TAMO GDE LOZE PLAČU XXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (VIII deo)

Parnjake Kastora i Poluksa odbacismo, u prvom redu kao blizance čija je međusobna naklonost bila bogomdana, a zatim u životu Dioskura, ako se zanemari mater im Leda, nije bilo žene, a mi smo imali Isidorovu sestru Hristinu, o čijem smeštaju u naš imaginarni svet moradosmo da vodimo računa, ako ne zbog njegovih bratskih osećanja, ono iz obzira prema naklonosti koju sam, zahvaljujući rusoovskim okolnostima života na selu, kradom počeo da gajim prema toj krhkoj devojčici, tamnoj kao zemljani kliker i živoj kao varnica.

(Kastor i Poluks, Dioskuri,  Zevsovi momci i božanski bliznaci. Po predanju rodila ih je spartanska kraljica Leda. Ona je rodila dva para blizanaca – dvojicu Dioskura i sestre Helenu i Klitemnestru. Dioskuri su se odlikovali lepotom i snagom. )

Moj predlog da se prozovem Scilom, a on da bude naspramna hridina – Haribda, Isidor napade sa uvređenom zlovoljom.

(Scila je šestoglavo morsko čudovište sa po tri niza zuba i dvanaest nogu. Ona živi na steni u uzanom tesnacu i hrani se ribom, ali proždire i mornare sa brodova u prolazu.

Haribda je čudovište na obali mora nedaleko od Scile, koje tri puta dnevno usisava vodu i tri puta je izbacuje, a proždire sve što se u talasima zatekne. Izraz „naći se između Scile i Haribde“ upotrebljava se u značenju „biti u škripcu“, odnosno da se bira između dva podjednako velika zla.)

Sa njom je i inače odbijao svaku šalu u stvarima do kojih je ozbiljno držao, i ta suvoparnost, ta nesavitljiva krutost, te jetka doslednost, ostala je i kasnije jedna od presudnih determinanti njegovog razvoja i kao čoveka i kao umetnika – graditelja, ako se izuzme jedan jedini slučaj, tako strašan, tako demonijačan da o njemu za sada nemam, ni hrabrosti, ni volje da govorim.

Konačno, izbor pade na Oresta i Pilada. Ti mladići su zadovoljavali sve uslove, prijateljstvo im je bilo onog višeg, spirituelnog soja, izvesno srodstvo kao da im se u dlaku poklapalo sa stepenom srodstva u kome smo stajali ja i Sid, a pored svega Agamemnonov sin imađaše sestru Ifigeniju, u koju je svečano bila proizvedena mala Hristina.

(Agamemnon, mikenski kralj. Bio je prema Homeru vrhovni zapovednik grčke vojske u Trojanskom ratu.)

Ne mogu, međutim, da poreknem da je naša Ifigenija mnogo godina kasnije na svojoj Tauridi bila mudrija od mitološkog modela: lake ruke žrtvovala je i Oresta i Pilada.

(Talasi malih čestica sačinjavaju tauridske meteore a obuhvataju i malu kometu poznatu pod imenom Enkerova kometa sa orbitalnim periodom od 3,3 godine kao i izvesnim brojem astroida. Oni izgleda da dolaze od komete koja je jednom bila veoma velika i u kratkom vremenskom periodu je prošla kroz orbitu Zemlje. To se sve desilo oko 3000. godine pre n. e.

Dosta dugo smo jedan drugog nazivali tim uzornim imenima, a kasnije izmenjivali i pisma sa potpisima "Orest" i "Pilad", da se oko četrdeset osme spomen na njih ugasi zajedno sa privremenim izumiranjem prijateljstva i, evo, dve decenije docnije, obnovi u tako dramatičnim okolnostima i samo u jednoj jedinoj reči kaligrafski ispisanoj na poštanskim žigovima premreženoj modroj koverti.

A sada, evo me opet tamo gde sam stao dopuštajući sebi prividno udaljavanje od teme, čiji smisao čeka da se u nekoj naknadnoj prilici otkrije, evo me opet nad Isidorovom posthumnom pošiljkom. U onom metežu, u kome se ni glas o samoubistvu još nije bio slegao u prepadnutoj svesti (povrh svega morao sam da se postaram i za njegovu sahranu), jedva sam bio kadar da letimično pogledam tek uručeni paketić, pa i tada samo u potrazi za porukom, nekim nagoveštajem, ma kakvim objašnjenjem. Nije ga bilo. Meni neposredno upućena je samo ona Isidorovom rukom ispisana oznaka "Piladu", jedina živa reč u mrtvoj mreži otkucanih slova.