TAMO GDE LOZE PLAČU XXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
11.
GRADITELJI (VII
deo)
Tek
posle ovih ograničenja usuđujem se da kažem da smo se te, Četrdeset četvrte,
godine obojica našli u bežaniji, na imanjima naših majki blizu Deliblatske
peščare, i da nam je tamo, više se ne sećam kako, dopala u ruke dražesna knjiga
Gustava Schwaba Priče iz klasične starine.
(Gustav Benjamin Schwab (1792–1850), nemački
književnik. Pisao je pesme, putopise i književnoistorijske spise. Priredio je
zbirku originalnih nemačkih priča, a u tri obimne knjige ispričao je antičke
mitove, priče i legende.)
Kome ona nije uzburkala uobrazilju
herojskim legendama, u kojima je, ruku na srce, ono što je nesumnjivo
pedagoško, nemarno bilo izmešano sa mutnim i nehrišćanskim shvatanjem morala,
koji je, uprkos pretežno podlom naličju, čvrsto držao na okupu svet ljudolikih
bogova i bogolikih ljudi drevne Jelade.
Treba li izričito reći da smo i nas
dvojica podlegli čarima znamenite knjige, a ja se i sada ne libim da je, sa
sažaljivim osmehom upravljenim na prošlost, prelistavam u retkim trenucima
odmora, iako mi je posle starozavetnih studija i izučavanja biblijske
arheologije, posle očaravajućeg poznanstva sa punokrvnim, tajanstvenim i
preplodnim životom Obećane zemlje, antički svet najednom postao jalov,
beskrvan, izveštačen, ni vruć ni studen, pa budući mlak, dostojan da se iz duha
izluči.
Onda, u bežaniji, naravno, nije
bilo tako. Naše igre, u koje su na užasavanje naših majki, osobito gospođe
Angeline, počeli da se infiltriraju seoski oblici zabave, praćeni seljačkim
temperamentom – rado smo igrali "klisa" (vrsta primitivnog golfa),
zatim "piljaka", "trule kobile" i krišom, naravno
"krajcerice" – naglo su promenile ruho i, odbacivši kratke pantalone,
navukle hitone, toge, tunike i bronzane oklope sa sjanim kacigama, u stvari
kartonske pancire sa loncima adaptiranim u šlemove.
Iz
knjiga Gustava Schwaba preuzimali smo gotove pustolovine, u koje su, kao po
nekom naopakom pravilu, zapadali dični Grci, u granicama tih pomalo priprostih
inscenacija birali uloge, već prema svojim sklonostima i karakteru, i
ponavljali njihove zgode i nezgode, ne držeći se baš uvek Schwabovog scenarija,
nego puštajući da dođe do izraza i naša sopstvena mašta, a neretko i
takmičarska ambicija.
Ne
treba biti u sumnji, ovo kažem bona fide,
da je Isidor, pri tom, uvek bio Ahajac Ahil tamo gde sam ja morao da se pomirim
sa ponižavajućom sudbinom Trojanca Hektora, mudri konstruktor i graditelj Dedal
(on se već onda bio odlučio da ostane u plemenitom zanimanju oca i dede) gde
sam ja postao lakomisleni Ikar, Herakle tamo gde sam se ja zadovoljavao
skromnijom rolom Tezeja.
(Ahil je najveći grčki
junak, sin smrtnog kralja Peleja i boginje mora Tetide, koji se, kad mu je sudbina
dala da bira, umesto dugog i neslavnog odlučio za kratak i slavan život. Tetida je pokušala da sina
još kao novorođenče učini nepovredivim tako što ga je okupala u vodi reke
Stiks, no kako ga je pri potapanju držala za petu, to je ostalo jedino ranjivo
mesto na Ahilovom telu.
Hektor je najstariji sin Pirjama i Hekabe, najveći
trojanski junak i uzdanica u ratu protiv Grka. Homer ga prikazuje kao
plemenitog i neustrašivog borca. Hektor u Ilijadi
igra vrlo značajnu ulogu, predvodi i bodri Trojance i gine u sukobu sa Ahilom.
Prizorom Herkulove sahrane završava se Ilijada.
Ikar je sin Dedalov. Na krilima od ptičijeg perja
spojenog voskom zajedno sa ocem je pobegao iz kritskog zatočeništva. Zanet
letom, Ikar se suviše približio suncu, koje je otopilo vosak, tako da se mladić
survao i udavio u moru, od tada zvanom Ikarsko. Ikar je u umetnosti najčešće
simbol ljudske nedoraslosti i kažnjenih ambicija koje nisu u skladu sa
mogućnostima.
Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj
mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih
bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije.
Tezej je nacionalni heroj Atine. On je oslobodio
Atinu Minotaura, ubio čudovište i pomoću Arijadne uspeo da izađe iz Lavirinta.
Ostali, sporedni učesnici ovih
istorijskih igara (u savremenom žargonu reklo bi se "široke narodne
mase") bili su regrutovani među decom meštana, paora, napoličara ili
najamnika sa imanja i izbeglica iz Srbije i njihov udes, predodređen Schwabovim
brutalnim scenarijem i usavršavan našim još okrutnijim korekturama, najčešće
nije bio zavidan.
No, takvu je sudbinu sama istorija
dodelila narodima, i mi nismo bili vlasni da je u bilo čemu menjamo. Sve ovo
pričam ovako potanko samo da bih vas doveo do nauma, zbilja ne znam kome je
prvo pao na pamet, da naše drugarstvo, trenutno u stanju plime, premda će ga
ubuduće snaći i oseka, očvrsnemo, ukorenimo, takoreći obavežemo na istrajnost
nekim plemenitim uzorom iz grčke starine. Ahil i Patroklo nisu dolazili u
obzir.
(Patroklo je stariji Ahilov rođak i nerazdvojni
prijatelj. U Trojanskom ratu naročito se istakao kada je, uz saglasnost
prijateljevu, navukao njegov oklop i naneo teške gubitke Trojancima. Ubio ga je
Hektor uz Apolonovu pomoć.
Njihovo dirljivo prijateljstvo nije
posedovalo iole duhovniju predistoriju. Uprkos plemenitoj leguri, imalo je
garnizonsku narav slučajnog i privremenog saveza ubojica, moćnika,
bećara,ispičutura i razvratnika.
No comments:
Post a Comment