TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
11.
GRADITELJI (XV deo)
Sad je najpogodnije vreme da se i o
tom prijateljstvu progovori staloženo, u pola glasa i u pola srca, i da se ono
jednom za svagda oslobodi proizvoljnog utiska da je bilo neravnopravno – utiska čije snažno prisustvo pripisujem
mojoj literarnoj neumerenosti – da sam ja u njemu imao podređenu ulogu davaoca
bez naknade, u najboljem slučaju sa mlakim obzirom na drugoj strani, u jednu
reč, da je to naše vajno drugarstvo ličilo na jednostrano i neodmereno
prijateljstvo skromnog dr fil. Serenusa Cajtbloma prema velikom muzičaru
Adrijenu Leverkinu, mada je, priznaću bez oklevanja, i ponečemu, i ponekim
sporednim manifestacijama na njega moglo da miriše: kad se radilo o
neograničenom poštovanju što sam ga gajio prema njegovom talentu, ili ako se
ima u vidu neumorna pažnja koju sam poklanjao svemu što se ticalo njegovog
života.
Serenus
Cajtblom ličnost
iz romana Thomasa Manna Doktor Faustus.
Adrijen Leverkin ličnost iz romana Thomasa Manna Doktor Faustus.
Baš ta sličnost u sporednim crtama
može da zavara, jer pažnja koju je blagorodni Cajtblom ukazivao Adrijenu beše
lišena svakog interesa, (a za mene se već i ono "blagorodan" nikako
ne bi uspelo da zalepi), pa je i u toj hrišćanskoj požrtvovanosti ispoljavala
subordiniran položaj kajzersašernskog pedagoga prema njegovom darovitom
drugaru, položaj sa kojim, već po ustrojstvu stvari, običan duh mora da se
pomiri u sprezi sa jačim od sebe, u neprirodnom savezu sa genijem.
Moja pažnja beše, dakle, ma kako je
post factum ukrašavao i šminkao, ma kako je promućurno preoblačio u čist gest
privrženosti, ipak sebična zainteresovanost pisca za model junaka svoje buduće
knjige. O da, svakako, divljenje za tuđe delo, ali samo kao za deo sopstvenog
dela, da bi ono prvo bilo dostignuto, pa možda, zašto ne, i nadmašeno.
A sada kada smo se primakli kraju
ovog prologa, koji biće da u mnogim od svojih sadržaja pre sledi pripovest nego
što joj prethodi, zloupotrebiću, obećavam vrlo obazrivo i sažeto, još malo
čitaočevo pokolebano strpljenje da ukažem na neke osobine Graditelja do kojih mi je veoma stalo, pa bih se smatrao oštećenim
ako ne bi bile uzete u obzir prilikom praćenja Isidorovog životopisa do kojeg
će, čvrsto se nadam, doći uprkos obeshrabrujuće irelevantnosti i suvišnosti
ovih redova.
Najpre usuđujem se da tvrdim da
nijedan drugi naslov ne bi tako dobro pristajao ovoj subjektivnoj slici
propadanja kao naslov Graditelji. Sve
istaknute ličnosti knjige, sve bez izuzetka su graditelji u doslovnom smislu
inženjera.
Čak se može kazati da su to u dva
ravnopravna pravca: kao arhitekte i, prenosno uzevši, kao graditelji onoga što
se sa dosta podudarnosti može nazvati buržoaskim klasnim duhom, bez obzira što
ih zatičemo, ne kako ga zidaju, nego kako bespomoćno iščekuju da ih njihova
vlastita klasna građevina smrvi, ili kako, sa manje-više uspeha, pokušavaju da
se izvuku ispod njenih odrona.
I zar se pridev
"graditelji", čak u većem stupnju, ne može pripisati onima što u ime
proletarijata grade nov svet, iako je nama, savremenicima, bar za sada
dopušteno da osetimo samo njegove nesavršene izglede? Iznad svih graditelj je
gospođa Angelina Njegovan, jer za ono što će dvadeset godina podizati neće
koristiti nikakvu drugu građu do sopstveno očajanje. I najzad, onaj koji sa
strašću drži ovo pero, ne vidi zašto sebe ne bi podveo pod tu neimarsku kapu.
Najzad on je taj koji ovu knjigu gradi.
No comments:
Post a Comment