TAMO GDE LOZE PLAČU LII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
“Pamtimo li mi svoju ljudsku
prošlost? Imamo li i mi na zidu svog opstanka 'damu s krznom'?
Umiremo li, stideći se?Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni
spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima, spram svoje dece
koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja
koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje
raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su
neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim...”
(11. okt. 1956. god.)
“Delirija čijeg ja sam slepi
miš,
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog li incesta ja duboki
mrak?
I čijih usta dah,
Što smradom svojim aveti
stvara
Na nebu čistom kao koban
znak?
I mora kojih pobesneli val?
U čijem lešu dubim kao crv
I čijih vena ja sam kužna
krv?”
(12. okt. 1956. god.)
“Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu
stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj
nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez 'Alpa' smera da mi razbije
glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u
butinu. Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču
svetlost. Sve je ovde protivu mene ...
Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj
su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika.
Sporazum između nas je nemoguć. Smešten, prognan u ovu bednu nerastegljivu
provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program
pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u
nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedu stola i
ormana...
Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih
uništim? Da im se pokorim ili se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Među nove
stvari možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu
materije iz kojeg želim da se izbavim. Svuda je sto i stolica, orman i
postelja. Četiri praelementa civilizacije koji se rugaju vatri, vodi, zemlji i
vazduhu. A zatim, svuda strelice koje određuju smer, svuda direkcije,
upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i
ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase...
A na zidovima-praoci: crnogorski se glavari
sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim
kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani á la Franc
Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju
dušu.
Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj
strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak
i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u koji meni
nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet. Izuzet iz materije, izuzet iz
istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.”
(15. okt. 1956. god.)
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment