TAMO GDE LOZE PLAČU XXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

 

GRADITELJI (XIV deo)

Ukratko, poveden, da ne rečem zaveden protivrečnošću Isidorovih samoubilačkih motiva i njegovog života uzetog in pleno, rešio sam da Graditelje objavim čim budem dovršio temeljnu i dalekosežnu, dalekosežniju no što sam s početka zamišljao, istragu o njegovoj smrti. Tako su knjizi pridodati izvesni delovi nastali kao nusproizvod te istrage.

Što se tiče poglavlja posvećenih Isidorovoj majci, gospođi Angelini Njegovan, ona su nastala kao prirodan izdanak (nikako hronološki nastavak) iste nesklone sudbine koja je regulisala Isidorov život; isti nepovoljan vetar, što bi rekli mornari, duvao je u jedra njegovih nada, pa sam smatrao nepravičnim da se ne ostave jedno kraj drugog, kao dva tela u porodičnoj kripti, u ovom iskrenom – ništa ne polažem na reč "istinit" – prikazu propadanja doma Njegovan-Turjaški. Pri tome sam ozbiljnu olakšicu imao u korespondenciji Isidor–Jakov, pa sam je bez izmena i selekcije uneo u "Knjigu o Angelini".

Mada moja ličnost ni izdaleka nije nezaobilazna za razumevanje Isidorove (uticaji behu obostrani, no nipošto odlučujući ni po njega, ni po mene), osećam da neće biti naodmet ako reč-dve kažem i o sebi, Borislavu V. Pekiću koji piše ove redove, ako ni zbog čega važnijeg, ono iz bojazni da mi se revnost ne protumači kao koristoljubivost, kao bestidno, kramarsko, grabljivo posezanje za još neohlađenom, tek polumrtvom stvarnošću jednog bezuslovno višeg života, koje će mu doneti kakvo takvo ime u književnom svetu.

Ništa ne bi bilo neistinitije od te brzoplete simplifikacije, neopravdane optužbe koju već vidim kako se ocrtava na vašim usnama. Jer ovaj što drži pero vama na službi, uistini je, i pored svih nesporazuma, bio Isidorov najbolji i najodaniji prijatelj. Poznavali smo se bez preterivanja još od kolevke, u koju sam ja ušao samo dve godine pre njega, a to će reći 1930.

To se poznanstvo, još nikako drugarstvo a nekmoli prijateljstvo i onaj pozniji mitološki savez, razvijalo sporo, reklo bi se na preskok. Sve do proleća četrdeset četvrte viđali smo se tek s vremena na vreme, prilikom porodičnih skupova, letovanja u Dolu pri Ljubljani ili mojih proputovanja kroz Beograd, jer se mora znati da mi je otac, državni činovnik inače, srazmerno često menjao mesta službovanja, a dakako i rang, te šestario po bezmalo idealnom administrativnom krugu, između Podgorice (današnjeg Titograda), Starog i Novog Bečeja, Mrkonjić grada, Knina i Cetinja, da bi se tek Četrdeset pete definitivno nastanili u Beogradu.

Međutim, od Četrdeset četvrte, Isidor i ja smo bili u Bežaniji. Tačnije ja sam na majčinom imanju bio već od Četrdeset prve, odmah posle kapitulacije i razaranja državne vlasti, kojoj je pripadao i moj otac, u svojstvu načelnika Upravnog odeljenja Kraljevske banske uprave Zetske banovine, a Isidor mi se pridružio nakon tri godine.

Posle onoga što ni Isidor ni ja nismo smatrali oslobođenjem, iako je Četrdeset četvrte to uistini bila za većinu naših sunarodnika, ili je bar verovatno da na preokret tako optimistički gledahu svi oni koji u njemu nisu morali ništa da izgube, išli smo, usled mog zakašnjenja u školovanju, zajedno kroz sve razrede Treće muške gimnazije, čiji rošavi, rebrasti i oronuli zidovi boje mokrog peska sada u degradiranom svojstvu Osnovne škole, još uvek arhitektonski dominiraju Njegoševom ulicom, pre nego što će ova saći na Cvetni trg.

Naše prijateljstvo se već uveliko bilo raspupelo, pa je, uprkos povremenim sušama, trajalo sve do 7 časova predveče 20. oktobra 1968. godine, kada smo se poslednji put razišli, avaj, rastali definitivno, i kada sam ja otišao da obedujem, a on da se obesi.