Pages

Tuesday, March 29, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]

“Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost? Imamo li i mi na zidu svog opstanka 'damu s krznom'? Umiremo li, stideći se?Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima, spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim...”

(11. okt. 1956. god.)

 

“Delirija čijeg ja sam slepi miš,

Čijeg orgazma ja sluzava kap,

Kakvog li incesta ja duboki mrak?

I čijih usta dah,

Što smradom svojim aveti stvara

Na nebu čistom kao koban znak?

I mora kojih pobesneli val?

U čijem lešu dubim kao crv

I čijih vena ja sam kužna krv?”

(12. okt. 1956. god.)

 

            “Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez 'Alpa' smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu. Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene ...

Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika. Sporazum između nas je nemoguć. Smešten, prognan u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedu stola i ormana...

Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Među nove stvari možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz kojeg želim da se izbavim. Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koji se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje određuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase...

A na zidovima-praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani á la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu.

Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u koji meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet. Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.”

(15. okt. 1956. god.)

 



[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

No comments:

Post a Comment