TAMO GDE LOZE PLAČU LIV deo, Službeni
glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE
KAO ISPOVEDAONICA[1]
“Povodom Musseta. Nadali ste
se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva
našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa. Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez
očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su
najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi
pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek
ničemu ne služi...
Mi u vama ne prepoznajemo i
ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U
stostrukom smo incestu sa sobom. Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne
treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu
obmanljivost? Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako
navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno? ...
Kada smo govorili o slobodi,
upućivali su nas na budućnost; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u
prošlost. Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da mrzimo. Kada smo veličali
mir, spremali su nas za rat. Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u
komoru za poslugu. Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje
čini. Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke.
Na zahtev da budemo
nezavisni, besedili bi nam o autoritetu. Na spominjanje promene, rekoše: pa već
se zbila! Na pomen nade – već je
ostvarena! Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve
civilizacije a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo
najmrtvije i najbesmislenije.
Dizali su se mermerni
spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije. Bio je to život težak kao
željezo, hladan kao mermer. Izmedu neurotične razuzdanosti i konformističke
letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, međutim, ništa nije pokretala,
ništa nosila, ništa navodnjavala. Duboko u srcu smo osećali da je jedino
nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo...”
(15. dec. 1956. god.)
Nikakav komentar nije potreban za podršku činjenici da iz ovih navoda, a
oni čak i nisu ekstremni u ispoljavanju nihilističkih raspoloženja, izbija
snažno osećanje nepripadanja, odnosno odbijanja stvarnosti na svim njenim nivoima.
U tom pravcu indikativna je obilna upotreba negativnih pojmova
(netrpeljivost, nepodnošljivost, nemogućnost, nemoć, promenljivost,
inkontinuelnost, inkohorencija, izdvojenost, izuzetost, odbačenost, prognanost,
izlučenost, odstranjenost, neslobodnost, ograničenost, otuđenost,
nerazumevanje, apsurdnost itd.) koji svojim anti-određenjem prilično
verodostojno odmeravaju opseg moje nesaglasnosti. S druge strane, pojmovi kao
što su: revolt, sigurnost, definisanost, pobuna, akcija, protivljenje,
funkcionalnost, komunikativnost, kontinuelnost, izbor, opredeljenje, svrha,
nada i njima slični, nagoveštavaju mogućnost i drugojačijih raspoloženja, i
ukazuju na pravce na kojima je tražen izlaz, pa s njim i siže buduće drame.
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment