TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

(Razmišljanja povodom drame Obešenjak^[2])

I

PRETHODNE PRIMEDBE

Na žalost, unapred valja reći koliko su mali izgledi da se ostvari autentična restauracija prvobitnih ciljeva. Oni su manji od izgleda da, na osnovu iskopanih temelja, obnovimo drevnu građevinu ne samo kao arhitektonsku formu, već i kao životnu čauru u kojoj je umrla jedna civilizacija. I kao što je fotografija još i kadra da nam dostavi fizičku predstavu naše fizičke mladosti, ali je savršeno bespomoćna pred zadatkom da nam dočara i njen duhovni korelat, tako su i naši stari, odnosno mladi, rukopisi možda sposobni da nas obaveste o našim bivšim idejama, ali su jadno neefikasni kad od njih zatražimo da nas vrate u svet živih činjenica iz kojeg su te ideje crpljene.

Pa buduči da je autentičan život u drami Obešenjak krajnje apstrahovan, te izvan domašaja racionalne analize koju ovakav Komentar pretpostavlja, smatram poštenim početi ovaj napor priznanjem da je on u najmanju ruku uzaludan.

II

STANJE EMIGRANTSTVA KAO INSPIRACIJA

Najpre će biti navedeni fragmenti Dnevnika pisani uglavnom s jeseni 1956. i proleća 1957. godine, raznorodni po sižeu i povodu, ali srodni po duhu integralnog odbacivanja režima opstanka koji mi je bio nametnut vladajućom društvenom, moralnom i duševnom stvarnošću. Izbor citata, pri tom, nije počivao na težnji da se taj duh alijenacije (koji ću kasnije nazvati stanjem emigranstva i upotrebiti u jednoj od varijanata naslova) predstavi u svom najbeskompromisnijem vidu, nego da se iz mnoštva stranica ispisanih sumnjom, strepnjom, revoltom, neizvesnošću i patnjom, bez naročitog odabiranja, izdvoje one u kojima je beznadnom očajanju kao negativnom modelu alijenacije suprotstavljen bar neki nagoveštaj pozitivnije korespondencije sa svetom. 

Za ovakvu se selekciju nisam opredelio samo zato što je, u ovom više nego u onom trenutku, ona odgovarala nekom ličnom stanovištu, već stoga što će nosilac ideje nazvan Obešenjakom, do izvesne mere reprodukujući moje dileme, samoubistvu kao finalnom činu svojih tragalačkih napora, u raznim fazama dramske radnje pridavati i različiti smisao, ali uvek, osim na kraju, rukovođen strasnom težnjom da taj smisao useli u neki opšti kontekst, da ga srodi sa boljim smislom sveta, da ga, a zajedno s njim i sebe, ma i posredstvom sopstvene žrtve, opet jednom oseti kao neotuđivi sastojak tog univerzalnog zagubljenog smisla.

“Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan... 

I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident. 

Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da učinim, on je sadržaj mojih misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non...”

(7. sep. 1956. god.)[3]

 

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

[2]Drama je pisana s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima Emigrant (u smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim. Iz razloga koji će biti navedeni kasnije, drama nije igrana.

Godine 1969. bilo mi je ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko radio-igara. Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i aktueliziranoj f'ormi, radiofonska je verzija nosila naslov Do viđenja, druže, do viđenja ili Konopac i tronožac. Dramska redakcija Kölna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutscher Rundfunka – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U zemlji, pak, bila je samo predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. (Primedba B. P. od 1982: komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

[3] Tačkice u citatima iz Dnevnika i Drame označavaju ispuštene pasuse.