TAMO GDE LOZE PLAČU LIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
“Postojao.”
(21. okt. 1956. god.)
“Postojao, takođe, ali na
drugi način. Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A
šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo,
a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku
valja nekako formulisati. Poteškoća je u tome što jedan tako simplifikovan
pojam kao što je to 'ja' pokriva toliko mojih
stvarnih 'jesnosti'. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi
ista osoba, a ovamo on je antologija, svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno
autora ...”
(25. okt. 1956. god.)
“Kakav je metabolizam moguć
kada je duša u odnosu na
svet prezasićen rastvor, u kome njegovi molekuli plivaju u potpunoj nemogućnosti da se rastvore i sa
dušom sjedine?”
(1.
nov. 1956. god.)
“Apsurdno nije ono što je po
sebi apsurdno već što se kao apsurdno uviđa.
U tom uviđanju kraj je filosofije i početak umetnosti.”
(2.
nov. 1956. god.)
“Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan...”
(15. nov. 1956. god.)
“Moj izbor nije delatan. On
je samo pojam o jednom izboru koji bi pod drugim uslovima bio moguć.. .”
(21. nov. 1956. god.)
“Ništa nas ne može spasiti od
rođenja, a rođenjem se za uvek opredeljujemo protivu slobode...”
(1.
dec. 1956. god.)
“Paralela zasnovana na
Alfredu de Mussetu (iz La confession d'un enfant du siecle, gl. II, 1882. god.)
Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj,
zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj, začet izmedu
dve bitke, odgojen uz tutanj doboša... Jedan jedini čovek življaše tada u
Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on
izdahnuo ...
Na ruševinama sveta, sela je
zabrinuta mladež. Kada bi progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: postanite
sveštenici! Kada bi govorila o ljubavi, nadi, snazi, životu – opet: postanite sveštenici!... Novi govornici
pristigoše potom, govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije.
Prošlost više nisu hteli, budućnost su voleli ali kao Pigmalion Galateu.
Preostajala im je sadašnjost, duh stoleća, anđeo sumraka koji nije ni noć ni
dan.
Nađoše ga kako sedi na vreći
vapna, punoj mrtvačkih kostiju, i kako u ogrtaču sebičnjaka cvokoće od strašne
studeni... U svim mladaličkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi
ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih
predali pedantima svih vrsta . .. Najbogatiji se odadoše razuzdanostima svih
vrsta, srednje imućni smiriše u taloru ili oficirskoj uniformi, a
najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more
delatnosti bez cilja.
Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na
stepenicama Zakonodavne skupštine, trčali na predstave u kojima je Talma sa
vlasuljom ličio na Cezara, gurali se na sahranama liberalnih poslanika. Ali
nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije osetio gorko siromaštvo svojih ruku
i ništavilo svog opstanka... Bilo je to poricanje svega i svačega na nebu i na
zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočaranjem kad u očajanju ne bi
imalo bolje ime, kao da se čovečanstvo u obamrlosti damara učinilo mrtvim onima
koji su ih opipavali.,.
Tako se obrazovaše dva
tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što
osećaju potrebu za beskrajnim, i oni sagoše glave i utonuše u bolesne snove; s
druge strane stajali su ljudi od krvi i mesa, nepokolebljivo predani nasladama
života... O, vi narodi budućih stoleća, požalite nas više nego sve svoje očeve,
jer smo podnosili mnoge od onih bolova s kojih su i oni dostojni sažaljenja, a
izgubili sve što je njih tešilo...”
(8. dec. 1956. god.)
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment