Pages

Thursday, March 31, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14. 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]

“Povodom Musseta. Nadali ste se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa. Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek ničemu ne služi...

Mi u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa sobom. Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu obmanljivost? Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno? ...

Kada smo govorili o slobodi, upućivali su nas na budućnost; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u prošlost. Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da mrzimo. Kada smo veličali mir, spremali su nas za rat. Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u komoru za poslugu. Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje čini. Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke.

Na zahtev da budemo nezavisni, besedili bi nam o autoritetu. Na spominjanje promene, rekoše: pa već se zbila! Na pomen nade    već je ostvarena! Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve civilizacije a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo najmrtvije i najbesmislenije.

Dizali su se mermerni spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije. Bio je to život težak kao željezo, hladan kao mermer. Izmedu neurotične razuzdanosti i konformističke letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, međutim, ništa nije pokretala, ništa nosila, ništa navodnjavala. Duboko u srcu smo osećali da je jedino nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo...”

(15. dec. 1956. god.)

Nikakav komentar nije potreban za podršku činjenici da iz ovih navoda, a oni čak i nisu ekstremni u ispoljavanju nihilističkih raspoloženja, izbija snažno osećanje nepripadanja, odnosno odbijanja stvarnosti na svim njenim nivoima.

U tom pravcu indikativna je obilna upotreba negativnih pojmova (netrpeljivost, nepodnošljivost, nemogućnost, nemoć, promenljivost, inkontinuelnost, inkohorencija, izdvojenost, izuzetost, odbačenost, prognanost, izlučenost, odstranjenost, neslobodnost, ograničenost, otuđenost, nerazumevanje, apsurdnost itd.) koji svojim anti-određenjem prilično verodostojno odmeravaju opseg moje nesaglasnosti. S druge strane, pojmovi kao što su: revolt, sigurnost, definisanost, pobuna, akcija, protivljenje, funkcionalnost, komunikativnost, kontinuelnost, izbor, opredeljenje, svrha, nada i njima slični, nagoveštavaju mogućnost i drugojačijih raspoloženja, i ukazuju na pravce na kojima je tražen izlaz, pa s njim i siže buduće drame.

 



[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

No comments:

Post a Comment