TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

(Razmišljanja povodom drame Obešenjak^[2])

                                    I

                                    PRETHODNE PRIMEDBE

Kada mi je predloženo da uz dramu Obešenjak  napišem komentar, osećao sam se kao pokojnik kome je ponuđeno da govori nad sopstvenim lesom. Kao u zavejanoj faraonskoj grobnici, okružena očuvanim signumima mrskih ili dragih uspomena, jedina od mojih prošlosti je u toj drami posthumno, veštački, parazitski nastavljala da životari. Raspravljajući o njoj posle bezmalo petnaest godina, zar ne bih neoprezno prizivao njene davno uspokojene duhove?

I ne bih li došao u opasnost da ih najzad i domamim, te posredstvom njihove ravnodušne, više nikakvim utilitarnim obzirima neograničavane otvorenosti, saznam kako sve ono što sam mislio da kao prošlost već dve decenije umire iza mene, živi, u stvari, oko mene, kao moja aktuelna sadašnjost, i grabeći ispred mene, očekuje moj dolazak u busijama neosujetljive budućnosti? Da prošlosti, dakle, i nema, da je nema u onom čistom i definitivnom vidu u kome postoji za kamen, koji je, niz brdo otkotrljan, nepovratno izgubio mogućnost da se sâm uzanj opet uspne.

Predstojala je, takođe, bojim se, i druga, zacelo opasnija klopka. Budući, naime, da je svako racionalno raščlanjavanje istodobno i razaranje onoga što se raščlanjava, rizikovao bih da razvalim trošni dramski sarkofag, u kome sam bio sahranio jednu od svojih prošlosti, i da sa užasom ustanovim kako je on prazan, kako u njemu nema ničega, ničeg od mog bivšeg života, ničeg od njegove misaone i osećajne realnosti, ništa do jedne puke književne fikcije. Tako bih po drugi put došao do saznanja da prošlosti i nema.

U oba slučaja, rizikujući da upropastim ono malo svesti o identitetu što sam je izvojštio blagodareći izopačujućem dejstvu memorije i nagonskoj potrebi za poreklom, ishodom, placentom, ništa nisam imao da dobijem, osim ako se jasna predstava o nepostojanju unutrašnjeg kontinuiteta, o bolnoj nespojivosti, nepovezanosti i beskorenosti naših uzastopnih života ne uzme kao neki ohrabrujući doživljaj,

u slobodnijem prevodu kao poziv da se, pomireni sa fatalnom privremenošću svakog našeg stanja, bez osvrtanja, žaljenja i griže savesti otresemo svih imoralnih, duhovnih i socijalnih obaveza koje iz njih proističu, svih misaonih i osećajnih predrasuda koje nam ona naturaju, ukratko, svih sećanja koja nas s njima prinudno srođavaju, te da svako novo stanje egzistencije živimo kao novu esenciju, nov život – strasno, nevino, ispočetka. Međutim, šansa za izvestan dobitak ipak je postojala. Neznatna, doduše, ali utoliko primamljivija.

Ispitivanjem biografije sopstvenog rukopisa možda bih mogao da ga rekonstruišem,^[3] ne samo kao svoju dramatizovanu, privatnu, unutrašnju prošlost, već kao posledicu spoja umetničke imaginacije, slobodnih spekulacija i književne transkripcije tuđih sudbina sa kojima sam bio u doticaju, i da je tako, iz oblasti života prevedem u oblast umetnosti, da je iz stvarnosnog konteksta u kome je nastala kao njegova posredna projekcija, ali i kao žudnja za čovečnijim pretpostavkama života, prevedem u zonu, u kojoj savršeniji model tog konteksta i treba tražiti. Rečju, da je iz niže realnosti izvedem u višu, kojoj po definiciji svaka umetnost stremi.

Opet bih, jamačno, bez prošlosti ostao, ali bih u naknadu pouzdano znao da prošlost u ovoj drami dočarana, nikada i nije bila u potpunosti moja; i po treći put bi se pokazalo da prave prošlosti nema, ali bi za utehu preživela nada da je ona stvarna ostala iza mene, u nekom biću ili nekom događaju.

Samo stoga sam i prihvatio rizik da o sopstvenom rukopisu govorim kao da ga je proizvela tuđa ruka ali pristupačna inspiracija – neutralno i bez predrasuda. Kao da sam, sticajem okolnosti, došao u posed marginalija na autorovom manuskriptu, pa da, uzimajući u obzir duhovno podneblje u kome su nastale, evo, upoređujem njegove ciljeve sa njihovim dramskim otiskom. Ta će neutralnost, uvek pomalo naoružana, važiti samo dok budem raščlanjavao verziju drame pisanu 1957. godine, pod neposrednim pritiskom mog ondašnjeg socijalnog i duhovnog statusa, života, dakle, kojeg više ne osećam, mada ga još uvek prepoznajem kao svoj.

Prema verziji iz 1969. godine već je nemoguće zauzeti nepristrasan stav. Okolnosti iz kojih je usledila još su u toku, a njena je formula apstrahovana iz života čije su odrednice još u živom saobraćaju, iz stvarnosti koju još osećam svojom i neiscrpljenom. Takođe je nemoguće a da godinu pedosetsedmu ne prokomentarišem sa stanovišta godine šezdesetdevete, pa neka se ovo prividno odstupanje od tek utvrđenog metodološkog načela primi kao neizbežan, obol potrebi da na mapi svog duhovnog postojanja neprestano određujemo nove kote i proveravamo verodostojnost onih starih. Tako će, u najpovoljnijem slučaju prema kome se orijentišem, biti uspostavljena prisna korespondencija između dva delimično inokosna teksta, u kojoj će oni, uz moju neznatnu aranžersku podršku, jedan drugog komentarisati i tumačiti, ali se i sporiti i međusobno razarati.

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenjukoje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

[2]Drama je pisana s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovima Emigrant (u smislu otuđenog čoveka) i Obešenjak (u značenju i čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali). Na nekim korekturama stoji i naslov Buji, paji preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim. Iz razloga koji če biti navedeni kasnije, drama nije igrana.

Godine 1969. bilo mi je ponuđeno da za Westdeutscher Rundfunk iz Kölna napišem nekoliko radio-igara. Među predviđenima našla se i ova. U nešto prerađenoj i aktueliziranoj f'ormi, radiofonska je verzija nosila naslov Do viđenja, druže, do viđenja ili Konopac i tronožac. Dramska redakcija Kölna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutseher Rundfunka – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Süddeutscher Rundlfunk iz Stuttgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine. U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio-stanica. U zemlji, pak, bila je samo predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. (Primedba B. P. od 1982: komad je davan u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

[3]Značenje drame, onako kako ga ja vidim, ne bi moglo biti uvaženo bez utvrđivanja njenog porekla, bez restauracije onog misaonog stanja iz kojeg se kao njegov odlivak razvila, a ovo stanje, ova situacija, ne bi mogla da se razume bez pozivanja na realan život, na svet ondašnjih činjenica, uz koje se ili protivu kojih formirala. Značenje za mene, prirodno, ne mora da se poklapa sa značenjem što bi ga ona, možda, mogla da ima za druge (sa drugom biografijom i interesima), međutim, kako sam se obavezao da odgovorim na pitanje šta sam njome želeo da izrazim, dužan sam da tu nameru predstavim u njenom izvornom obliku.

Bez neke dokumentarne podloge ovakve su rekonstrukcije prilično sumnjive i nepouzdane, pogotovu kada između rukopisa i prvog izvođenja ima blizu petnaest godina. Budući, međutim, da sam vodio Dnevnik (iz kojeg ću ovde koristiti isključivo odlomke iz 1956/57, 1959. i 1969. godine), mogao sam da se oslonim bar na kakvu takvu autentičnost. Te beleške, od kojih mi poneke danas izgledaju i neumesne i netačne, kakve da su, s prilično verodostojnosti odražavaju moje ciljeve. Ako se one ne budu podudarale sa mojim današnjim idejama, moći ću smatrati da ovu dramu nisam ni napisao; ako se, međutim, pokaže da drama makar i delimično korespondira sa mojim tekućim shvatanjima, obavila je ona i više od onoga što se od jedne efemerne i provizorne intelektualne konstrukcije smelo očekivati: nadživela je moju prošlost, još uvek me izražava.