TAMO GDE LOZE PLAČU XXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (VI deo)

Neću ulaziti u osećanja izazvana ovom potresnom vešću, za mene naročito potresnom, jer sam se od njega rastao oko sedam sati uveče zlosrećnog dana, i tako po svoj prilici nezasluženo bio poslednji čovek koji ga je video živog i možda mogao da ga spase, neću se, već i u ime sopstvenog dostojanstva, podati izlišnoj rekonstrukciji košmarnih dana što sam ih sve do sahrane proveo, najpre sa njegovom starom dadiljom Adom, a kasnije sa njegovom sestrom Hristinom.

Kukavički ću pohitati pod zaštitu činjenica i reći da sam takoreći istovremeno sa obaveštenjem o Sidovoj smrti preko pošte dobio iz Krunske oveći paket, o čijem sadržaju neka kasnije bude govora a za sada neka bude dovoljno ako vas izvestim da mu nije bila pridodata nijedna reč komentara, osim što je pored mog imena na adresi (stanovao sam u Ulici prote Mateje 20, dakle ni nekoliko stotina metara daleko od njegove kuće) bilo dopisano: Piladu.

Mada opet, štono kažu "trčim ispred rude", ne mogu odoleti iskušenju da pobliže rastumačim značenje ovog imena, tim pre što mu je ona naknadno dopisana reč bila poslednji, skoro da se kaže testamentaran rukopis, diskretan oproštaj sa mnom, a preko mene i sa vlastitim detinjstvom, i što je – ili mi se tako pričinilo – nosio u svojim disciplinovanim gotskim crtama, kao da su izvučene pod strogom stegom šablona, svečani omen bliske smrti.

Ova preuranjena intervencija u prirodan tok radnje nimalo neće doprineti da se raspozna sržni, osećajni osnov našeg dugogodišnjeg druženja – zar smem da ga tako prekrstim, kad je umela da prođe čitava godina da se ne vidimo, iako smo stanovali takoreći jedan do drugog? – pa je ni u kom slučaju ne valja shvatiti drukčije do kao dirljivu sličicu iz dečijeg albuma, malo, dabome, preuveličanu, ponešto retuširanu i preudešenu za javnu upotrebu, jer bi se u protivnom moglo pomisliti da je naše prijateljstvo uvek bilo tako dioskurno, čvrsto, skladno i uzajamno.