TAMO GDE LOZE PLAČU XXXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (XI deo)

Iskreno govoreći na muci sam sa čime da uporedim svoje preneraženje. Ako sam njegovom naprasnom smrću bio konsterniran, ovim besmislenim razlogom bejah ošamućen, jer na kraju krajeva smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.

Bez obzira na svečan rečnik i prilično ubedljiv ton (u kome je ipak nešto škripalo, kao da je niz dobro podmazane zupčanike rečenica lutalo razmetljivo zrnce prljavštine) ovako sročeno pismo manje je ležalo Isidoru nego što bi zemlji ležao pljosnat oblik, ili pojmu božanskog uvredljiva bespomoćnost.

Bilo je nešto neopisivo neiskreno, veštačko u njemu, uprkos, ne sporim, dostojanstvene, gotovo uobražene ozbiljnosti od koje je sastavljeno, nešto usudio bih se reći, a sen Isidorova neka mi za ovu smelost oprosti, nešto podlo. Da, podlo, to je bio onaj gorak pridev koji mi se poput kaplje otrova gojio na vrhu jezika, dok sam ga čitao i pročitavao nebrojeno puta, sve zavođen mišlju da ću ispod neke reči, kao pod nadgrobnom pločom pronaći kakav potajni znak.

Na žalost, iako duh pisma nije bio njegov, a stil i terminologija pogotovu, rukopis je bio njegov, i tu nije moglo biti nikakvog utešnog dvoumljenja. Lično sam obavio potrebna upoređivanja, a da bih bio savršeno siguran, zamolio sam za ekspertizu priznatog grafologa G. K.-a, inače zakletog sudskog veštaka.

Koliko me sećanje služi (najzad, tu su i moji dnevnici da ga potkrepe i osveže) u razgovorima što smo ih u poslednje vreme vodili na najrazličitije teme, rat u jugoistočnoj Aziji nikada nije bio ni dotican. Istine radi moram zabeležiti jedan jedini slučaj, ali on pre ide na ruku saznanju da je to mrcvarenje bogu iza leđa bilo sasvim izvan područja njegovog interesovanja, jer je tom prilikom (raspravljalo se o protestnom spaljivanju budističkih kaluđera u Sajgonu), ispoljio prema njima nadljudsku – ili neljudsku, ako vam je milije – ravnodušnost sličnu Arhimedovoj, koji se na pesku, obasjanom Sirakuzom u ognju, brinuo jedino za svoje krugove.

Bezmalo odvajkada, a u zadnje vreme isključivo, bio je zaokupljen ličnim dilemama, pored slučaja sa ocem, u prvom redu sve netolerantnijim zahtevima svoje neimarske umetnosti, pa ga se "onaj tamo mali, prljavi rat" mogao ticati samo ukoliko je bio opasan (a u ovom stadijumu i na toj interkontinentalnoj udaljenosti zar je mogao biti?) za njegove građevine i graditeljstvo uopšte.

U tom, razume se, uprošćenom smislu, rat ga je uzbuđivao, plašio bezlično kao zemljotres, kao erupcija vulkana, kao grom, kao poplava. Kad je o njemu razmišljao – o ratu uopšte, nikako o nekom određenom – on svojom, od straha presenećenom maštom, nije video ljude kako umiru pod ruševinama, već zgrade koje se raspadaju u praznom raščovečenom prostoru, koji se kao iscrtano vazdušno platno držao jedino na nevidljivom ramu čistih statističkih jednačina; video je kako se Keopsova piramida sa Sfinksom luetična nosa mrvi u peščanu dinu, bučno rasipajući po zapadnoj pustinji dva i po miliona kubnih metara svoje zapremine, sabijene između trougaonog nebeskog principa i kvadratnog principa zemlje; kako sa Karnakom pada poslednji spomen na svestvoriteljskog sunčanog Amona[1], pod udarcima čeličnog mulja gde se kao svilaste čahure, kao beskičmene mahune, drobe hram u Buda-gaji, paučinasta pređa Hajderabada, džamija Musjid, hiljadu stubova Velikog hrama u Maduraju, Tadž-Mahal, ta neuporediva nekropola ljubavi;

(Amon, egipatski bog koji se, poistovećen sa Zevsom, poštovao među Grcima.)

oplakivao je petom rata zgaženu glavu Valerijusovog Panteona, Nebeski hram razmazan po zemlji kao krv neke zlatne stenice, zgarišta Carske rezidencije u Pekingu, Zmajeve pagode u Šangaju, Posejdonovog hrama u Pestumu; sa užasom je posmatrao kako se Kalikratesov, Iktinosov i Mnezikleov Akropolj, to džinovsko radilište jelinskog graditeljskog duha pretvara u isto tako džinovsko radilište varvarske smrti materije, nevinog kamena, bezazlenih frizova, karijatida koje nikome ništa nisu učinile nažao osim što su svojim ljudolikim oblikom vapile za prolaznošću;

---