TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

 

GRADITELJI (XV deo)

Zatim uzimam slobodu da pozajmim izvanredan, što će reći i lukav, izraz kojim Lawrence Durrell  izražava onu unutrašnju krvnu vezu, koja natapajući Justinu, Baltazara, Mauntoliva i Kleu, obrazuje ne roman, ne na neravnopravne organe izdeljenu jedinku, već familiju Aleksandrijski kvartet.

Lawrence George Durrell (1912–1990), engleski književnik, pesnik, dramski pisac i pisac putopisa. Njegovo najčuvenije delo je: Aleksandrijski kvartet.

Oni su rođaci, veli g. Durrell, oni ne prethode jedan drugome u onom hronološkom značenju u kome otac prethodi sinu, niti se slede kao što deca u vremenu slede roditelje. Oni su u istoj ravni vremena, razapeti kao mreža sa hiljadu čvorova na istim koordinatama proticanja, i ostali bi tako raspoređeni čak i da su razdvojeni hiljadama godina. Želeo bih da i ove knjige poseduju tu vrstu nasledne srodnosti, ali da im povrh nje bude pridodat utisak da pripadaju istoj vrsti osećanja stvarnosti.

Zahvaljujući tome preko je potrebno peti stav ove kompozicije (pod nazivom "Knjiga o Angelini" on će sadržati prepisku između Isidora i Jakova Njegovana) shvatiti isključivo kao zasebnu istoriju, koja, iako sadrži događaje iz one prve, a oživljuje ih ista porodična krv, ipak poseduju svoj samostalan, autentičan život.

Najzad dužan sam da objasnim zašto sam uzeo jedan muzički oblik (sonatni ciklus primenjen u simfoniji) kao konstruktivnu osnovu, pa čak i unutrašnju strukturu Graditelja, a sledstveno tome i sonatni oblik za Prvu knjigu ili I stav rukopisa i odgovarajuće forme za ostale knjige ili stavove.

To nije bila slučajna ćud, potreba da se "opseni prostota" tako draga nosiocima Gautierovih crvenih prsluka, ni želja da se višesmernim usložnjavanjem sklopa, stvaranjem infrastrukture i za pisca obezbedi nešto od zadovoljstva koje mu je izmicalo dok je pisao ove zamarajuće redove, nije to bila njegova mala zavera, tajna, igra u obliku rebusa, kojoj ne bi morao da bude dosledan, jer ne izvire iz stvarne prirode građe, već iz njegovog kapricioznog duha.

Théophile Gautier (1811-1872), francuski pesnik, romanopisac i kritičar, poznat po svom nekonvencionalnom životu.

Pokušao sam, naime, da iznađem neku srodnost između veštine slaganja reči u misao i veštine slaganja opeke u građevinu, jer je ova poslednja u užem smislu bila tema moje knjige. Nisam je našao, sem u onom nekorisnom opštem vidu koji postaje nesnosno ubog kad arhitekta daje pismeno obrazloženje za svoj projekat ili kad pisac opisuje arhitekturu spolja[LP1] , kao što bi opisao kakav pejzaž.

Pošto neposredna koherencija nije uočena, bio sam prinuđen da pribegnem posrednoj, da pronađem onaj beočug preko koga se jedan niži oblik umetničkog izražavanja (pred Isidorom, zacelo, tako nešto ne bih smeo da lanem) spaja sa jednim višim kao što je to veština apstraktnog mišljenja, onu dakle, vrstu umetnosti čiji principi mogu da se primene i na jednu i na drugu.

Na pravi trag uputio me je sâm Isidor. Vrlo često govorio je on da čuje [LP2] građevine, kao što ima onih koji su u stanju da vide zvukove i onih koji misle slikama. Jednom, kad se sretosmo na ulici i kada ga zapitah kuda žuri, reče mi sasvim ozbiljno: "Idem malo da slušam svoju palatu u Poenkareovoj". Neću da tvrdim da je bio u večernjem odelu, ali je zacelo bio u euforičnom raspoloženju sa kojim neki ljubitelj muzike očekuje Bachov koncert.

Njegova Azurna sveska, o kojoj je već bilo reči, razgovori što smo ih na tu temu vodili, njegove skice u kojima je grafički dokazivao konstitucionalnu srodnost između određenih tipova građevina i muzičkih formi kao što su fuga, rondo, tema sa varijacijama itd., sa jedne strane, a sa druge moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifone muzike, neizbežno su me uputili na simfonijski oblik koji sam dao ovim knjigama.