TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

 

GRADITELJI (XVII deo)

Od optužbe da sam ga mrzeo neću se braniti. Neka ovaj rukopis bude moja odbrana, kojoj ću ovde dodati ubeđenje da mane velikana ne umanjuju njihovu slavu nego je samo čine ljudskom.

Uostalom, nije li Francis Bacon[1], Lord Kancelar Engleske koji je u Novum Organum Scientiarum tako uzvišeno alarmirao ljude da se oslobode lažnih predrasuda, lično oterao u smrt svog dobrotvora i protektora Essexa, što bi mu se oprostilo samo da je i zahvalnost smatrao takvom predrasudom, za šta u njegovim rukopisima nema nikakvog dokaza?

Nije li Goethe, nalazeći reči opraštanja i opravdanja za svoju Margueritu u Faustu, kao ministar potpisao smrtnu presudu jednoj vajmarskoj čedomorki?  Nije li olimpijski Hugo[2], Hugo pisac Jadnika, Hugo tvorac jednog Mireja, bio tako gnusna škrtica, što ni bogu tamjana ne bi dala, da je u knjizi rashoda pod licemernom rubrikom bienfaits (dobročinstva!) ubeležio bedne sume što ih je s vremena na vreme bio primoran, u bukvalnom značenju te reči, da plati svojim zavedenim služavkama?

Nije li Balzac[3] (onaj bez de) bio snob koji bi rođenu dušu razmenio za makar kakvu plemićku titulu, pa kako se niko nije setio da mu je udeli, sa kraljevskom mirnoćom sam je sebe takao mačem po ramenu? Zar bogonosac Dostojevski[4] nije bio klinički poročan? A Marcus Valerius Martial[5], nije li krčmio svoje stihove za paru, za koju ni najbedniji prosjak ne bi sebi dozvolio da pruži šešir? Beethoven[6] je bio divalj kao vepar i nesnosan kao hronična bolest, Edgar Allan Poe[7] drevna ispičutura, da primere iz arhitekture ne pominjemo, kako se ne bi pomislilo da se time zaobilazno ukazuje na neko ružno svojstvo Isidorovog naličja.

Međutim, mišljenje da nisam pisao o njemu nego povodom njega (stoga se i ustežem da se nazovem biografom), e pa, to će mišljenje, ako bude izneseno, svakako sadržati dobar deo istine o neobičnom duhu ove knjige. Za mene je oduvek bilo od pretežnije važnosti da jedan život na unutrašnjoj teritoriji bude dosledan svom ustrojstvu, nego da ostane veran ravnodušnim činjenicama koje ga najčešće jednostrano, a gotovo uvek pogrešno komentarišu. Jer, dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili. Neka to, uz osećanje spokojstva, bude moj odgovor. A iskrenost, po mom sudu jedina ostvarljiva istinitost, neka zameni onu žuđenu, za koju ja nisam sposoban, kao što mnogi misle da jesu.

A sada više nema šta da se kaže, sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca nema sumnje upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako neka bude volja Njegova post hominum memoriam.

 

---

[1] Francis Bacon de Verulam (1561–1626), engleski filozof, državnik, naučnik, advokat, sudija i umetnik. Umro je od pneumonije koju je dobio kada je proučavao efekte zamrzavanja radi očuvanje mesa. Bio je državni tužilac i ministar unutrašnjih poslova. Iako se njegova politička karijera neuspešno završila, ostao je veoma uticajna ličnost naročito kao borac na polju naučnih metoda i kao pionir naučne revolucije.

[2] Victor Hugo (1802–1885), francuski književnik,  državnik i borac za ljudska prava. Predstavnik romantičarskog pokreta u Francuskoj. Glavna dela: Jadnici i Zvonar Bogorodičine crkve.

[3] Onore de Balzac (1799–1850), francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Najpoznatija dela: Čiča Gorio, Evgenija Grande, Šuani, Rođaka Beta itd.

[4] Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881), ruski pisac, esejist i filozof. Najčuveniji romani: Zločin i kazna, Braća Karamazovi, Idiot.

[5] Marcus Valerius Martial (41–104. n.e.), latinski pesnik iz Španije čijih je 12 knjiga Epigrama publikovano u Rimu u vreme imperatora Domincijana, Nerva i Trajana. U svojim kratkim duhovitim pesmama on na satiričan način opisuje gradski život i skandalozne aktivnosti svojih poznanika. Smatra se tvorcem modernih epigrama.

[6] Ludwig van Beethoven (1770–1827), nemački kompozitor i pijanista u periodu između klasičnog i romantičarskog doba. Jedan od najčuvenijih i najuticajnijih kompozitor svih vremena.

[7] Edgar Allan Poe (1809–1849), američki pisac, pesnik i literarni kritičar, pripadnik američkog romantičarskog pokreta. Najpoznatiji je kao pisac mističnih i makabr priča, ali i kao prvi pisac detektivskih i SF priča.