s proleća
1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima
Emigrant (u
smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se
veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče
Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule.
Imao sam u vidu i naslov Šta
nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih
odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše
dugačkim. Iz razloga koji će biti navedeni kasnije, drama nije igrana.
Godine 1969. bilo mi je
ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko radio-igara.
Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i aktueliziranoj f'ormi,
radiofonska je verzija nosila naslov Do
viđenja, druže, do viđenja ili Konopac
i tronožac. Dramska redakcija Kölna izabrala je prvi, pod
kojim je drama emitovana na I programu Westdeutscher Rundfunka – 7. septembra 1970. godine.
Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i predvideo za emitovanje
u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće godine ona je stavljena na
program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U zemlji, pak, bila je samo
predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i
televiziju. (Primedba B. P. od 1982:
komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi
Sad i Kragujevačkom teatru.)
No comments:
Post a Comment