TAMO GDE LOZE PLAČU LI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

“Koji su i kakvi kriterijumi mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam, bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, određuje razmake, čak i onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere.

 Ali to sam mogao samo stoga što se prostor bitno ne tiče mene. On dodiruje samo moju inteligenciju, prateću silu mog postojanja. On nije integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje. On ne definiše naše suštinske nemoći, pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnev pred evidentnom činjenicom da nikad neću dopreti do Aldebarana.

Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam. U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane morao...

Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima rastegnute i od raznorodne građe načinjene obruče u kojima se odvija naš život i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje iz ovakve situacije proizlazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti) i njegove građe (vrste osujećenja).

Pošto je obim kao premostiv ravnodušan, građa obruča ostaje da nas drži u večnom zatvoru. A vreme je koheziona sila te građe, njen lepak. Zato sve što se tiče vremena, tiče se bitno i mene. Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim ...

Ja mogu da prevalim i najduži i najteži put, ali pobeđeni je prostor ravnodušan po mene, jer mogu još jednom da ga pređem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medutim, utrošivo. Ono je živo, pa me kao takvo i troši.

Mi se trošimo   – uzajamno. Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koji je smrt obeležila kao zonu ljudskosti. Mrtvi prostor nema dodira sa smrću. Živo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je smrt u svom funkcionisanju...”

(25. sep. 1956. god.)

 

“Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli između tebe i sveta. To još ne definiše tvoje stanje kao stanje otuđenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti. Tek kada se ono na svim međašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i smrti.”

(26. sep. 1956. god.)

 

“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem.” – Nikolaj Muralov, komandant Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu trockista i zinovjevaca, 1936. god.) ... U tihom, podzemnom procesu što se vodi između mene i stvarnosti, ja nisam razoružan, ja sam se razoružao. Ima li neke prednosti, neke nade u tom činu?” ...

(1.    okt. 1956. god.)

 

 “Svaki momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme. Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i događaji kojima je dužnost da sabrani tvore neku fazu u mom životu.

Umesto da se sublimiraju u osećanje trajanja, u kome bi svaki događaj imao svoj udeo, odsek, kôd, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od njih  –  memoriran po principima koji su nam još uvek nepristupačni  –  dešava se potom da on, postavši autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale događaje, pogotovu one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne anektira, učinivši ih delom sopstvenog dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim samodršcem proteklog života, pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se mrzeli.

Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali, suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije... Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome događanju. Ako njega nema, nema ni trajanja...”

(5. okt. 1956. god.)

 

“'Konzekutivno ja', eto sa čime se treba saživeti. 'Kontinuelno ja', eto čega se treba odvići...”

(6. okt. 1956. god.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.