TAMO GDE LOZE PLAČU XXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

 

GRADITELJI (VII deo)

Tek posle ovih ograničenja usuđujem se da kažem da smo se te, Četrdeset četvrte, godine obojica našli u bežaniji, na imanjima naših majki blizu Deliblatske peščare, i da nam je tamo, više se ne sećam kako, dopala u ruke dražesna knjiga Gustava Schwaba Priče iz klasične starine.

(Gustav Benjamin Schwab (1792–1850), nemački književnik. Pisao je pesme, putopise i književnoistorijske spise. Priredio je zbirku originalnih nemačkih priča, a u tri obimne knjige ispričao je antičke mitove, priče i legende.)

 

Kome ona nije uzburkala uobrazilju herojskim legendama, u kojima je, ruku na srce, ono što je nesumnjivo pedagoško, nemarno bilo izmešano sa mutnim i nehrišćanskim shvatanjem morala, koji je, uprkos pretežno podlom naličju, čvrsto držao na okupu svet ljudolikih bogova i bogolikih ljudi drevne Jelade.

Treba li izričito reći da smo i nas dvojica podlegli čarima znamenite knjige, a ja se i sada ne libim da je, sa sažaljivim osmehom upravljenim na prošlost, prelistavam u retkim trenucima odmora, iako mi je posle starozavetnih studija i izučavanja biblijske arheologije, posle očaravajućeg poznanstva sa punokrvnim, tajanstvenim i preplodnim životom Obećane zemlje, antički svet najednom postao jalov, beskrvan, izveštačen, ni vruć ni studen, pa budući mlak, dostojan da se iz duha izluči.

Onda, u bežaniji, naravno, nije bilo tako. Naše igre, u koje su na užasavanje naših majki, osobito gospođe Angeline, počeli da se infiltriraju seoski oblici zabave, praćeni seljačkim temperamentom – rado smo igrali "klisa" (vrsta primitivnog golfa), zatim "piljaka", "trule kobile" i krišom, naravno "krajcerice" – naglo su promenile ruho i, odbacivši kratke pantalone, navukle hitone, toge, tunike i bronzane oklope sa sjanim kacigama, u stvari kartonske pancire sa loncima adaptiranim u šlemove.

Iz knjiga Gustava Schwaba preuzimali smo gotove pustolovine, u koje su, kao po nekom naopakom pravilu, zapadali dični Grci, u granicama tih pomalo priprostih inscenacija birali uloge, već prema svojim sklonostima i karakteru, i ponavljali njihove zgode i nezgode, ne držeći se baš uvek Schwabovog scenarija, nego puštajući da dođe do izraza i naša sopstvena mašta, a neretko i takmičarska ambicija.

Ne treba biti u sumnji, ovo kažem bona fide, da je Isidor, pri tom, uvek bio Ahajac Ahil tamo gde sam ja morao da se pomirim sa ponižavajućom sudbinom Trojanca Hektora, mudri konstruktor i graditelj Dedal (on se već onda bio odlučio da ostane u plemenitom zanimanju oca i dede) gde sam ja postao lakomisleni Ikar, Herakle tamo gde sam se ja zadovoljavao skromnijom rolom Tezeja.

 

(Ahil je najveći grčki junak, sin smrtnog kralja Peleja i boginje mora Tetide, koji se, kad mu je sudbina dala da bira, umesto dugog i neslavnog odlučio za kratak i slavan život. Tetida je pokušala da sina još kao novorođenče učini nepovredivim tako što ga je okupala u vodi reke Stiks, no kako ga je pri potapanju držala za petu, to je ostalo jedino ranjivo mesto na Ahilovom telu.

Hektor je najstariji sin Pirjama i Hekabe, najveći trojanski junak i uzdanica u ratu protiv Grka. Homer ga prikazuje kao plemenitog i neustrašivog borca. Hektor u Ilijadi igra vrlo značajnu ulogu, predvodi i bodri Trojance i gine u sukobu sa Ahilom. Prizorom Herkulove sahrane završava se Ilijada.

Ikar je sin Dedalov. Na krilima od ptičijeg perja spojenog voskom zajedno sa ocem je pobegao iz kritskog zatočeništva. Zanet letom, Ikar se suviše približio suncu, koje je otopilo vosak, tako da se mladić survao i udavio u moru, od tada zvanom Ikarsko. Ikar je u umetnosti najčešće simbol ljudske nedoraslosti i kažnjenih ambicija koje nisu u skladu sa mogućnostima.

Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije.

Tezej je nacionalni heroj Atine. On je oslobodio Atinu Minotaura, ubio čudovište i pomoću Arijadne uspeo da izađe iz Lavirinta.

 

Ostali, sporedni učesnici ovih istorijskih igara (u savremenom žargonu reklo bi se "široke narodne mase") bili su regrutovani među decom meštana, paora, napoličara ili najamnika sa imanja i izbeglica iz Srbije i njihov udes, predodređen Schwabovim brutalnim scenarijem i usavršavan našim još okrutnijim korekturama, najčešće nije bio zavidan.

No, takvu je sudbinu sama istorija dodelila narodima, i mi nismo bili vlasni da je u bilo čemu menjamo. Sve ovo pričam ovako potanko samo da bih vas doveo do nauma, zbilja ne znam kome je prvo pao na pamet, da naše drugarstvo, trenutno u stanju plime, premda će ga ubuduće snaći i oseka, očvrsnemo, ukorenimo, takoreći obavežemo na istrajnost nekim plemenitim uzorom iz grčke starine. Ahil i Patroklo nisu dolazili u obzir.

(Patroklo je stariji Ahilov rođak i nerazdvojni prijatelj. U Trojanskom ratu naročito se istakao kada je, uz saglasnost prijateljevu, navukao njegov oklop i naneo teške gubitke Trojancima. Ubio ga je Hektor uz Apolonovu pomoć.

Njihovo dirljivo prijateljstvo nije posedovalo iole duhovniju predistoriju. Uprkos plemenitoj leguri, imalo je garnizonsku narav slučajnog i privremenog saveza ubojica, moćnika, bećara,ispičutura i razvratnika.