TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
(Razmišljanja povodom drame Obešenjak[2])
I
Na žalost, unapred valja reći
koliko su mali izgledi da se ostvari autentična restauracija prvobitnih
ciljeva. Oni su manji od izgleda da, na osnovu iskopanih temelja, obnovimo
drevnu građevinu ne samo kao arhitektonsku formu, već i kao životnu čauru u
kojoj je umrla jedna civilizacija. I kao što je fotografija još i kadra da nam
dostavi fizičku predstavu naše fizičke mladosti, ali je savršeno bespomoćna
pred zadatkom da nam dočara i njen duhovni korelat, tako su i naši stari,
odnosno mladi,
rukopisi možda sposobni da nas obaveste o našim bivšim idejama, ali su jadno
neefikasni kad od njih zatražimo da nas vrate u svet živih činjenica iz kojeg
su te ideje crpljene.
Pa buduči
da je autentičan život u drami Obešenjak
krajnje apstrahovan, te izvan domašaja racionalne analize koju ovakav Komentar
pretpostavlja, smatram poštenim početi ovaj napor priznanjem da je on u
najmanju ruku uzaludan.
STANJE
EMIGRANTSTVA KAO INSPIRACIJA
Najpre će biti navedeni fragmenti Dnevnika pisani uglavnom s jeseni 1956. i proleća 1957. godine, raznorodni po sižeu i povodu, ali srodni po duhu integralnog odbacivanja režima opstanka koji mi je bio nametnut vladajućom društvenom, moralnom i duševnom stvarnošću. Izbor citata, pri tom, nije počivao na težnji da se taj duh alijenacije (koji ću kasnije nazvati stanjem emigranstva i upotrebiti u jednoj od varijanata naslova) predstavi u svom najbeskompromisnijem vidu, nego da se iz mnoštva stranica ispisanih sumnjom, strepnjom, revoltom, neizvesnošću i patnjom, bez naročitog odabiranja, izdvoje one u kojima je beznadnom očajanju kao negativnom modelu alijenacije suprotstavljen bar neki nagoveštaj pozitivnije korespondencije sa svetom.
Za
ovakvu se selekciju nisam opredelio samo zato što je, u ovom više nego u onom
trenutku, ona odgovarala nekom ličnom stanovištu, već stoga što će nosilac
ideje nazvan Obešenjakom, do izvesne mere reprodukujući moje dileme,
samoubistvu kao finalnom činu svojih tragalačkih napora, u raznim fazama
dramske radnje pridavati i različiti smisao, ali uvek, osim na kraju, rukovođen
strasnom težnjom da taj smisao useli u neki opšti kontekst, da ga srodi sa
boljim smislom sveta, da ga, a zajedno s njim i sebe, ma i posredstvom
sopstvene žrtve, opet jednom oseti kao neotuđivi sastojak tog univerzalnog
zagubljenog smisla.
“Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan...
I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident.
Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on
uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega
i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da učinim, on je sadržaj mojih
misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non...”
(7. sep. 1956. god.)[3]
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
[2]Drama je pisana s proleća
1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima
Emigrant (u
smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se
veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče
Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule.
Imao sam u vidu i naslov Šta
nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih
odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše
dugačkim. Iz razloga koji će biti navedeni kasnije, drama nije igrana.
Godine 1969. bilo mi je
ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko
radio-igara. Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i
aktueliziranoj f'ormi, radiofonska je verzija nosila naslov
Do viđenja, druže, do viđenja ili
Konopac i tronožac. Dramska redakcija Kölna
izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutscher
Rundfunka – 7.
septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i
predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće
godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U
zemlji, pak, bila je samo predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za
pozorište, film i televiziju. (Primedba
B. P. od 1982: komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom
narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)
[3]
Tačkice u citatima iz Dnevnika i Drame označavaju ispuštene pasuse.
No comments:
Post a Comment